Pre dva meseca, libijski ministar obrazovanja Sulejman al Sahli na konferenciji za novinare izjavio je da će libijski đaci sada „umesto da uče izmišljenu Gadafijevu“, saznavati „pravu istoriju libijskog naroda“. Naime, mesec i po nakon što je Gadafi ubijen, zemlja je u rasulu, 30.000 ljudi je poginulo, mnoge škole su oštećene u borbama, ali u Libiji se našlo vremena da se napišu novi udžbenici istorije, kao i da Ministarstvo obrazovanja naruči štampanje 35 miliona tih knjiga.
To samo govori koliko se od školskog sistema, posebno predmeta kao što su istorija i književnost, (više) očekuje da služe društvenoj koheziji nego da prenose puko znanje i(li) činjenice. No, drugi je problem što se prečesto (re)interpretacija istorije, kao i nacionalno jedinstvo, gradi na isticanju neprijateljstava sa drugim nacijama, nekritičnom uzdizanju sebe, nepriznavanju svojih, a prenaglašavanju tuđih grešaka. A onda, kao što je jednom izjavila istoričarka Dubravka Stojanović, udžbenici istorije više liče na neku vrstu predvojničke obuke nego na udžbenike.
SVOJE I TUĐE NAOČARE: Na Fakultetu političkih nauka (FPN) u Beogradu održana je konferencija „Etnički stereotipi i nacionalni mitovi kao prepreke pomirenju: srpsko-albanski odnosi“. Cilj je bio predstavljanje rezultata istraživanja Centra za studije mira čije je osnovno pitanje bilo da li udžbenici istorije iz kojih uče ovdašnji đaci i njihovi vršnjaci na Kosovu prenose etničke stereotipe. Istraživanje su sproveli saradnici Centra Goran Tepšić, Mladen Stojadinović, Renata Eremić.
Ako je suditi po istraživanju, udžbenici istorije u Srbiji imaju znatno manje vrednosnih iskaza nego što je to slučaj u kosovskim, njihovi autori pokazuju veću kritičnost prema svom narodu (mnogo veći broj negativnih autostereotipa i primetno manje pozitivnih).
Albanci na Kosovu u svojoj verziji istorije insistiraju na tome da su uvek bili odani „zapadnim vrednostima“, demokratiji, slobodi, ljudskim pravima, miru. Glavni srpski neprijatelji su nehrišćani – na prvom mestu Osmanlije/ Turci, potom „poturice“, pa Albanci, Nemci i Hrvati. Albanska deca na Kosovu se uče da su neprijatelj broj 1. Srbi, odnosno Jugosloveni, ali će naići na nepoverenje prema skoro svim susedima koje autori nazivaju „balkanskim šovinističkim agresorima“. U jednom od kosovskih udžbenika nalazi se slika iz 1913. na kojoj je prikazana devojka koja predstavlja Albaniju. Na jednu njenu ruku nasrće majmun, što su u stvari Crnogorci koji hoće Skadar, na drugu divlja mačka (Grčka), a u nogama je zmija koja simbolizuje Srbiju.
Zanimljivo je da neke heroje iz prošlosti i delimo. Dok je za ovdašnje đake jasno kao dan da je Kosovska bitka bila borba Srba protiv Osmanlija, njihov vršnjak sa Kosova uči da se radilo o balkanskoj koaliciji u kojoj su učestvovali i Albanci. Takođe, da je Miloš Obilić u stvari Miloš Kobilić, Albanac iz Drenice, te da treba da budu ponosni da je baš njihov, albanski junak ubio sultana Murata. Dosta očekivano, glavni heroji tamošnjih udžbenika su i iz novije istorije – Adem Jašari, pripadnici OVK, Ibrahim Rugova (pogledaj okvir). Glavna borba im je bila borba protiv „srpskog ropstva, terora, šovinizma“, a Srbi su sprovodili „etničko čišćenje, nasilje, genocid…“.
Mit o izabranosti (potenciran u udžbenicima istorije) svrstava Srbe kao stradalnike za hrišćanstvo, „za krst časni“. I jedni i drugi sebe su smatrali bedemima Osmanlijama. No, dok su Srbi branili Evropu dotle su Albanci branili Zapad.
I jedni i drugi govore o obećanoj zemlji koja bi obuhvatala sve srpske, odnosno albanske zemlje, što će reći delove Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Makedonije i Albanije, odnosno Srbije, Makedonije, Albanije, Crne Gore i Grčke.
(Na tribini je govorio i profesor FPN-a Miroljub Radojković, predsednik Centra za studije mira, koji je između ostalog primetio da bi bilo dobro, kao doprinos pomirenju, voditi mlade u Vojni muzej da bi videli nekadašnje mape i na osnovu toga koliko je svaka država nekada bila moćna, svaka je imala svoje zlatno doba, te da su pretenzije na takve granice uzaludne.)
Kada je reč o pogledu na sebe, Srbi i Albanci, sudeći po udžbenicima, dele slične vrline. Srbi su ratnici, hrabri, slavoljubivi i nepokorni; Albanci su nepokorni rodoljubi i ratnici, posvećeni i učeni. Naglašava se da su negovali nauku od Ilira pa do današnjih dana. Što se tiče mana, ovdašnji osnovci čitaju o srpskoj neslozi kao zloj kobi i našoj anarhičnosti, dok će đaci na Kosovu videti na malo mesta loše strane Albanaca. Zanimljivo je da srpskih stereotipa o Albancima nema mnogo. Nekoliko puta spominje se da su nasilni, surovi razbojnici i oportunisti. U obrnutom smeru, situacija je znatno drugačija. Na čitavim stranama piše se o Srbima koji su nasilni, terorišu i tlače, genocidni su i surovi šovinisti koji diskriminišu.
Saradnici Centra su analizirali i udžbenike književnosti, kao i medijsko izveštavanje srpskih i kosovskih medija, ali će ti rezultati tek biti predstavljeni.
„Deca se neće emotivno vezivati za našu zemlju ako im se priča da smo mi istrebljivali Indijance, linčovali crnce i ubijali Vijetnamce“, kazao je Andrej Oldenkvist, američki profesor filozofije, objašnjavajući da interpretacija američke istorije u školskoj nastavi mora da bude osnov za osećanje ponosa. Drugim rečima, takva vrsta „predstavljanja istine“ nije balkanski specijalitet. Samo, s obzirom na nedavnu prošlost regiona, pisci udžbenika na ovom prostoru trebalo bi da budu dodatno pažljivi.
Đaci na Kosovu, učeći istoriju, saznaju: „U periodu od 1981. do 1990. 700.000 Albanaca je privedeno na informativne razgovore“ (što bi značilo da je svaki dan devet godina privođeno oko 300 ljudi). A isto tako i „mirovna politika koju su Albanci sledili godinama i OVK dali su svoje rezultate. Da bi zaustavili talas zločina koji je Srbija sprovodila nad Albancima dogodila se međunarodna vojna intervencija. NATO je predvođen SAD bombardovao vojne ciljeve… Srbija je bila primorana da se preda i povuče. To je bila velika pobeda ne samo za Kosovo već i za ceo demokratski svet.“ „Srpski genocid je počeo ponovo u jesen 1944“, ali i „teško je naći ijedno mesto na Kosovu gde se nije vršio srpski teror nad albanskim stanovništvom“.
Prošle godine, u okviru projekta Fondacije „Fridrih Ebert“ za BiH, urađena je analiza udžbenika istorije za osnovnu i srednju školu u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini (o čemu je „Vreme“ već pisalo, br. 1060). Jedan od zaključaka je bio da su u sve tri države oni plodna osnova za buduća neprijateljstva.
U udžbeniku Ive Perića „Povijest za osmi razred osnovne škole“ (Hrvatska) navodi se: „Rušili su (Srbi) bacačima, topovima, bombama i raketama iz vojnih zrakoplova crkve, spomenike kulture, bolnice, škole, tvornice, stambene i upravne zgrade. Napadali su i kola prve zdravstvene pomoći, iako su ta kola označena crvenim krstom. Za te necivilizovane napadače nisu vredeli nikakvi međunarodni zaštitni znakovi, ni bilo kakvi obziri. Klali su, strijeljali, vješali, masakrirali, pljačkali, palili, odvodili u brojne sabirne logore ne samo u Glini, Kninu i drugdje, već i na području Srbije.“
Autori bošnjačkog udžbenika Mustafa Imamović, Muhidin Pelesić i Muhamed Ganibegović pišu da je „srpsko-crnogorska agresija na Bosnu i Hercegovinu“ dugo pripremana, izvedena uz pomoć „terorističkih formacija Srpske demokratske stranke“. Srbi su bombardovali i uništavali gradove i sela, a potom činili „masovna ubijanja, pljačkanja i protjerivanja stanovništva“. Da bi to uradili, uništavali su „sve što nije srpsko“.
Nekadašnji udžbenik istorije osnovcima u Srbiji je poručivao da: „Udeo politike Vatikana u jugoslovenskom sindromu je takođe značajan. Preko katoličke crkve i njenih fanatizovanih vernika vodi se borba protiv pravoslavlja i Srba.“ Nakon 2000, u udžbenicima su ovakve tvrdnje ublažene. Međutim, i danas učenici trećeg razreda srednjih škola mogu da pročitaju: „Naši preci iz ovog vremena osećali su stalnu nesigurnost od Turaka, gladi, kuge, smrti, prirodnih nepogoda.“
