Kakva je budućnost verske nastave

Početkom jula 2001. godine, tadašnji premijer Zoran Đinđić odlazi na sastanak u Patrijaršiju. S njim je ministar vera Vojislav Milanović, a dočekuju ih članovi Sinoda SPC-a. Razgovor traje 40 minuta. Premijer Đinđić pred kamerama izjavljuje da je glavna tema bila uvođenje veronauke. Sutradan, 5. jula, u Vladi Srbije nalaze se, na poziv premijera, predstavnici svih tradicionalnih crkava i verskih zajednica, kao i resorni ministri. Krajem meseca, u „Službenom glasniku“ objavljena je Uredba o organizovanju i ostvarivanju verske nastave. Nastava veronauke i alternativnog predmeta, koji je potom dobio naziv građansko vaspitanje, počinje 1. septembra iste godine. U početku su bili fakultativni, da bi kasnije postali obavezni izborni predmeti.

Ovaj ubrzan način uvođenja verske nastave, njen ulazak „na mala vrata“ nije dočekan srdačno. Naprotiv. Dvoje savetnika ministra prosvete ponudili su svoje ostavke (koje nisu prihvaćene), nevladine organizacije tražile su od Ustavnog suda da obustavi „izvršenje norme kojim je uvedena veronauka“, što je odbačeno, a veliki deo građanske Srbije bio je duboko ojađen ovim potezom premijera Đinđića. Bilo je i onih koji nisu bili protiv veronauke, već protiv prečice kojom je uvedena, kao i onih koji su verovali da ni sama crkva nije spremna za taj dar. Trebalo je pripremiti udžbenike, napraviti plan i program i naći sposoban kadar, a vremena je bilo malo. Od tada je prošlo jedanaest godina. O učincima veronauke, a i građanskog vaspitanja, teško je govoriti s obzirom na to da iole ozbiljnijih istraživanja skoro i da nema. Ostaje ocena javnosti, manje ili više objektivna i (ne)dobronamerna. Za deo građana Srbije, veronauka nije ni trebalo da bude uvođena, a kada je već tu, pokazala se kao efikasni „kurs za buduće ateiste“, kako je svojevremeno pisao Bogdan Tirnanić, a za drugi deo, verska nastava je uspela u svom naumu, što pokazuju rezultati Instituta za pedagoška istraživanja, jednog od retkih koji se bavio time, prema čijim anketama ogromna većina učenika, njih 96 odsto, jeste zadovoljna ovim časovima.

„Sigurno da nije sve idealno. Kada je veronauka uvođena i kada se radilo na planu i programu, udžbenicima, mi nismo ni kazali da je time sve završeno. Postoji stalna težnja za usavršavanjem. Ali, s obzirom na iskustvo i uopšte činjenice, mislim da je jedna od najpozitivnijih stvari u pogledu preobražaja društva, od stvari koje su učinjene od 2000, uvođenje veronauke“, kaže za „Vreme“ vikarni episkop hvostanski Atanasije Rakita.

(NE)POTREBNO: (NPS) bi za nekoliko nedelja trebalo da raspravlja o inicijativi komisije koja se bavila planom i programom opšteobrazovnih predmeta za ogledne profile srednjih stručnih škola. Akcenat je bio na predmetima koji treba da se nađu u programu s obzirom na to da od 30 predmeta u trogodišnjim i četvorogodišnjim srednjim stručnim školama samo devet, odnosno 13 spada u opšteobrazovne.

„Načelna primedba je da za srednje stručne škole koje imaju mali fond opšteobrazovnih predmeta, veronauka ne treba da se nađe u okviru nastavnog plana. Povod jeste razmatranje plana i programa za ogledne profile, ali mislim da inače veronauci nema mesta u nastavnom planu. Škola može da ponudi prostor za održavanje verske nastave i to bi bilo, čini mi se, dovoljno“, kaže za „Vreme“ profesorka Desanka Radunović, predsednica NPS-a. Iako je bilo predviđeno da se o tome raspravlja na sednici održanoj 24. januara, usled rasprave o drugim temama, ovo pitanje je odloženo za 7. februar. Bude li usvojen, predlog će se proslediti Ministarstvu prosvete i sporta. Ovo nije prvi put da se traži promena kada je reč o verskoj nastavi. Pojedine kulturno-prosvetne institucije tražile su da veronauku zameni predmet koji bi se bavio kulturom religije, bio neka vrsta „nepristrasne“ istorije religije.

PROCENE: Iako ministarstva ne izlaze u javnost sa podacima koliko se dece opredeljuje za veronauku, a koliko za građansko, (verovatno da i sami ne znaju) prema podacima školskih uprava, broju zaposlenih veroučitelja, sličan broj dece pohađa jedno i drugo. Blaga prednost je ipak na strani veronauke. Prema podacima sa kojim raspolaže SPC, 55 odsto učenika bira versku nastavu.

Profesor Učiteljskog fakulteta i bivši predsednik Nacionalnog prosvetnog saveta Aleksandar Jovanović u intervjuu za „Pravoslavlje“ sažeo je problem koji žulja deo javnosti: „Mislim da školski program veronauke i udžbenika iza koje stoji Sinod i naša Sveta Crkva, treba da prođu legalnu proceduru preko Zavoda za unapređenje, vaspitanje i obrazovanje i NPS-a da bi stekli puni legitimitet. Sama Crkva treba da programe i udžbenike stavi na kritički uvid javnosti, posle čega bi se otvorila rasprava o tome. Svima nama kojima je stalo do veronauke, jeste cilj da veronauka bude prihvatljiva učenicima i da ne bude podređena u odnosu na bilo koji drugi predmet.“

Drugi problem koji se tiče direktno uključenih je status veroučitelja. Naime, oni rade na određeno vreme, te nemaju prava koje imaju njihove kolege. Pošto im varira fond časova jer se svake godine đaci ponovo opredeljuju, menja im se i plata. Nemaju sigurnost da će sledeće godine biti u radnom odnosu, niti mogućnost da, recimo, koriste bankarske pogodnosti, kredite (usled toga što nisu stalno zaposleni). Mesečna plata im je manja od plate nastavnika sa istim fondom časova.

Konačno, najveće pohvale i kritike verske nastave i stižu zbog veroučitelja. Kao i u svakom drugom predmetu, kada oni imaju znanja i ljubavi, a u ovom slučaju i žive ono što govore, tamo veronauka ispunjava svoj cilj. U nekim školama je veroučitelja iz priča starijih gde su dometi lokalnog pope bili da uči decu da budu pilići na Badnje veče zamenio nezainteresovani predavač koji se ne udubljuje u nastavu. Naprotiv. Pušta da čas teče. Druga opasnost krije se u onim veroučiteljima koji na času pričaju o raznim temama, političkim, zabavnim i inim, ali najmanje govore o veri.

„U vreme rasprave ‘za’ i ‘protiv’ vraćanja veronauke u škole, kladio sam se sa mnogim univerzitetskim profesorima da neće znati da nabroje ni šest od 12 apostola. I opkladu sam, uglavnom, dobijao. Nikada je ne bih mogao dobiti sa intelektualcima u najvećem broju drugih zemalja. U većini država i srednje obrazovni sloj bi toliko znao“, izjavljivao je svojevremeno profesor Pravnog fakulteta Sima Avramović. Od veronauke se, za početak, očekuje da ispravi ovakve stvari. A potom, i mnogo više.

Vikarni episkop hvostanski Atanasije Rakita:

Veronauka je nezamenjiva

„VREME„: Ako biste se osvrnuli na interesovanje učenika za veronauku u proteklih deset odnosno 11 godina, koji bi bio prvi zaključak?

EPISKOP ATANASIJE RAKITA: Odnos prema veronauci se stabilizovao. Drugim rečima, on manje nego ranije zavisi od odnosa javnosti prema Crkvi, a to jeste bio u slučaj na početku. Danas bih rekao da je veronauka dokazala samu sebe i velikim delom se oslobodila zavisnosti od autoriteta, episkopata, sveštenstva. Ili, na primer, ako se u štampi piše loše o Crkvi onda interesovanje opada, toga više nema. Mi smo u Beogradu veronauku ustalili.

A kada je reč o brojkama? U javnostima ima različitih procena…

Ovako, u Beogradskoj arhiepiskopiji odziv je u proseku 55 odsto, što je neka konstanta. Međutim, to nije ujednačen prostor. Najmanji odziv je tamo gde je ateistička ideologija uzela najviše korena, što je područje Novog Beograda. Odziv je znatno bolji osobito tamo gde je prisutan priliv novog stanovništva i tamo se do 70 odsto đaka opredeljuje za veronauku.

Prošlo je više od decenije otkad je veronauka ušla u škole u Srbiji. Te 2001. jedni su govorili o velikoj šansi koju je Crkva time dobila, drugi o opasnostima koje vrebaju zbog brzine kojom je uvedena. Kako vam se čini, koliko je iskorišćena šansa, a koliko su strepnje bile opravdane?

Prvo, cilj je bio da veronauka bude korisna u obrazovnom i vaspitnom sistemu. Kada je naš premijer uveo veronauku, što je mislim bila vrlo mudra i pragmatična odluka, imao je baš to u vidu. Ovom društvu je, nakon iskušenja devedesetih i pre devedesetih, bila potrebna obnova. I veronauka je zajedno sa građanskim vaspitanjem shvaćena kao neophodan predmet za davanje smisla mladima, izgrađivanje stvaralačke atmosfere, izgrađivanje ličnosti, njene etičnosti… I mislim da je ona u tome zaista uspela. Njeno mesto ne može zauzeti nijedan drugi predmet jer ona posmatra čoveka u njegovoj celini, ne parcijalno, ne ideološki.

Neki su se plašili da veronauka može da dovede do otuđivanja đaka raznih konfesija. Ali sve zavisi od toga kako se predaje. Ako se ona predaje originalno kao veronauka, onda neće doći ni do kakvog sukobljavanja. Ali ako bi se uveo nacionalni element, onda bi sigurno došlo do sukoba.

Kažete da sve zavisi od toga kako se predaje. I tu je, kao i u drugim predmetima, jako važna uloga veroučitelja. Na njihov račun stižu pohvale, ali i najveće kritike.

Ja polažem sve na veroučitelje. Mi, u Beogradskoj arhiepiskopiji, imamo izuzetno kvalitetan kadar. Dobro se uklapaju, poštovani su. Ali mi smo u prednosti zato što Beograd ima veću mogućnost za izbor kandidata. Nema toga koji ne želi da živi i radi u Beogradu.

Znači, kao i u drugim predmetima, najviše toga zavisi od interpretatora . Ali činjenica jeste, da bi veroučitelji bili prihvaćeni na istom nivou sa drugim nastavnicima u školama, da bi se po utisku izjednačili, oni moraju da budu duplo kvalitetniji.

Zašto to mislite?

Veronauka je vraćena posle dugog odsustva i nije dočekana raširenih ruku. Zašto moraju biti kvalitetniji da bi bili prihvaćeni? Zbog negativnog predubeđenja, zbog dugog odsustva veronauke, zbog činjenice da postoji jedan duh koji se opire veronauci u društvu. A taj duh se zaista oseća.

foto: tanjug

foto: ž. ćirić / zoom