Pre tačno osamdeset godina, 22. maja 1942. godine, pripadnici nemačkog Vermahta obesili su u Valjevu Stjepana (Stevana) Filipovića. Njegova fotografija sa omčom oko vrata i uzdignutim pesnicama danas se nalazi u zgradi Ujedinjenih nacija u Njujorku, kao jedan od simbola borbe protiv fašizma. Tokom 1990-tih godina u Srbiji su rušeni njegovi spomenici, a fabrike, škole i ulice koje su nosile njegovo ime su preimenovane
“Zapadu je sada mnogo važniji jedinstven front prema Rusiji nego stanje demokratije u Srbiji. Međutim, nezavisno od toga, smatram da je u interesu Srbije da se svrsta uz ostatak Evrope. Možda griješim, ali mislim da bi liberalne, građanske i lijeve elite u Srbiji koje su protiv Vučića trebale da ga podrže u okretanju ka Zapadu. Ne smije se ponoviti greška iz 2012. godine, kada su neki liberalni političari i intelektualci odbili da glasaju za Borisa Tadića i tako pomogli da na vlast dođe Tomislav Nikolić”
The Black Keys sviraju i dalje rokenrol kao da je pop muzika, njihove pesme su uspešni hitovi sa srcem punim nade i pričom ispripovedanom gitarom. Neka kaže ko šta hoće, ali ove momčine stvaraju muziku gladnu vatre
“Zapadu je sada mnogo važniji jedinstven front prema Rusiji nego stanje demokratije u Srbiji. Međutim, nezavisno od toga, smatram da je u interesu Srbije da se svrsta uz ostatak Evrope. Možda griješim, ali mislim da bi liberalne, građanske i lijeve elite u Srbiji koje su protiv Vučića trebale da ga podrže u okretanju ka Zapadu. Ne smije se ponoviti greška iz 2012. godine, kada su neki liberalni političari i intelektualci odbili da glasaju za Borisa Tadića i tako pomogli da na vlast dođe Tomislav Nikolić”
Zadatak Muzeja žrtava genocida je komplikovaniji nego zadatak Memorijala na Sajmištu, jer narativ o stradanju Srba u Drugom svetskom ratu ne sme da bude kontaminiran narativima iz devedesetih, nacionalizmom, netolerancijom – stvarima koje su nažalost prilično prisutne u srpskom društvu. Muzej zaslužuje centralno mesto, u centru prestonice, a ne na Sajmištu kao što je predsednik Republike najavio prošle jeseni. Razlog je jednostavan: dve institucije na istom mestu ne bi mogle da funkcionišu i narativ o genocidu nad Srbima progutao bi memorijalizaciju logora na Sajmištu
U Torinu je Konstrakta, bar na jedno veče, preuzela na sebe ono što je prethodno za bivše Jugose bio, pre svih, Đorđe Balašević. S jednom ne tako nebitnom razlikom: Đole je bio čovek iz Jugoslavije, Ana Đurić to već nije
Izložba “Nikola Dobrović – Pod zastavama modernih pokreta”, jedan od glavnih programa ovogodišnje Beogradske internacionalne nedelje arhitekture (BINA), biće otvorena u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti 24. maja. Povod je 125 godina od rođenja ovog arhitekte, akademika, i profesora. Autori izložbe su Marta Vukotić Lazar i Bojan Kovačević
Daniel Rossen, Jon Spencer & The Hitmakers, Christian Lee Hutson - povezuje ih njihova apsolutna jedinstvenost. Zato svaki od njih zapravo svira neku vlastitu varijantu bluza, uzimajući nakon dužeg vremena stvari u svoje ruke – i to na potpuno drugačiji način nego u onom svom prethodnom životu
“Što je situacija u svetu gora, to više ima smisla igrati pozorište. Prvo pozorište, prva dramska poezija je nastala u Grčkoj, prema zapadnom shvatanju pozorišta. U ono vreme je Eshil napisao Persijance i opisao poraz Persijanaca protiv Grka. Ali njegov motiv nije bio da slavi pobedu, nego da Grcima pokaže kakvu štetu su učinili persijskom narodu. Šta to znači? Cilj teatra je bio upozoriti Grke na ovu patnju, da je ne čine drugim narodima, jer bi ih jednog dana mogla stići ista od strane drugih naroda po kosmičkom zakonu hibrisa i nemesisa. U tom smislu, osnovno značenje pozorišta od početka njegovog nastanka je da neprestano pokušava da ubedi ljude kako rat treba jednom zasvagda zabraniti”
Jedan roman i jedna serija vraćaju nas u godinu koju neki od nas odlično pamte, mada njihovi tvorci tada još nisu bili ni rođeni
I sada, kad im kritika uopšte nije preterano sklona, RHCP drže do svojih unutrašnjih moralnih i emotivnih načela, više nego do ičeg drugog. To je odraslo na ulici i nikad neće biti uterano u salonske propise, šta god vam pričali kritičarčići iz pomodnih rok glasila
Dobro, ideja dobra, ili pojam dobra, politička je koliko religijska ili moralna veličina: šta je dobro za jednu političku zajednicu odlučuje upravo ta zajednica – recimo, da li je dobro, danas, biti uz pomahnitalog hajzanina Vladimira Putina, ili biti deo projekta kakav je Evropska unija. Današnje srpsko društvo nalazi se u dosta jadnoj sivoj zoni u kojoj su tradicionalne vrednosti prilično opustošene
Geneksova kula se nudi za oko 17 miliona evra, Sava Centar je prodat za 17,5 miliona evra, BIP-ove pivare na Mostarskoj petlji biće pretvorene u komercijalni centar, Palata Albanija, Beograđanka i zgrada BIGZ-a su kulturna dobra, ali zakon dopušta njihovu prodaju...
Kompilacija “Artistička radna akcija” nije dosegla značaj i slavu “Paket aranžmana”, ali je sačuvala od zaborava istinski duh beogradske novotalasne scene
Proces nestajanja devedesetih godina prošloga veka, koje će ne mali broj komentatora nazvati najsramnijim u srpskoj istoriji, poklapa se sa procesom brisanja savremene srpske istorije iz kolektivnog sećanja, ali zato procvat doživljavaju srpski srednji vek i, razume se, poslednjih desetak godina koje, pod vlašću Aleksandra Vučića, poprimaju mitski karakter
“Mnogi naši poslovi, lični i državni, započeti su a nisu dovršeni, i naše kuće su započete i nedovršene – zvrje kao rugla pored izlokanih puteva, a ‘graditelji’ i ‘srpski domaćini’ tumaraju po njima kao posustale aveti. Mi smo slepi kod očiju, kod nas ‘kako koje gudi, sve više ludi’, da upotrebim tu srpsku izreku kao oblik samospoznaje”
U Srbiji je u martu 2020. godine 43,3 odsto umetnika i radnika u kulturi zarađivalo manje od sto evra, a u aprilu ih je već bilo 50 odsto. Laički rečeno, pandemija je učinila boljom sliku o lošem položaju koji je, zbog pandemije, postao još gori
Tri velika religijska praznika ove godine desila su se u isto vreme. Nisu retki oni koji misle da bi pomirenje religije i nauke bio način da se čovečanstvo uspešno suoči i sa klimatskim promenama, pravednom raspodelom resursa i adaptacijom društva na tehnološke promene
„Gradonačelnik Lavova Andrij Sadovij je još jednom potvrdio da u gradu u ovom trenutku nema niti jednog vojnog objekta i da je bombardovanje namerno, zločinačko uništavanje civilnog stanovništva. U celom svetu to se zove genocid“
“Moć kvari ljude, malo-pomalo im iskrivi svijest, otjeraju od sebe iskrene kritičare, okruže se poltronima i onda izgube uvid u realnost. S vremenom povjeruju da su stvarno bogomdani za vječnu i neograničenu vlast. Što se vlast redovnije mijenja, manja je opasnost od ovog procesa”
U senci onog nesumnjivo najvažnijeg muzičkog i pesničkog, postoji ceo jedan filmsko-televizijski opus Đorđa Balaševića kao glumca, scenariste, naposletku i reditelja
Koja zemlja jedina na svetu u svom imenu ima reč “ljubav“, ko je izumeo mleko u prahu, koja zemlja poziva turiste da je posete i pored unutrašnjih nereda, i ostali utisci sa EXPO-a u Dubajiu koji se zatvara danas, u četvrtak
Ono što ruska vojska po Putinovom naređenju radi u Ukrajini treba bez relativizacije nazvati pravim imenom: to je vojna agresija, otimanje teritorija suverene države tokom koga se ne preza od ratnih zločina. Pojedinačno iživljavanje na Zapadu nad ruskim umetnicima, međutim, a pogotovu ruskim klasicima, je glupo, smešno i na kraju krajeva kontraproduktivno
“U politiku sam se vratio u poodmaklom životnom dobu, a moja kandidatura pre svega treba da bude neka vrsta stimulansa, primer i podsticaj ljudima koji su se ušuškali u svoju udobnost, koji neće da se angažuju, koji traže izgovore i neće da otvore oči pred ozbiljnošću stanja u kojem se zemlja nalazi. Kada imate godina koliko ih ja imam, osim zdravlja više vam ništa ne treba. Ne mogu da vas potkupe, ne mogu da vas ucene, ne mogu da vas uplaše”
Naslućena panika raspada zemlje u vrlo bliskoj budućnosti, otrzanje od sopstvenog tela koje muči predvidljivošću, kao i od očekivanja da tvoje delo bude zabavno i – zašto ne – tržišno isplativo, dovelo je do toga da Idoli odjednom, kao u inat, sagore ogromnu količinu kreativnih moći. Nama u čast
To nije rat, kada se bombe bacaju na civile, bolnice, škole, pozorišta, to je teror. Ukrajinci su žrtve velikog i bezrazložnog zločina, kaže ukrajinski pisac i prevodilac. Posao pisanja i prevođenja knjiga zamenio je prepakivanjem humanitarne pomoći. Gledajući slike protesta podrške Rusiji u Beogradu pomislio je da srpsko društvo još jednom u svojoj istoriji pravi pogrešan izbor koji će još više stigmatizovati sliku Srbije i srpskog naroda u Evropi. Upitao se šta to neki Srbi podržavaju: bombardovanje civila, bolnica i škola
