Većina Italijana promenila je odnos prema više od pet miliona migranata, koji su postali sastavni deo italijanskog društva, dok bi glasna manjina i dalje da ih protera iz zemlje, kaže za "Vreme" Čečile Kjenge. Zakone treba prilagoditi stvarnosti, migranti su evropski problem, koji neće nestati sam od sebe
Cufajeva kritika međunarodnih ekspertskih misija koje postaju same sebi svrha ukršta se sa gorčinom Danisa Tanovića, čiji film Ničija zemlja predstavlja jednu od najbritkijih kritika neokolonijalističke arogancije i birokratske bezdušnosti "civilizatorskih" misija međunarodne zajednice u unesrećenim zabitima širom sveta. Razlika je samo u tome što u Tanovićevom filmu na onoj odskočnoj mini leži samo jedan vojnik, a kod Cufaja je to celo društvo koje simbolizuje narode koji su upućeni na takvu "pomoć"
U interesu novog komada Biljane Srbljanović Princip (Mali mi je ovaj grob) koja se u režiji Mihala Zadara odnedavno nalazi na repertoaru bečkog pozorišta Šaušpilhauz, morala bi se bukvalno shvatiti napomena u njegovom uvodu da je sve napisano samo čista fikcija i da u drami ne treba tražiti ništa više. Ali novo povezivanje u prošlosti drugačije povezanih činjenica istovremeno je i njihovo tumačenje, a odnos prema istorijskoj građi ujedno i vrednosni stav. Od toga ne može pobeći ni autorka ovog komada. Iz njegove celine nameće se zaključak o psihološkom diletantizmu, trivijalizaciji istorije i njenom tendencioznom, redukcionističkom tumačenju
Mediji su ovih dana samo prenosili šta očekuje Podgorica od posete svog premijera Beogradu, a o tome šta Srbija očekuje niko ništa nije rekao. Sam dolazak Đukanovića je za Srbiju najveće moguće, sad već ispunjeno očekivanje
Čuvena "istorijska" akcija "Grom" možda bi i bolje uspela da nije bila politički funkcionalizirana. Svaka čast Aleksandru Vučiću, ali nije pametno ni da se u baš sve meša, niti da dopušta udvoričkim medijima da ga u sve mešaju
Dođe mi, na nervnoj bazi, da branim Olivera Antića preko koga napadaju Tomislava Nikolića. Ali, to je puno glupo, jer mi je Nikolić prirastao za srce baš koliko i Vučić. Dakle, nimalo! Još je gore s Antićem
Duško Gojković, With Strings – The Brandeburg Concert (Enja records, 2013)
Najprominentniji pozorišni centri Vojvodine danas su Novi Sad, Subotica, Sombor i Zrenjanin. U ovim gradovima ne samo da je koncentrisan najveći broj relevantnih teatarskih institucija nego su i tamošnja pozorišta najuspešnija – u pokrajinskim okvirima i kontekstu teatarskog života Republike Srbije. Ne računajući Beograd
Hajde da to kažemo sasvim jednostavno: u Vukovaru uvek treba braniti ćirilicu, u Novom Sadu latinicu
Počeci filma u Vojvodini povezani su sa entuzijastima kao što je Aleksandar Lifka. Češkog porekla, Lifka je eksperimentisao sa pokretnim slikama još krajem devetnaestog veka, početkom dvadesetog je prikazivao filmove u Austrougarskoj i Srbiji, bavio se snimanjem gradova i ljudi u najranije doba kinematografije. Godine 1910. otvorio je bioskop u Subotici, i tu živeo sve do smrti 1952. Među kinematografskim entuzijastima sličnog kova je svakako i Ernest Bošnjak, koji je u Somboru otvorio prvi bioskop u Vojvodini, 1906. godine, i u razdoblju od 1909. do 1932. bavio se snimanjem igranih i dokumentarnih filmova – za zasluge u razvoju jugoslovenskog filma dobio je državnu penziju i umro u Somboru 1963. Međutim, posleratni period je vreme kada vojvođanski film dobija na zamajcu, osnivaju se i producentske kuće kao Neoplanta film (kasnije Tera film) u Novom Sadu, i Kino klub (kasnije Panfilm) u Pančevu. Vojvodinu kao mizanscen, temu i inspiraciju, nije neophodno vezivati samo uz autore koji su na tom prostoru rođeni ili su tamo bili nastanjeni. U tom smislu smo odabrali nekoliko filmova koji su obeleženi ravničarskim temama, ili svojom poetikom zadiru u duh panonskog weltschmerza
Književnost Miloša Crnjanskog (1893–1977), Danila Kiša (1935–1989) i Aleksandra Tišme (1924–2003) šira je, naravno, u svakom smislu od Vojvodine, ali s druge strane u opusima i poetikama sve trojice ima nečeg nesumnjivo vojvođanskog i panonskog
U pravom seljačkom kazanu, oraniji, na vatri od suvih drvaca založenoj nekoliko sati ranije, krčkali su se oni manje popularni delovi svinje: glava, papci, kolenice, bela i crna džigerica, slezina. Kasnije, kada je sve skuvano tako da meso samo otpada s kostiju, vešte domaćinove ruke umotaće ih u švarglu i džigernjaču kakve se ne mogu kupiti, no samo napraviti
"Kompanija Imlek plasirala je na tržište proizvode od organskog mleka i po tome smo prvi ne samo u Srbiji nego i u regionu – do Nove godine očekujemo da proizvodnja dostigne više od 20.000 litara organskog mleka na dan"
"Još nema dovoljno poverenja stanovništva u finansijske institucije, a takođe ne postoji nešto što OECD zove ‘finansijska pismenost’ – ona predstavlja sposobnost građana da razumeju finansijske usluge na tržištu i naprave ispravne odluke za sopstvene finansijske potrebe"
Neočekivano učestala serija skandala u koje su umešani pripadnici Žandarmerije MUP-a Srbije dovodi vladu i ministra unutrašnjih poslova do veoma jasne dileme: hoće li i dalje zataškavati stanje u toj formaciji, sve u nadi da će proći – ili će konačno preduzeti nešto da se u Žandarmeriju uvedu osnovni red i disciplina svojstveni dobro uređenim državnim službama, da se ta služba depolitizuje i sekularizuje
Partijski vrhovi su se oko svega dogovorili, koalicioni ugovor između demohrišćana i socijaldemokrata je spreman za potpis, ali poslednju reč ima članstvo Socijaldemokratske partije Nemačke: ono će se na unutarpartijskom referendumu izjasniti za ili protiv velike koalicije
"Moja generacija je propustila tri krucijalne šanse 1990, 2000. i 2008. godine. Najpre da spreči ogromno krvoproliće, a zatim da izvede svoju zajednicu u red organizovanih i uređenih država. Malo smo na ivici da bi nas trebalo lustrirati daljeg petljanja u politiku. Možda se i htelo, al’ se nije umelo. A ništa gore od dobronamernih, a ne previše sposobnih"
Osnovano 1861. godine, Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu najstarija je profesionalna teatarska institucija u Srbiji koja kontinuirano radi od svog osnivanja
Vojvođanska istorijska vetrometina na kojoj su političke interese imali Mađari, Nemci, Rusi, Francuzi, a na kojoj su se našli Srbi, Hrvati, Slovaci, Rumuni, Bunjevci, Rusini i drugi, tokom vekova je postala svojevrstan alhemičarski kazan u kojem je nastajala teatarska legura dovoljno moćna da iznedri stožernu pozorišnu instituciju srpskog teatarskog života, ali i da van Vojvodine širi kreativne uticaje
Vojvođanska književnost kao "nacionalna" ne postoji niti će postojati jer nema vojvođanske etničke nacije, a pogotovo ne vojvođanskog jezika, tako da nema sumnje da se u Vojvodini stvara srpska, mađarska, slovačka etc. književnost, ali istovremeno i sasvim nedvosmisleno postoji i izvestan "značenjski višak", izvesna jaka – istorijski i kulturološki uslovljena – specifičnost koja čini suvislom i opravdanom priču o vojvođanskoj književnoj sceni kao o fenomenu za sebe. Fenomenu koji, dakako, živi prožet sa drugima kojima ravnopravno pripada, a ne u izolaciji od bilo koga ili čega, sa bilo koje obale bilo koje reke. Ne bi ni valjalo da je drugačije
U grobnici Tomašica kod Prijedora, lokalitet nekadašnjeg rudnika gvožđa, masovno su likvidirane stotine bošnjačkih i hrvatskih žrtava iz Bosanske Krajine, među njima i deca i starci. Mnogi su ubijeni kod kuće, a nekoliko stotina i u logorima Omarska, Trnopolje i Keraterm. Pretpostavlja se da je najveći broj ubijenih i sahranjenih iz okolnih sela Bišćani, Rizvanovići, Hambarine, Čarakovo, Rakovčani i Zecovi, u kojima su živeli Bošnjaci
