"Da li je čitav smisao života preživeti? Zapravo, da li je život koji se sastoji samo od preživljavanja, vredan da se živi? Da li je vredno živeti život u kome si prinuđen da se odrekneš svog porekla, detinjstva i ljubavi prema rođenom bratu"
Događaji u 2020. mogu se svesti na vodič kroz najfrekventnije termine i imena o kojima smo slušali ili čitali u medijima ili ih pretraživali na Guglu u proteklih godinu dana, zabrinuti za svoje zdravlje, vazduh koji dišemo i vodu koju pijemo. Ova godina je, kao nijedna pre, pokazala koliko su ugrožene naše osnovne ljudske potrebe. U godini koja će biti upamćena kao korona godina, većina reči je, nažalost, u vezi sa ovim virusom. Rečnik je, razume se, manjkav i nesavršen, a sigurno mu nedostaje i mnoštvo utisaka i raznoraznih smatranja koja su se, posebno u ovoj godini, istakla po insistiranju da svako mora da ih ima, o svemu, i još gore – da na osnovu toga neko nešto odlučuje
"Ako neko odlično vlada svojim instrumentom, kažemo da je on sjajan muzičar. Ali sjajan muzičar može biti i neko ko ne svira toliko dobro, ali to čini sa velikom strašću. Sama veština po sebi nije mnogo bitna. Jer, mi u stvari obraćamo pažnju na muziku koja nas emocionalno dodiruje, slušamo ljude čije nas priče zainteresuju i osećajno zaokupiraju"
Ostvareni planirani poslovni prihodi uz iskorak ka digitalizaciji
Ko su ljudi koji se danas u oba dela Mitrovice trude da doprinesu razumevanju između zajednica? Čime su vođeni? Zašto to rade? Svesni su jednog – pomirenje može biti floskula iza koje se kriju kojekakvi interesi, a može biti i rad na razumevanju, delovanje, obostrani interes, davanje primera i pokušaj da se dočara kako je biti u cipelama onog drugog, uzimajući u obzir i juče i sutra
Ko je više od dva puta slušao Vučića mogao je da ustanovi da "oni" svakakve pokore rade po Srbiji i da je pravo čudo da život pored "njih" takvih uopšte može da se odvija: "oni" su opljačkali narod, predali Kosovo, obogatili se, "oni" po društvenim mrežama pišu da hoće da ubiju i siluju Vučićevu decu, "oni" poseduju i drže pod kontrolom sve medije, "oni" drže i kontrolišu kompletno pravosuđe u Srbiji, "oni" se raduju svakoj novoj smrti, "oni" hoće da korona pobedi, "oni" hoće i Vučića da ubiju, samo da bi mogli da nastave da kradu… O svemu ovome sirote građane obaveštava par poštenih medija, koji se nepokolebljivo bore protiv moćne tajkunske medijske mašinerije i tako sprečavaju da tajkunski mrak pojede Srbiju
"Izgleda da 700.000 stranačkih jurišnika nije dovoljno da se sakrije činjenica da se apsolutno sve raspada pred našim očima. Od ’Skupštine’ gde svedočimo kako se raspadaju ljudi, njihovo dostojanstvo i moral, od medija gde svedočimo kako se raspada istina i profesionalnost, do ulica gde se raspada sve. Nijedno društvo ne može nikud bez ljudi koji kritički misle, ni prijateljstvo ne može da bude pravo ako vam neko stalno klimoglavi – pa, vi ćete postati totalni idiot"
Aleksandar Vučić je prilično brutalan makijavelista po svom doživljaju politike kao neprestane i nemilosrdne borbe za osvajanje, povećanje i zadržavanje vlasti. Tu su fascinantne sličnostima između njegove političke tehnologije na unutrašnjem planu i one Vladimira Putina: predsednički kabinet kao komandni centar vlasti, formiranje "opozicionih" stranaka koje se probude pred izbore i kojima se diriguje telefonskim pozivom, kontrola nad celim nizom organizacija i pojedinaca međusobno ideološki potpuno udaljenih, i još mnogo šta drugog, sve u istom pravcu
Sazivi Skupštine od 2014. naovamo bili su poligon za iživljavanje naprednjačke većine nad opozicionom manjinom. "Vreme" je u više navrata pisalo o izobličenju najvažnije institucije u državi u zli rijaliti, gde se poslanici većine takmiče u količini uvreda i mržnje koju su u stanju da proizvedu po jedinici vremena. Međutim, ova naprednjačka skupština u kojoj nema opozicije za svega nekoliko meseci rada po zlu i mržnji nadmašila je prethodne sazive, ma koliko su se oni prethodni trudili i bili "marljivi"
Na Vučićevu najavu novih mera, datu jednom, pa ponovljenu na vežbi "Obruč 2020", gde je poručio pripadnicima specijalnih policijskih jedinica da će "u narednim danima krenuti na mafiju", iskusni kriminalistički policajci ironično se smeju
Previše optimistična projekcija rasta BDP-a od šest odsto i na njoj zasnovane projekcije prihoda su rizične. Razvoj pandemije je isuviše neizvestan, baš kao i pitanje kada će u Srbiji biti moguća masovna vakcinacija protiv kovida 19
O neprevaziđenoj Sari Von i o njenim lepim uspomenama na beogradski Njuport džez festival 1973. godine u feljtonu "Srbija i Sjedinjene Američke Države – dve zemlje jedna kultura", koji objavljuje "Vreme" u saradnji sa magazinom "Vitraž"
Vrsta iskrene lojalnosti prema ideji, braći po instrumentima i čitavom bendu koju je iskazivao Miša Aleksić, sve ređa je pojava u bilo kom poslu, a kamoli u šoubiznisu
"Nisam hteo da glumim Vilija Branta, već da moj gest bude asocijacija na njegov gest i da ljudi prepoznaju moju poruku bez velikih reči, jer su se reči izvinjenja već pomalo izlizale"
Jugojugoslavija nije čak ni predstava o našim osećanjima vezanim za Jugoslaviju, već o našim samozavaravanjima, pogrešnim procenama, iskrivljenim sećanjima, mržnji, snu o uspehu, blagostanju, poštovanju i samosažaljenju. Reč je, dakle, o našoj nesnađenosti sa samima sobom
U godini na izmaku koja se čini najduža, a opet, sa najmanje sadržaja, sa nedostatkom brojnih normalnih životnih aktivnosti među kojima su i one najobičnije – slobodan izlazak napolje, odlazak u prodavnicu, na posao, u školu, pa i na godišnji odmor – vredi sagledati kako su je provela deca. Ne samo zato što se 20. novembar obeležava kao Međunarodni dan dece, već zbog dece same. U godini koju je u Srbiji, makar njen dobar deo, obeležio slogan "Za našu decu", trebalo bi sagledati šta je urađeno za tu "našu decu"
"Sve dok efikasna vakcina protiv virusa korona ne postane dostupna, opstaće trostruki krug siromašenja radnika: slabo plaćeni esencijalni radnici, od čijeg rada svi zavisimo, a koji moraju da odlaze od kuće da bi obavljali svoj posao, čime se izlažu znatnoj opasnosti; bolje plaćeni zaposleni koji rade od kuće, ali od kojih će poslodavci očekivati da budu na izvolte tokom celog dana; neplaćeni ili veoma slabo plaćeni radnici u domaćinstvu, najčešće žene, koji se staraju da svi budu siti, odeveni i emocionalno kako-tako namireni"
Kada se povede razgovor o stanju medijske scene u Srbiji, često se mogu čuti ocene da su mediji tabloidizirani, neprofesionalni, da šire propagandu, lažne vesti, mržnju, netrpeljivost… Netačni i senzacionalistički naslovi, nedopustive stvari na naslovnim stranama kao svakodnevica, usmerenost većine najtiražnijih (najgledanijih, najčitanijih) medija ka "kliku" nauštrb javnog interesa – samo su delić opisa najvećeg dela aktuelne medijske scene
Jedan od važnih faktora na osnovu kojih se meri korupcija u jednoj zemlji jeste cena kilometra auto-puta. Cena Fruškogorskog koridora po kilometru biće znatno veća od najskupljeg norveškog auto-puta, koji podrazumeva izgradnju mreže tunela ispod mora, uključujući tu najduži podvodni tunel na svetu. Cenu od 606 miliona evra za 48 kilometara brze saobraćajnice, pa makar i sa najdužim tunelom u Srbiji, biće teško objasniti evropskim partnerima
"Nije se smelo dopustiti da crne brojke o zagađenju saznajemo iz stranih medija, iz međunarodnih servisa i iz godišnjih izveštaja domaćih agencija. To je problem na koji je prvo morala da ukaže domaća nauka"
"Čovek se oseća otuđeno i nalazi se u situaciji da zapravo niko nema potpuno razumevanja za to što je neko došao i rekao: ‘E, sad više ne možeš da radiš to što si radio poslednjih 30 godina’, pri čemu ne pričamo samo o finansijama, nego o svemu ostalom. A to je moj život, ceo život sam uložio u to da na taj način ne samo zarađujem, nego bivstvujem"
Ukoliko gradska vlast, koja je bila odgovorna za sprovođenje Plana kvaliteta vazduha od 2016. do 2020. godine, ne položi račun za nečinjenje i neuspeh, nemamo razlog da očekujemo pozitivniji ishod u narednih deset godina. Ukoliko neuspešna gradska vlast ne plati račun, dug njihovog nečinjenja platiće građani, svojim novcem, zdravljem i životima
Odskora, Italija ima ono što je odavno trebalo da ima Srbija: stalnu muzejsku postavku Miloša Crnjanskog
"Svaki spomenik je u suštini memento događaja ili ličnosti kojoj je posvećen i ujedno spomen na stanje duha i svesti onoga ko ga podiže. Ovaj ima samo drugu komponentu jasno i nedvosmisleno iskazanu – nasilje, uzurpacija, bezobzirnost kao odliku postavljača. U tome se upravo uklapa u sliku današnje Srbije"
Postoje nagoveštaji "vruće zime" nakon što bude izmaknuta zaštitna mreža, odnosno kada od januara istekne zabrana otpuštanja u preduzećima koja su uzela pomoć države. U isto vreme bi firme, koje su uzele minimalce za svoje radnike, trebalo da krenu da otplaćuju doprinose za njih – u suprotnom će firme biti dužne da vrate novac koji je država uplatila njihovim radnicima
Između ovdašnjeg pravnog okvira, koji više nego dobro zvuči, i otužne prakse, jaz je toliko velik da je glavno pitanje – pitanje njegove nepremostivosti. U ovim okolnostima, mnogo je razloga za pesimizam. A dvadeset i drugu godišnjicu od donošenja Zakona o informisanju, koju je tada izglasala skupštinska većina SRS-a i SPS-a, dočekujemo i dalje čekajući Medijsku strategiju, za koju postoji opravdan strah da će biti samo mrtvo slovo na papiru koji se vadi pred predstavnike Evropske unije
