Nasiljem protiv društva

Zloupotreba poslovnika, uvrede, gašenje mikrofona, glasanje na zvonce, sadizam, mrcvarenje, opstrukcija rada („prvi put u novijoj istoriji“ većina je opstruisala rad parlamenta), uskraćivanje mogućnosti za odgovor opozicije, i, iznad svega, besramno laganje i neprekidno ponavljanje istih laži – sve ovo „krasilo“ je parlament od 2014. godine pod vođstvom Maje Gojković, Igora Bečića, Đorđa Milićevića i Vladimira Marinkovića.

Većem delu opozicionih poslanika u jednom trenutku došlo je u glavu da možda i ne bi trebalo da sede na sednicama koje služe isključivo tome da budu temeljno polivani verbalnim fekalijama u direktnom prenosu na

RTS-u, pa su tokom cele 2019. bojkotovali rad Skupštine.

foto: tara radovanović / tanjug

Uprkos sada već i zaboravljenim pregovorima o poboljšanju izbornih uslova po pravilima „Chatham house-a“, ovi uslovi su toliko poboljšani da deo opozicije nije izašao na parlamentarne izbore u junu ove godine, dok oni koji jesu izašli, nisu uspeli da prebace snižen cenzus od tri odsto: „prvi put u novijoj istoriji“ parlament je ostao bez opozicije, izuzev jednog samostalnog poslanika i šest poslanika nacionalnih manjina okupljenih u poslaničku grupu Ujedinjena dolina – SDA Sandžaka.

No, ništa zato.

Novi parlament, kako su ga reklamirali naprednjaci, čine „nova lica“, tu je najveći broj poslanica u parlamentu do sada, tu su „mladost i energija“ i već poslovična marljivost iz prethodnih saziva… U Vladi Srbije je i „ministarstvo za dijalog“ čija ministarka, doduše, izuzima Vladu iz dijaloga, ali ga širokogrudo nudi ovom suštinski jednopartijskom energičnom parlamentu, punom novih mladih naprednjačkih lidera, uz mentorstvo i vođstvo dugogodišnjih skupštinskih vedeta poput Aleksandra Martinovića, Vladimira Đukanovića, Marka Atlagića, Vladimira Orlića…

I zbilja, ovaj saziv parlamenta prihvatio se teškog zadatka društvenog dijaloga. Narodne poslanike nije omela činjenica da im u Skupštini nije ostao niko sa kim bi mogli da razgovaraju: ne, uprkos ovoj objektivnoj teškoći – da sagovornik kome pružate ruku pomirenja nije u stanju da vam odgovori – oni kao da su se dogovarali ili, ne daj bože, kao da im je neko pisao varijaciju istog teksta, već nedeljama temeljno i sistemski upućuju jedne te iste poruke različitim akterima kojima se obraćaju: Draganu Đilasu, televizijama N1 i Nova S, glumici Jelisaveti Seki Sablić, glumcu Draganu Bjelogrliću…

Ovim skupštinskim borcima za dijalog nije bitno o čemu se tog dana u Skupštini raspravlja, ne zanima ih dnevni red, ne zanimaju ih zakoni – važan je samo dijalog i da se pomirljiva poruka što dalje čuje.

„VERUJTE, NISMO SE DOGOVARALI“

Tako je u sredu 2. decembra ova poruka upućivana medijima:

„N1 i Nova S su antisrpski mediji, nema tu trunke nezavisnosti i njih može opisati samo jedna rečenica – domaći izdajnik, strani plaćenik“, rekla je dugogodišnja poslanica SNS-a, novosadski advokat Biljana Pantić Pilja.

„Suština je u tome da televizije N1 i Nova S predstavljaju jednu antidržavnu konstrukciju koju građani Srbije i čiju priču građani Srbije ne žele da progutaju, i to ne bez razloga, već zato što veruju u politiku SNS i predsednika Aleksandra Vučića“, kao odjek se nadovezao stranački kolega Miloš Terzić, a „antidržavni program“ ovih televizija je bio lajtmotiv i govora poslanika Đorđa Todorovića.

Prethodno je 1. decembra u jednom jedinom izlaganju poslanica SNS Sandra Božić 56 puta pomenula prezime Đilas, da bi se nakon nje javio poslanik SNS Nebojša Bakarec:

„Poštovani predsedavajući, poštovani gosti, poštovane kolege poslanici, poštovani građani, ovo izvanredno izlaganje koje ste malopre čuli koleginice Božić je prosto kao da smo se dogovarali, a verujte nismo, izvanredan uvod u ono što ja imam da kažem.“

Tog 1. decembra poslanik SNS Marko Atlagić bavio se razvijanjem dijaloga sa profesorkom Srbijankom Turajlić i njenom izjavom o spomeniku Stefanu Nemanji („Ovo ne može izreći ni moralna nakaza“, ocenio je pobornik dijaloga Atlagić), kao i Draganom Đilasom („Da li gospodin Đilas ima vrline? Naravno da nema“), e da bi se sutradan kao lav – mada neuspešno – borio da tačno izgovori prezime Dragana Bjelogrlića: glumac, reditelj i producent je u Atlagićevoj izvedbi bio i Belo-grlić i Belo-grdić, ali su se svakako na njega odnosile reči dijaloga da „Bjelogrlićem treba da se bavi policija, a ne ja, jer provodi mito i korupciju, zato je Bjelogrlić moralna sramota nacije i države“. Prethodno je krajem novembra, u zamišljenom dijalogu sa Sekom Sablić, Atlagić rekao da čuvena glumica „ima manjak iliti nedostatak patriotskih osećanja“.

Da ne bude zabune da li je poslanik Atlagić ispravno shvatio partijski zadatak, nakon ovih obraćanja pohvalili su ga i Aleksandar Martinović i Vladimir Đukanović, e da bi se nakon toga Aleksandar Vučić „izvinio“ tako što je nakon izvinjenja dodao jedno „ali“, pa objasnio gledaocima RTS-a kako su zapravo grozni neki neimenovani „oni“ i da je on tu, u stvari, najveća žrtva.

Za Bojana Pajtića, profesora Pravnog fakulteta u Novom Sadu, a nekadašnjeg predsednika Demokratske stranke i narodnog poslanika, ova i ovakva Skupština predstavlja nešto do sada neviđeno:

„Nikada se nije dešavalo da se poslanici obračunavaju sa takvim veličinama kao što su Seka Sablić, Dragan Bjelogrlić ili Nikola Kojo. Ili, da se obračunavaju sa fantomskim protivnicima koji uopšte nisu u parlamentu, kao što je opozicija koja je bojkotovala izbore. Bilo je ranije i grubih reči, ali ono što sada viđamo je ispod svakog nivoa. Očito je reč o strategiji da, nakon što su uspeli da opoziciju svedu na statističku grešku, i da kroz blokadu medija i stalnu satanizaciju opozicionara dovedu do situacije da nijedna opoziciona stranka ne može da prebaci sama tri odsto, da im je sada preostalo da ućutkaju i javne ličnosti i da konačno postanemo društvo koje je suštinski jednopartijsko – koje je formalno parlamentarna demokratija, ali suštinski nema veze sa tim“, kaže Pajtić za „Vreme“.

Dodaje i da je ovakva Skupština pokazala kako je bojkot imao smisla „jer je potpuno razotkrio sa kakvom organizacijom i sa kakvim ljudima imamo posla“:

„Ovo su ljudi koji neće prezati ni od čega da u Srbiji zavedu jednoumlje, tako da ne treba da nas zavaravaju izvinjenja Aleksandra Vučića, koja i nisu prava izvinjenja, jer on kroz svoja izvinjenja relativizuje ono što su učinili njegovi sledbenici. On je tvorac te politike i njegova je ideja da se ućutka svaki kritički glas u Srbiji“, kaže Pajtić za „Vreme“.

SADIZAM I NASILJE

Istoričarka, profesorka na Filozofskom fakultetu u Beogradu Dubravka Stojanović i sama je prošle godine bila meta „dijaloga“ poslanika Marka Atlagića. Dubravka Stojanović za „Vreme“ kaže da, „pošto se poslanici baš unose u svojim nastupima“, ona zaključuje „da sadistički uživaju u tome“:

„Time se zaokružuje ta vrsta političke komunikacije. Tako govore od vrha vlasti, na niže, pa se taj ‘stil’ širi štampanim i elektronskim medijima i evo sad još jednog stuba, Skupština i to preko RTS-a. Slažem se sa onima koji kažu da je taj govor neka vrsta građanskog rata, jer ovaj način delegitimisanja protivnika legitimiše fizičko nasilje nad svakim ko je tako označen. Posle ovakvih izgovorenih optužbi nema druge nego fizički nasrnuti na takve ljude. Zbog toga verujem da smo mi u predvorju šireg, eksplicitnog nasilja. To je valjda ono na šta misli predsednik kada kaže da bi on odgovorio brutalno, ali (trenutno) ne može“, kaže profesorka Stojanović za „Vreme“.

foto: dimitrije nikolić / tanjug

Ali, otkuda tolika količina nasilja u Skupštini? Žarko Trebješanin, profesor na Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju u Beogradu, kaže za „Vreme“ kako je delom tačna teza da je nasilje „konstitutivno i večito u nama“, jer „istorija ostavlja tragove“.

„Međutim, istakao bih drugu tezu, da ovo nije ni tako spontano, niti je proizvod našeg karaktera, nego se ovde radi o smišljenoj proizvodnji nasilja, agresivnosti, netrpeljivosti i primitivizma. To na prvi pogled izgleda čudno – zašto bi to radio neko ko to može, ko je vlastan, a to su pre svega političari – zašto bi im to išlo u prilog?

Kod dela biračkog tela, koje nije malo, a koje je neobrazovano, poluobrazovano, politički nepismeno, konzervativnih uverenja i autoritarnog sklopa – kod njih najbolje i prolaze takvi političari, koji se zalažu za jaku državu, jaku vojsku, patriotizam i koji imaju ona najprostija, dogmatska rešenja i misle u dihotomnim kategorijama: crno-belo, normalno-nenormalno, izdajnik-patriota. I kada vi analizirate taj govor ovih poslanika, upravo oni tako govore i kroz skupštinu i kroz sve te medije koje im stoje na raspolaganju – državni mediji, tabloidi, televizije koje su pod strogom kontrolom – podstiče se i neguje netrpeljivost i mržnja, ispoljavanje nasilja, agresivnosti prema svima koji se nalaze ili na socijalnoj margini ili koji se uopšte usuđuju da kritički progovore – umetnici, intelektualci, profesori… I odmah tu idu etikete, dehumanizacija.

To je ono što je opasno – 20. vek je bio pun progona koji upravo ovako počinju, lovom na veštice, koji može nekome da izgleda bezazlen, ali se, nažalost, ne završava nimalo veselo: ti ljudi koji su obeleženi, targetirani, oni počinju da se progone, a potom i čitave grupacije ljudi i na kraju se to završava logorima i istrebljenjem neprijatelja“, kaže Trebješanin.

Dubravka Stojanović dodaje da u Srbiji vlada politička kultura „koja počiva velikim delom na nasilju“, te da se u tom ključu nasilje razume kao snaga.

„Reč je o patrijarhalnoj, epskoj kulturnoj baštini i sistemu vrednosti. To proizlazi iz nedostatka pluralističke svesti, zbog čega ‘drugi’, bio on manjina, politički protivnik ili bilo ko, postaje samo i isključivo neprijatelj. Suština demokratije jeste da je manjina ključni korektiv, nema demokratije bez manjine, prava i slobode većine ograničena su upravo pravima manjine.

Kod nas se to tako ne doživljava – manjina se vidi kao greška u sistemu, nepoželjni kamičak u cipeli. Zato je prema njoj, kako su govorili opozicioni poslanici početkom 20. veka ‘dozvoljeno upotrebiti sva sredstva’. I stvarno, ako čitamo Stenografske beleške Narodne skupštine, mi možemo da pratimo korene tog odnosa, jer se u skupštinskoj sali galamilo, vređalo, pevalo, napadalo…To naravno nije uporedivo s ovim danas, iz više razloga. Za početak, taj svet je bio pristojniji, postojao je neki stid. Uz to, javnost nije znala šta se dešava u Skupštini, nije bilo prenosa, tako da je izazov bio daleko manji. Takvo ponašanje služilo je da bi se pokazalo ko je jači, tako se demonstrirala snaga nad konkurentskim strankama. Ali, za ovih skoro vek i po stvari su degradirane“, dodaje profesorka Dubravka Stojanović.

„NISTE SE POBUNILI KADA SU DOŠLI PO DEMOKRATE“

Bojan Pajtić navodi kao „veliku grešku kritičke javnosti“ to što nije reagovala na satanizaciju Demokratske stranke i ljudi iz DS-a.

„Nekako se polazilo od toga da ko god je bio na nekoj poziciji u prethodnom režimu ili se bavio politikom – da je to zaslužio. Ali, ako ne stanete u odbranu kada se bilo ko brutalno lično progoni, nezavisno da li se bavio politikom ili ne, onda na kraju imate nimlerovsku situaciju: kad se niste pobunili kada su došli po socijaldemokrate, kasno je da se setite kada na vas dođe red za ono što ovaj režim čini. To ne samo da nije primereno 21. veku i Evropi, nego je to zaista manir koji su koristili nacional-socijalisti i fašisti u obračunima sa svojim političkim protivnicima. Samo ne koriste fizičko nasilje, ali zaista sve ostale komponente obračuna su tu“, kaže Pajtić.

Na pitanje da li je u istoriji parlamentarizma Srbije bilo ovakvih parlamenata, profesorka Stojanović kaže da je slična situacija bila od vremena uvođenja parlamentarizma, tj. kada je političkim životom prevladala Narodna radikalna stranka.

„Sve do otcepljenja Samostalne radikalne stranke, radikali su osvajali više od 70 odsto biračkog tela, što im je zbog nakaradnog izbornog sistema davalo oko 80 odsto skupštine. Evo – na izborima 1880. godine radikali su od 117 mesta dobili 102 i tako redom, pa su posle promene dinastije 1903. godine imali 88 odsto parlamenta.

Jednom je opozicija bojkotovala izbore, 1897, pa su radikali bili sami u Skupštini i to im uopšte nije smetalo, uživali su, što dovoljno govori o politici bojkota. Druge stranke, npr. Napredna stranka i Liberalna bile su zgurane u mali procenat. Uz to, sve analize skupštinskog života pokazuju da su predlozi opozicije, čak i kasnije, kada je zbog podele bolje stajala, nailazili na ‘smeh u sali’, kako nam prenose stenogrami i da nema primera da je predlog opozicije bio podržan od većine“, kaže Dubravka Stojanović i dodaje da je ovakve unutarstranačke odnose idolopoklonstva patentirala Narodna radikalna stranka Nikole Pašića, ali da je ovo danas „otišlo do dna“ i da je reč o patologiji „i prema vođi i prema građanima Srbije – patološka idolatrija i patološko sluđivanje javnosti“.

Profesor Trebješanin kaže da iako u Skupštini nema opozicije, vlast nastavlja da bije bitku sa nekim imaginarnim neprijateljem, za koga tvrde da ugrožava same temelje društva.

„U suštini, onaj ko zbilja ugrožava temelje demokratskog društva jeste upravo vlast. Uvek postoji ta projekcija svega najgoreg što ima jedna grupacija na onu drugu, neprijateljsku grupu, pa se oni optužuju da nisu patriote, da su agresivni, da šire mržnju, da su skloni fizičkoj agresiji… Neprijatelj mora da postoji u svakom autoritarnom, pogotovo totalitarnom društvu – ako i ne bi postojao, morao bi da se izmisli“, kaže Trebješanin.

Na pitanje kako izaći iz ovog začaranog kruga verbalnog nasilja, profesor Trebješanin kaže da je jedini način smirenim demokratskim dijalogom.

„Smrtni neprijatelj autoritarnog društva i politike i namerne proizvodnje netolerancije, mržnje, verbalne agresije koja lako prelazi i u fizičku, jeste razvoj demokratskog društva i razvoj institucija. Do toga možemo doći upravo jednim smirenim demokratskim dijalogom. Najgori odgovor opozicije bi bio da uzvrati na sličan način. Nažalost, to se dešava, ali to opozicija nikako ne bi smela sebi da dozvoli, bez obzira koliko je povredi nešto. Zašto? Zato što se izjednačava sa onima na vlasti i time potkrepljuje kod mnogih ljudi uverenje ‘svi su oni isti’, a upravo to bi vlast želela da postigne“, zaključuje Trebješanin.