Ako pitate istoričara umetnosti i konzervatora Dejana Radovanovića šta misli o Spomeniku Stefanu Nemanji, on će vam otvoreno i direktno sve o tome kazati, ali će vam usput otkriti i niz drugih urbanističkih nepodopština, kojih većina laika nije svesna. Ne samo u Beogradu, nego i u Novom Sadu, ne samo u Srbiji nego i u Hrvatskoj. Radovanović je prosto mnogo vremena proveo na terenu i bio direktno angažovan na zaštitarskim poslovima. Član je mešovite srpsko-hrvatske državne međunarodne komisije za povraćaj kulturnih dobara, radio je na pregledu stanja spomenika na Kosovu i Metohiji od 2001. do 2003. godine. Dok većina nas više ni kroz sećanje ne može da prizove oblik čitavih vizura grada, jer je promena toliko brutalna i neprirodna, Radovanović pamti i total dizajn restorana „Ušće“ na čijem se mestu, kako kaže, „sada nalazi utegnuta, fensi pečenjara“, kultne kafane koje su tokom tranzicije zamenile predizajnirani kafei, pekare, kladionice. – Cela priča je u tome da se izbriše memorija grada – napominje Radovanović na početku razgovora za „Vreme“.
„VREME: Oštro ste kritikovali Spomenik Stefanu Nemanji, da li ste potpisali peticiju protiv njegovog podizanja i ako jeste, iz kog razloga ste to učinili?
DEJAN RADOVANOVIĆ: Da, naravno, ubrzo pošto se peticija pojavila u javnosti i na društvenim mrežama. Potpisao sam pre svega kao građanin, ali i kao čovek koji se bavi očuvanjem i zaštitom memorije, konzervator, član Društva konzervatora Srbije, Nacionalnog komiteta ICOMOS, Evrope Nostre Srbija. Učešće u organizovanim inicijativama građanske volje smatram osnovom demokratskog ispoljavanja želja, potreba i zahteva javnosti, a kada smo mi, stručnjaci, profesionalci, u pitanju, to smatram dužnošću i pitanjem profesionalne savesti i dužnosti.
Rekli ste da ovim spomenikom „Stefan Nemanja, veliki župan, docnije kanonizovani Sveti Simeon Mirotočivi postaje mirakul u cirkusu memorijskog reprogramiranja„. Na koji način se ostavlja trag našeg vremena budućim generacijama, šta će one u njemu videti?
Videće jasno da je nastao ne zbog čuvanja ili poštovanja uspomene na ličnost Stefana Nemanje, njegovo delo i misiju, već kao akt novog učitavanja istorije i spomen na nasilnu preraspodelu znakovitosti. Biće jasno svakom ko zna da čita znake da je to spomenik primitivne nasilne uzurpacije. Svaki spomenik je u suštini memento događaja ili ličnosti kojoj je posvećen i ujedno spomen na stanje duha i svesti onoga ko ga podiže. Ovaj ima samo drugu komponentu jasno i nedvosmisleno iskazanu – nasilje, uzurpacija, bezobzirnost kao odliku postavljača. U tome se upravo uklapa u sliku današnje Srbije.
Pored peticije i učesnici panel diskusije „Spomenik“ su uputili otvoreno pismo medijima s predlogom da sprovedu anketu među svim relevantnim institucijama kulture i obrazovanja od kojih traže da zauzmu konačan stav i izjasne se o Spomeniku Stefanu Nemanji. Kako komentarišete ćutanje institucija ili one koji tvrde da mogu o tome da se izjasne tek kad bude završen spomenik, kad budu mogli da ga vide uživo. Da li vam ovo poslednje zvuči kao relevantan argument ili izgovor?
Ne znam na koje se institucije pitanje odnosi. Ako pričamo o urbanizmu, on je u Srbiji bačen u blato, jer za planiranje su potrebne koncepcija, strategija, projekcija, analize uticaja, održivosti… Gde ste u Srbiji u poslednjih 30 godina na to naišli? Što se institucija zaštite kulturnih dobara tiče, njima se da igračka – da obnove praznu ljušturu ukinute i obezvređene Železničke stanice, ali na njenu suštinsku spomeničku vrednost nemaju uticaja, niti na njen položaj u okruženju predimenzioniranih skalamerija – zgrada, molova, spomenika, koje oko nje niču. Time se obezvređuje i sama Stanica i služba koja bi trebalo da je štiti i obnavlja. Svršeni čin, kao pratilac nasilja i uzurpacije je jasan instrument, a argument da nasilje, uzurpaciju i glupost treba ocenjivati i vrednovati tek kada budu završeni jednima je izgovor za nečinjenje. Mislim na kukavice i lenjivce svih vrsta, a drugima – nalogodavcima i izvršiocima zgodna laž za poturanje. Institucije koje su svojevremeno osnovane da nas sve od toga zaštite obezvređuju se lošom i neažurnom zakonskom regulativom i nekompetentnim upravama, privremenošću statusa i neizvesnošću trajanja.
Šta prema vašem mišljenju treba raditi sa Spomenikom Stefanu Nemanji u budućnosti, kada/ako se steknu uslovi za njegovo izmeštanje i da li su samo političari odgovorni za niz promašenih i nakaradnih spomeničkih rešenja ili je za to odgovorna i struka?
Nemam, niti znam pristojno rešenje za ovo čudo. Ne znam kome i gde bih mirne duše i bez griže savesti to uradio – da mu utrpam ovo nešto. Dakle, ne mogu da ponudim izmeštanje kao rešenje. Osim ako bismo sav krš tih novih znamenja premestili na neku pustolinu i otvorili luna-park, nešto kao u Krunskom svedoku Petera Bača gde je napravljen „Tunel socijalističke strave“, pa da skupo naplaćujemo turistima jeftina uzbuđenja. Ko je odgovoran? Sila, Glupost i Kukavičluk su odgovorni. Sila i glupost koje nameću, kukavičluk i glupost koji trpe. Izvanredan vrtlog u koji upadaju i lenjost, konformizam i svi se međusobno podržavaju i hrane. Svega ima i u politici i u struci i između i okolo.
Najviše se u lošem kontekstu pričalo o spomeničkoj arhitekturi u Beogradu iako i u Novom Sadu i Vojvodini postoje brojni loši primeri. Koje biste izdvojili?
Novi Sad je u poslednje tri decenije dobio svu silu loših „spomenika“ i skulptorskih rešenja – počev od Trga mladenaca, za koji sam svojevremeno u anketi DANS-a predložio da bude sačuvan kao spomen na bombardovanje, da makar slažemo da nam je to neko drugi uradio, da potomci ne pomisle da smo bili potpuno šašavi. Tu je i grozomorna „balerina“ kod zgrade SNP i vrtni patuljak sa likom Janike Balaža, istog autora, pa Jaša Tomić sa protetskim kažiprstom, siroti Vasa Stajić u kaputu strašila za ptice, i kao kruna svega – Kralj Petar I koji ne zna da jaše na Trgu republike (!?) istog autora koji je radio Pekića na pogrešnom mestu i u ružnim cipelama i sad radi spomenik kralju Aleksandru u Somboru, koji kao i tata mu u Novom Sadu, nema pojma sa jahanjem! I Sombor je dobio svu silu „spomenika“ u poslednje dve decenije – Lazu Kostića u pozi i stilu Šace berberina, fotografu Ernestu Bošnjaku, Veljku Petroviću, ličnostima koje nisu zaslužile da budu loše zamišljene i slabo modelovane i izvedene konfekcijske skulpture, pa kombinaciju katafalka i pisoara na mestu i u ulozi čuvenog arterskog bunara… Vršac je takođe dobio stovarište skulpturalnog treša u Ruskom parku, a spomenik Steriji, Jove Soldatovića, izmešten je u park iza Vladičanskog dvora i smešten na predimenzioniranu, nezgrapnu konstrukciju postolja, čime je negirana zamisao autora i promenjene proporcije i vizure na štetu dela i Sterije…
Sarađivali ste sa konzervatorima iz Hrvatske. Kako ste doživeli ovu razmenu iskustava, kako ocenjujete njihovu konzervatorsku službu i da li biste je uporedili sa našom?
Saradnja je uspostavljena i pre zvaničnih državnih protokola i ugovora, čak i pre bilo kakvih ličnih kontakata – preko rada na istom materijalu, čitanjem i praćenjem pristupa i postupaka u radu na materijalu evakuisanom sa ratnih područja. Poslednjih deceniju i po kontakti su uspostavljeni i razmenjuju se znanja i konsultacije. I u Srbiji i u Hrvatskoj postoji dosta ugroženog i povređenog nasleđa. Naši konzervatori već godinama sarađuju sa hrvatskim na obnovi spomenika Srpske pravoslavne crkve u Hrvatskoj, pri čemu se ustalio princip da kolege iz Hrvatske rade na obnovi građevina – crkava i konaka, a konzervatori iz Srbije na ikonama i ikonostasima. Svi kontakti su predragoceni, jer delimo i materijal i oštećenja i rizike. Organizacija službe je različita i oba modela imaju svoje mane i prednosti. Prednost hrvatske službe je u organizaciji i funkcionalnosti dokumentacije, u čemu izuzetnu ulogu ima rad Muzejsko dokumentacijskog centra i uspostavljen i funkcionalan sistem dokumentacije i njene informatičke obrade i distribucije. Mi u zaštiti nepokretnog nasleđa u Srbiji smo na samim skromnim počecima formiranja i „punjenja“ sistema, već punih 30 godina. To je glavna razlika, uz, naravno, različit pristup i procenat izdvajanja sredstava za konzervaciju.
Kakvu budućnost je izabrala zemlja koja zbog Spomenika Stefanu Nemanji „kolateralno“ uklanja Spomenik Žrtvama rata i braniocima otadžbine od 1990. do 1999. godine?
Put od ruske reciklaže zbog koje je „pod krevet“ bačen susret sa kolateralnim, nevinim i namernim žrtvama – uzbrdo do neukusne jeftine, a skupo plaćene kineske fontane, zarad koje je sklonjen spomenik istinskom patrioti, što završava tamo gde su srušene i sindikalna knjižara i „Sala mira“, radi skupog parkinga. Znakovit put u Ništa?
Ovih dana kustoski tim MSUB se sukobio sa v.d. direktorom Viktorom Kišom, između ostalog i zbog kafea, to jest, „mesta za odmor sa automatima za kafu i vodu“ koje želi da postavi u prizemlju zdanja. Da li će Zavod za zaštitu spomenika reagovati na ove izmene u enterijeru?
Preduga obnova izvanredne zgrade MSUB rešila je deo problema institucije od nacionalnog značaja po definiciji i izuzetnog internacionalnog značaja po bogatoj istoriji njenog postojanja i rada do devedesetih godina XX veka. Obnova zgrade ipak nije rezultirala kvalitetom prostora kakav je dala prvobitna izgradnja, ali je institucionalna obnova i rehabilitacija, očigledno, proces koji tek predstoji. To je pokazala već i nova privremena postavka kojom je Muzej ponovo otvoren. Otvaranje kafea ne bi trebalo da naruši integritet institucije, već da omogući prijatniji boravak publike koju bi trebalo da privuče konzistentan program, ali ako ga ne bude pratila pristojna i funkcionalna garderoba za primereno odlaganje i čuvanje odeće i prtljaga posetilaca Muzeja, a tek onda kafea, biće promašaj. Zavodi za zaštitu sa tim nemaju veze, odnosno, ne bi trebalo da imaju, ako se institucija organizuje kako valja i ako se izabere odgovarajuća uprava, sa direktorom koji mora predočiti plan rada i razvoja, nikako preferirano v.d. stanje.
A kako komentarišete to što v.d. direktor MSUB Viktor Kiš najavljuje blokbaster izložbu Pola Gotjea u ovoj instituciji?
Naravno da on dovodi ono u čemu se prepoznaje. Sve bi to bilo u redu kada bi to, zaista, bio nivo primeren Muzeju savremene umetnosti kakav smo poznavali do strašnih devedesetih. Međutim, to nije taj nivo. Svojevremeno je u Muzeju za umetnost i obrt, kasnije Muzej primenjene umetnosti, održana izložba Karima Rašida, koji je predstavljen kao velika zvezda. Ja sam otišao na tu izložbu i konstatovao da je Karim Rašid potpuno efemerna ličnost i da njegov dizajn nema nikakve veze sa dizajnom. To smo na kraju i videli na primeru onog što je uradio čuvenoj i kultnoj kafani „Vidin kapija“ na uglu Palmotićeve i Hilandarske u Beogradu. A to što je uradio je zločin. Isto se čini i sa izmeštanjem prelaza na Slaviji. Cela priča je da se izbriše memorija Beograda, ne Beograđana. A što se tiče Gotjeove izložbe, meni to izgleda kao prosto navlačenje publike u kojoj se prepoznaje Viktor Kiš. To je publika lažne elite – skorojevića. Zato se kustosi MSUB s pravom bune, zato što ta izložba nema nikakve veze sa Muzejom savremene umetnosti u Beogradu.
