Voljena deca lako napuštaju dom

...

Razvojne linije dugih romantičnih veza ili brakova mogu biti potpuno različite i nepredvidljive. Samo neke od ovih osoba postaće roditelji i u svoje živote uvesti dodatni oblik ljubavi, koji često promeni sve domene života, nekad nabolje, nekad nagore, a nekad na haotičnu kombinaciju jednog i drugog. Mnoge društvene i religijske zajednice smatraju ovo centralnim aspektom života, a pojedinci pate ako im je ta mogućnost iz bilo kog razloga uskraćena.

Neki srećnici početak roditeljstva dožive kao euforično iskustvo, preplavljenost ljubavlju i nežnošću, priliku za novi početak, nadu i inspiraciju, poseban oblik veze koju veruju da osećaju s “litrom mesa” koja spava po četrnaest sati dnevno i u početku je skoro pa potpuno beslovesna. Veze s prošlošću i precima, svetom i pravdom, bogovima i transcendencijom, te unutar samog para, sve je odjednom prisutno u punoj snazi, usred haosa neprospavanih noći, učenja kako se menjaju pelene, ponekad akutno bolnih (pokušaja) dojenja i sluđenosti koju donose bezbrojni saveti, protivrečni koliko i dobronamerni.

Mada svakom konkretnom roditeljskom paru ovo potpuno izmiče kontroli, naučno je lako objašnjivo. Ako postoji neupitno znanje u psihologiji, to je činjenica da je, evoluciono gledano, ljudsko roditeljstvo najteži i najodgovorniji posao na svetu. Mi se rađamo tako bespomoćni, nesposobni da za sebe obavimo i jednu jedinu za opstanak važnu stvar – da se krećemo, tragamo za hranom i vodom, pobegnemo ili napadnemo, zagrejemo se ili rashladimo – koje su nam sve neophodne mnogo puta svakog dana. Ako pokušate da zamislite život prosečnih roditelja pre samo deset hiljada godina, kada nije bilo antibiotika, pelena, tople vode, vrtića ili pedijatara, a sa svih strana su pretile hladnoća, padavine, glad, infekcije, različito zverinje oštrih zuba ili noktiju, verujem da će vam odmah biti jasno koliko bi vam bilo lakše da preživite bez nekoliko kilograma teškog tereta s kojim je teže i boriti se i bežati, s kojim morate da delite ono malo skupljene ili ulovljene hrane, koji plačem može da privuče opasnost.

BEBEĆI OSMEH KAO PRIRODNA DROGA

Nema nikakvog iznenađenja u činjenici da tako bespomoćna životinjska vrsta može da preživi samo ako roditelji budu zavedeni da zavole svoje bebe i bave se njima. I, uistinu, pokazatelji da se dešava upravo to svuda su u našim životima. Proces začeća novog života počinje aktivnošću koju većina ljudi smatra možda i najvećim izvorom zadovoljstva i teško joj odoleva sve i kad zna da može voditi iscrpljujućoj trudnoći, izrazito bolnom porođaju i zahtevnom odgajanju. Bebe su “dizajnirane” tako da nam budu lepe (ili makar “slatke”), s neproporcionalno velikim glavama u odnosu na ostatak tela, ogromnim licima i očima. Za mnoge odrasle neodoljiv je osmeh bilo koje bebe, ali nećete svoju razmeniti ni za jednu drugu između ostalog zato što je “udešeno” da ona liči na vas i zbog toga osećate dodatni nivo povezanosti. Neuronauke danas potvrđuju psihoanalitičko zapažanje da su roditelji, a posebno majke, “naštelovani” na signale bebe i njenu dobrobit: duboko u mozgu osmeh vaše bebe izaziva talas sreće i želju da vam se ona ponovi (aktivira takozvani reward system, identično kao i neke vrste droga), a bebin plač istog trena razlikujete od svih drugih na svetu i on vam donosi jedinstvenu nelagodu. Mada je proces često idealizovan, dobar deo “materinskog instinkta” zapravo je u tome da se brzo stvori neka vrsta zavisnosti od “prirodnog kokaina” koji mozak luči kad dobije informaciju da je beba dobro (osmehuje se) i najverovatnije će preživeti.

OTKRIVANJE SVETA NA LICU RODITELJA

Ali ovo, naravno, nije ni izdaleka sve što roditeljstvo donosi. Vrlo rano, već u prvoj polovini prve godine, bebe počinju da se igraju i u tu igru “uvlače” odrasle. Od tog trenutka, pa, u najvećem broju slučajeva, sve dok dete ne pođe u školu, te igre mogu biti beskrajni izvor smeha i radosti za odrasle, koji su po definiciji postali odrasli zaturivši negde kapacitet za maštovitu razigranost. Na istom ovom mestu je i jedan od najvažnijih oblika roditeljske odgovornosti: nijedno dete ne može da se igra ukoliko mu roditelj ne obezbedi siguran prostor – zapravo predvidljivost i repetitivnost – unutar kojeg će osetiti da sme potpuno da se izgubi u zamišljanju svetova, likova i događaja. Tu su začeci tipa roditelja omiljenog među adolescentima – nevidljivih.

Najvažnije što roditelji mogu deci da podare jeste osetljivost u opažanju njihovih potreba i želja. Niko neće moći sve da ispuni i ne treba se opterećivati idealima u toj oblasti. Ali velike greške u tačnom opažanju, projekcije sopstvenih očekivanja ili ambicija, slepilo za dečje ispoljavanje, recimo, besa, ili preterana obuzetost sobom, usled prevelikog stresa, depresivnosti ili pijanstva, mogu biti pogubni za dalji razvoj. Nije stvar samo u tome da, metaforično rečeno, nekome ko je gladan nudite svežu vodu.

Mala deca otkrivaju i svet i sebe na licu svog roditelja. Počev od otprilike osmog meseca, svaka dilema se rešava tako što se posmatra da li se mama osmehuje ili se uplašila, pa se onda njena reakcija imitira, pošto malo dete ne zna ni šta želi za doručak, ni ko je opasan, ni otkud ova neprijatnost u stomaku, ni zašto igra brada i kapi vode teku niz obraze. Onaj ko mu približava svet, unutrašnji koliko i spoljašnji, može to da uradi s manje ili više preciznosti u prepoznavanju pitanja, koja često ostaju nemušta, ali i ljubavi i radoznalosti za same te svetove, što može imati dalekosežne posledice po entuzijazam koji bi to dete tokom svog razvoja trebalo da razvije. Drevna mudrost kaže da se pravi sin poznaje tek u odsustvu oca, a to je moguće samo ako je od ranog detinjstva “armiran” neupitnom ljubavlju, ohrabrenjima i podrškom u pokušajima osamostaljenja.

NASTAJANJE LIČNOSTI

Preciznost roditeljskog opažanja bitna je i zato što ukazuje na poštovanje detetove ličnosti, koju ona zaslužuje zato što neke osobenosti postoje od najranijih dana. Deca istih roditelja znaju biti dramatično različita, a nijedno ne mora slediti njihove želje. Zato je neophodno pružati im ono što njima treba, a ne ono što bismo mi voleli ili nas neko podučava da im treba. Malo je tako dirljivih stvari u životu kao što je mogućnost da se “iz prve ruke” posmatra nastanak i razvoj jedne nove ličnosti, pa ne bismo smeli taj proces da ometamo svojim očekivanjima. Roditeljstvo je jedini odnos u kome želite da s vremenom u svemu od nekoga budete lošiji, pa ni na samom početku ne treba zaboraviti nadu da će dete razviti samostalnost, prevazići nas i ispuniti onu hilandarsku “zahvaljujući neposlušnosti sina prema ocu i poslušnosti oca prema sinu”.

Roditeljska ljubav mora da bude kombinovana sa disciplinom, prenošenjem sistema vrednosti, strogošću, pa čak i kažnjavanjem. Situacija je paradoksalna i teško je snaći se u njoj, pošto je većini odraslih dobrobit deteta važnija od sopstvene i istovremeno moraju da ograniče količinu “nutele” tom istom voljenom detetu koje vrišti i ne razume ni ideju budućnosti a kamoli dijabetesa. Ali bez discipline nikad neće biti uspostavljena struktura ličnosti koja uopšte može da podnese frustraciju, prepozna ljubav i “pretvori” je u dragocene unutrašnje sadržaje, pa roditelj mora imati na umu dugoročne ciljeve, koliko god oni detetu mogli biti ne samo nebitni već i nezamislivi.

NATALOŽENA LJUBAV

Ne samo da postoje izazovi za roditeljsku ljubav, već je svet, nažalost, pun odnosa u kojima ona, u nekoj meri ili u potpunosti, ne postoji. Neželjene trudnoće su i dalje česte, a ni neki odrasli ne znaju dovoljno o kontracepciji, postoje nepopravljivo loši roditelji i centri za socijalni rad mogu im oduzeti pravo da odlučuju o svojoj deci, a problemi mogu biti i društvene prirode, poput siromaštva ili izbeglištva. Neki odluče, iz razloga svesnih i/ili nesvesnih, da ne žele da imaju dece, što nije problem samo po sebi, jer život mogu obogatiti različiti drugi sadržaji, ali pravi izazov može da donese starost bez unuka. Najveći problem je na drugom mestu. Kliničko iskustvo potvrđuje staru psihoanalitičku ideju da svako dete mora biti dočekano bezuslovnom ljubavlju i nežnošću, te da je sudbina neželjene dece, makar samo jedan roditelj imao sumnje, dileme ili skrivene namere, bolna i često ispunjena celoživotnim problemima, tako da neki autori pišu kako je psihoterapija neka vrsta “usvajanja” nedovoljno voljene dece, koja i u odraslo doba osećaju prazninu gde je trebalo da bude “nataložena” ljubav.

Smrt roditelja predstavlja užasan gubitak i nije jasno kako bi se bilo ko na nju mogao emocionalno pripremiti, kao da je uvek “udarac ispod pojasa”. Posebno ako je odnos roditelja i deteta bio ispunjen ambivalencijama, ta smrt donosi intenzivan doživljaj gubitka, dodatnog poistovećenja, dugog opraštanja. Smrt deteta smatra se najstrašnijim gubitkom, najbrutalnijim izvorom stresa i većina ljudi se i ne usuđuje da pokuša da je zamisli.

Tužno je misliti o odraslima koji ne uživaju u svom roditeljstvu, pošto ništa na svetu ne leči tako efikasno kao direktnost ljubavi male dece koja, ukoliko ih trauma ili zanemarivanje na to ne prisile, nemaju ni izbora ni zadrške u traženju i ispoljavanju osećanja da je odnos s roditeljima centar njihovog sveta. Zato je najveći izazov za roditeljsku ljubav trenutak kada oni počnu da pripremaju svako od svoje dece za odlazak, odnosno kada ta deca uistinu odlaze ne samo geografski već i psihički. Često se piše o “porodici praznog gnezda”, gde su se adolescenti ili mladi odrasli odselili iz roditeljskog doma, ali istraživanja pokazuju da roditelji imaju ključnu ulogu samo do detetove osme godine (kada je preuzimaju vršnjaci, a danas i društvene mreže), odnosno nakratko nakon što dete dobije svoje prvo dete. Uprkos svim slabostima ljudskog roda, deca u današnjem svetu naprosto odlaze, a verovatno su oduvek čeznula za tom mogućnošću. A dobri roditelji treba da budu srećni kada deca odlaze lako, kad njihova ljubav živi u deci trajno ali nevidljivo. Kao i psihoterapeuti, roditelji mogu da budu zadovoljni samo kad postanu suvišni.

Autor je psiholog