Veština čitanja sebe i drugih

...

Šta sve opažamo u kontaktu s drugim ljudima? Njihovo ponašanje, izraze lica, gestikulaciju, verbalne poruke… Kada bi bilo moguće napraviti listu ovakvih informacija koje primimo tokom petominutnog razgovora, verovatno bi nam bio potreban čitav dan da je pročitamo. A posebno je pitanje – šta bismo i kako razumeli.

Postoje, takođe, i trenuci kada na isti način vidimo sopstveno ponašanje, ne razumemo sopstvene postupke i posle kažemo: “Ne znam šta mi bi da to uradim!?” Ponašanja, svejedno da li su u pitanju pojedinačni postupci ili skupovi postupaka, nemaju nikakvog smisla dok ne shvatimo kakva namera stoji iza njih. Mi razumemo socijalnu interakciju u terminima planova, želja ili osećanja koji vode određenim ponašanjima. Mada verovatno toga niste svesni, veći deo vremena, svi mi, zapravo, neprekidno ispitujemo tuđe umove, a samo neki od nas za to primaju plate.

Nema upečatljivijeg primera za ovo od košarke (koja je prethodnih nedelja bila najzastupljenija tema u srpskim medijima). Petorica igrača moraju da sarađuju, skoro neprestano bez reči, u nekoliko desetina napadačkih i nekoliko desetina odbrambenih akcija. Mnogo puta, velikom brzinom, često u deliću sekunde, moraju da predvide šta protivnik očekuje, “prodaju mu fintu” da će uraditi jednu stvar i onda ga iznenade tako što učine sasvim suprotno; potom se pregrupišu i, u punom trku, “čitaju” protivničke šeme ne bi li predvideli kako da ne budu prevareni. Isti napad ili isti tip odbrane sme da se odigra samo par puta, pošto dobar protivnik u hodu razume naše namere i menja svoje ponašanje. Ima nešto i do atletike, ali košarkaški uspeh zasniva se na kapacitetu da se na osnovu kretanja razumeju namere.

Krajnje suprotni princip koristite svaki put kad želite da se iz vožnje ili šetnje živi vratite kući. Sinhronizovani saobraćaj zasniva se na tome da svoje namere učinite potpuno očiglednim, nikada ih ne menjate bez upadljive najave i uskladite ih sa onim što će drugi, oslanjajući se na to da pravila svi razumemo na isti način i poštujemo dosledno, očekivati od vas, te da sve vreme prevodite njihove signale i kretanje u sistem namere. Ali, ponovo, sve je u izražavanju i razumevanju namera.

GRANICE SAMOSPOZNAJE

Na manje uhvatljivom nivou, pred nas se postavlja veliki zadatak – kako da drugome objasnimo sebe. Ako želimo da budemo uistinu shvaćeni, ponašanje neće uvek biti dovoljno. To je posebno slučaj u situacijama kada želimo da ostavimo utisak na nekog, bilo pozitivan ili negativan, pošto onda, po pravilu, pribegavamo neočekivanim postupcima. Ali, teško je proceniti koliko govoriti, šta reći, kako motivisati druge da se potrude da razumeju, a ova se pitanja postavljaju kako pred decu i tinejdžere koji se osećaju neshvaćeno, tako i pred odrasle koji flertuju ili imaju veliku moralnu dilemu. (Da na trenutak ostavim po strani pitanje iskrenosti, uprkos njegovoj ogromnoj važnosti.)

Od Hamleta do današnjih dana, bezbroj je ljudi patilo što ih niko ne razume kako bi oni to želeli, pa su se odavali alkoholu, pisanju poezije, studiranju filozofije, ležanju na kauču i pričanju o snovima. Posebno je značajan problem što su se mnoga velika prijateljstva i inicijalno srećni brakovi raspali zato što je posle perioda “uzajamnog čitanja misli” došlo do razočaranja jer onaj drugi više ne razume moje namere onako kako sam to oduvek želeo i kako je to do juče mogao.

Dodatni problem vezan je za samospoznaju. Kako da drugome objasnim svoje namere ako nisam siguran da ih i sam dobro razumem? Svi se suočavamo sa izazovima, novinama, krizama, kada uobičajeni vidovi ponašanja i nivoi razumevanja sebe nisu dovoljni, pa nam treba više samopreispitivanja, razgovora s prijateljima ili psihoterapija. Kao da sve to nije dovoljno, niko više nema dilemu da su mnoge naše odluke, izbori i ponašanja pod uticajem nesvesnih namera, koje vrlo teško možemo razumeti i nekome približiti. Veliki deo psihoanalize zasniva se na ispitivanju naših mogućih nesvesnih namera da nešto, na primer, zaboravimo, koje mogu biti u potpunoj suprotnosti s onim namerama kojih smo u sebi svesni. Blisko povezano s ovim je i to da je svrha marketinga u tome da nas ubede da nešto kupimo tako što na nivoima kojih nismo potpuno svesni utiču na naše namere i planove vezane za trošenje novca.

U TUĐIM CIPELAMA

Svojevrsni izazovi postavljaju se pred nas i kada želimo da razumemo namere drugoga, posebno ako su dve osobe značajno različite (po uzrastu, obrazovanju, rodu, kulturama iz kojih potiču), a nismo proveli dovoljno vremena u razmeni, ili posmatrač nema dovoljno životnog iskustva. Postoji mnogo izreka o tome kako deca tek treba da nauče kako da razumeju odlučivanje odraslih, nama su izrazi lica osoba sa dalekog istoka (uključujući njihove glumce) nedovoljno intenzivni dok smo mi njima previše očigledni, potencijalne zabune između muškaraca i žena su bezbrojne.

Posebno važan detalj pri pokušajima da razumemo druge jeste i to što se ovde baš sve zasniva na mašti. U sebi osećate telesne senzacije ili emocionalne procese, u drugome sve zamišljate i nikada ne možete biti sigurni da ste tačno razumeli ili predvideli tuđe namere. Neophodno je biti izrazito pažljiv pri proceni nečijeg unutrašnjeg sveta i izvođenju dalekosežnih zaključaka na osnovu toga, pošto se ne zna da li je lakše napraviti grešku ili se izraziti grubo.

Smešno je pomisliti da neko kaže: “Evo, ja ću da Vam plaćam da zamišljate kako je meni unutra”, ali ovo jeste dobar deo psihoterapijskog posla. Ima nešto malo solidnog znanja, poneki opšti princip, ali osnovna stvar je koliko umem da zamislim drugu osobu kad je imala trideset godina manje nego danas, njene roditelje, dvorište u kome se igrala i još bezbroj detalja koje nikad neću videti svojim očima, i da postavljam pitanja i iznosim utiske o svemu tome. Zato, posebno je važno da psihoterapeuti razviju veštinu opažanja i razumevanja tuđih unutrašnjih stanja, ali i veštinu da o njima pažljivo i oprezno razgovaraju, bez arogantnog uverenja da je ikome moguće da razume sve.

Konačno, ovde spada i veština da od drugoga svoje namere sakrijemo, bilo tako što ih prećutimo, tako što slažemo ili nekoga navedeno “na pogrešan trag”.

Nekada je jasno kako se svi trudimo da to uradimo (kao u primeru s košarkom, ili u šahu), a često ne znamo da u timu ili društvu imamo i prevaranta. Ovo, naravno, otvara moralna pitanja, koja su posebno važna u savremenom društvu, i postmodernoj kulturi uopšte, gde je status pojmova istina i laž postao izuzetno difuzan, ali je takođe i pitanje veštine i “hladnog srca”. Šekspirov Jago je najbolji i najzlokobniji primer manipulatora koji savršeno razume tuđe namere, navodi ih na to da učine sve što on želi, uništava nevine i odbija da pruži bilo kakav uvid u svoje istinske namere.

OČI – OGLEDALO NAMERA

Ovaj fenomen toliko je važan da se za njega vezuju sami počeci psihologije kao samostalne naučne discipline. Još pre osnivanja prvih psiholoških laboratorija, Franc Brentano predložio je zasnivanje empirijske psihologije kao nauke o intencionalnosti, tvrdeći da je kapacitet za stvaranje namera ono što razlikuje čoveka od životinja kao i um od tela. Brentanovi studenti bili su ne samo Frojd i Huserl, već i Franc Kafka, najveći majstor kratkih priča u kojima je granica između čoveka i životinja tako često nejasna.

U međuvremenu, mnogo je napora uloženo u to da razumemo kako se intencionalnost razvija. Danas znamo, prvo, da Brentano nije bio u pravu, pošto i primati i majmuni mogu da zamisle tuđu perspektivu i da predvide kojim će redosledom neko obavljati svoje aktivnosti. A znamo i da deca počinju da shvataju mentalne fenomene između četvrtog i petog rođendana, kada uviđaju da je njihov um razdvojen od svih drugih umova (da, takoreći, svako ima svoj um) i nije “providan” za tuđe oči, pa počinju da vežbaju imanje tajni i laganje.

Mi, onda, naučimo, a da to niko nikome ne objašnjava, da namere drugih najbolje možemo opaziti prateći pokrete njihovih očiju. Najveći broj informacija koje naši mozgovi obrađuju vizuelnog su porekla, pa mi očima pratimo i ono što želimo, čega se bojimo, kuda planiramo da se krećemo, a drugi to mogu rekonstruisati ako pažljivo posmatraju šta je to što mi posmatramo.

Konačno, sa ovim povezujemo i izraz “ludilo”, kako u kolokvijalnom tako i u stručnom smislu. Uzvik “Ludilo!” koristimo nekad za neočekivano dobar vic ili potpuno iznenađujući razvoj događaja – kada je nečiju nameru bilo potpuno nemoguće predvideti. To značenje potiče iz našeg stereotipnog razumevanja mentalnog poremećaja kao potpunog gubitka kontrole nad umom i ponašanjem, zbog kojeg mi zamišljamo – a Holivud nam u tome svojski pomaže – osobe koje od njega pate kao da iza njihovog ponašanja nema nikakvih namera, već je sve nasumično i potencijalno opasno (jedan poznavalac svoju sumnju izražava rečima “Though it be madness, there’s method in it”). Srećom po sve nas, ovako nešto dešava se vrlo malom broju ljudi, obično u vremenski ograničenim akutnim stanjima njihovih poremećaja, a može dramatično da se pogorša pod uticajem alkohola ili marihuane (što, takođe, ne važi samo za osobe koje pate od mentalnih poremećaja).

Zamislite sada koliko ovakvih operacija mora da obavi svako ko sarađuje s članovima bilo kakvog tima – od sigurnosti da razume sadržaj poruke i sve upotrebljene termine, preko opažanja da li se nešto promenilo u “tonu” današnje poruke, pa provere da li dobro razume šta se tačno od njega očekuje i procene da li nekako treba da reaguje, odnosno kada i kako. Sama činjenica da smo mi, po potrebi, u stanju da sve to obavimo u deliću sekunde govori o značaju ovih procesa i izuzetnoj pripremljenosti našeg mozga na obradu informacija koje dolaze iz socijalnog sveta, gde su na prvom mestu namere.

Autor je psiholog