Vartburg limuzina i telefaks mašina

Najsuptilniji marksistički mislilac Gručo Marks rekao je da nikada ne bi prihvatio da bude član udruženja koje bi njega prihvatilo za člana. Šta ti je dijalektičar! Ja nisam tako strog ni tako dosledan: omaklo bi mi se, mada vrlo retko, da prihvatim neko članstvo, ali sam znao da u tome neće biti mnogo sreće niti vajde ni za mene, a kamoli za drugu stranu. Jer sam, u osnovi, loš član: ne dolazim na sastanke ni skupštine, ne sudelujem u Aktivnostima, sklon sam zaboravljanju plaćanja članarine, ako me zovu negde na nešto uglavnom se pravim mrtav. Sve u svemu, sačuvaj bože. Figuriranje je uglavnom maksimalna mera mog angažmana u kolektivnim stvarima: eto, Član sam, i to je to.

Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) ovih je dana obeležilo trideset godina od osnivanja. Bilo je to, dakle, 1994. godine. Član NUNS-a postao sam 1995. ili 1996, u još skoro pa bebećem uzrastu žurnalističke asocijacije, a na predlog/nagovor kolega i prijatelja iz “Republike” (Nebojša Popov, Miša Stanisavljević, Mirko Đorđević, Dragoš Ivanović, Olivija Rusovac, Nastasja Radović, Rade Veljanovski, Tamara Kaliterna, Slavica Vučković, ponekad Pero Mužijević, Raško Kovačević, arhitekte Prodanovići…), koji su/smo se okupljali dva puta nedeljno u tadašnjim prostorijama NUNS-a u Knez Mihailovoj. Još se sećam tamnobraon telefaks mašine na sekretarskom stolu, kojom sam tekstove slao u Novi Sad, u “Nezavisni”, baš kao što sam iz Novog Sada, sa isto takve mašine NDNV-a u Zmaj Jovinoj 4, slao tekstove u Beograd. Ne pitajte me, vi mlađi, šta je tačno bila ta telefaks mašina: jedva da i ja pamtim kako je šljakao taj kratkoveki prelazni oblik između analogne i digitalne paradigme življenja i pisanja. Znam samo da je mnogo pištao, stalno se zaglavljivao i bio nepouzdan na svaki način. I jeo gomilu nikome nepotrebnog papira koja se u beskrajnim rolnama vukla po podu, odakle bi je jutrom sekretarice bacale u đubre, bogoradajući i kolutajući očima.

Osim mog imena, ako ono nešto vredi, ne verujem da je NUNS u ovih skoro tri decenije imao neke veće koristi od mene kao Člana. A ja od njega – hm, uglavnom preko besplatnog ulaza u izvesne kulturne ustanove u belom svetu, i popusta na međugradski prevoz. Nije to malo, naprotiv. Zavredeo sam manje.

Jednom su me, doduše, na fintu – jer nisam bio prisutan pa da odbijem – izglasali za člana Suda časti; beše to u onim godinama postpetooktobarske euforije, i jedino čega se sećam od tog srećom kratkog i retkog sudovanja je da smo jednom umalo smenili tadašnju predsednicu udruženja Gordanu Sušu, zbog ko zna kojeg navodnog greha. Goca je bila blagorodna osoba, nije se naljutila. I dalje me je zvala “dušo”…

Dobro, toliko od reminiscencija iz rubrike “Dogodilo se na današnji dan”. Ozbiljno govoreći, NUNS nije nastao ni slučajno ni iz nečijeg hira nego iz potrebe koja je još ponajmanje bila “sindikalna” – mada je tada manje-više svakom savesnom novinaru gorelo pod nogama (a ni sada, gle, opet nije bolje) – nego je pre svega bila potreba za odbranom vlastitog ljudskog i profesionalnog dostojanstva. Oh, nije li dostojanstvo čovekovo pre svega individualno? Naravno da jeste, i tako se i brani ili napušta. Ali to ne znači da ljudi u sličnom položaju i pred sličnim izazovima ne mogu i ne smeju da stanu zajedno, u odbranu onoga bez čega nema ni njihove profesije, ni njihovog društvenog bića. Ne kaže zaludu veliki Tin Ujević: “Ne boj se! Nisi sam! Ima i drugih nego ti/koji nepoznati od tebe žive tvojim životom.”

Teško je NUNS, baš poput svih drugih “alternativnih” cehovskih udruženja, dolazio i do elementarne legalizacije svog postojanja, monopolistički rezervisanog za cehovske gilde od države osnovane i sponzorisane, duhom i stilom neizvetrivo sovjetskog ustrojstva. Veliki meštri naše nesreće i sramote devedesetih, u terci sa svojim novinarskim trabantima (i vartburzima: to su oni koji iz moćnih auspuha ispuštaju više toksične masti), voleli su da govore da je NUNS parapolitičko a ne profesionalno udruženje: da se u njemu okupljaju istomišljenici, uvek antiprotivni “patriotskoj vlasti”. Tumačeno doslovno, to nije mogo više od banalne klevete. Ali, u jednom smislu o kojem izgovarači tih floskula ni ne slute, u tome ima i nečega tačnog. Naime, kada društvom zavlada nedvomisleno zlo, i kada ono zagadi gotovo čitav javni prostor, mora se stati na stranu koja je tom zlu nedvosmisleno oponirajuća. I mora se bez odstupanja braniti makar i majušan deo javnog prostora koji nije nepovratno zasran i zatrovan. To je početak, sredina i kraj svakog “istomišljeništva”: u svemu drugom možemo se beskrajno razlikovati, i dobro je da je tako i dok je tako.

I zato, NUNS-u srećan jubilarni rođendan i svi koji će uslediti. I platite, bre, te članarine, nije skupo, a čovek se bolje oseća u dobrom društvu. I dok tako, časno a ne gordeći se, jezdi ka ništavilu i, kako zaključuje Tin, “bezimeno ustraje u braći”.