Jesmo li danas sretniji, jesmo li pametniji zahvaljujući video-asistiranom referiranju, odnosno suđenju, VAR sistemu koji bi, da je postojao ranije, promenio istoriju fudbala
Cepidlačenje – povremeno bi se tako mogla opisati asistiranja iz VAR sobe na Evropskom prvenstvu u fudbalu. Vrh kopačke je u jednoj prilici presudio o ofsajdu, a i to zahvaljujući kompjuterskoj animaciji jer bi na ekranu, golim okom, to opet bilo teško dokazivo. Da smo se držali “slobodnog sudijskog uverenja”, odluka bi bila suprotna i promenila bi tok utakmice, verovatno i celog takmičenja jer bi se drugi tim plasirao dalje.
Istorija fudbala obiluje sudijskim previdima. Maradona bi dobio žuti, možda i crveni karton za igranje rukom protiv Engleske. Englezi nikada ne bi postali prvaci sveta jer je (decenijama kasnije) geometrijski dokazano da jedini gol kojim su pobedili Nemce 1966. nije postojao pošto lopta nije celim obimom prešla gol liniju. Sudiju Sorensena stariji čitaoci ne bi pamtili. Jesmo li danas sretniji, jesmo (li) pametniji zahvaljujući video-asistiranom referiranju odnosno suđenju?
Kamere su se dobro primile u većini sportova, najbolji primer je tenis gde se “oku sokolovom” veruje više nego oku linijskog sudije ili u atletici kada treba utvrditi prestup. Fer-plej. Ako se nisi pravilno odrazio ili si poslao lopticu u aut, ne treba da profitiraš zbog humane nesavršenosti, zar ne?
Ali, ako tako dobro funkcioniše u sportu, treba li VAR da se primeni i u svakodnevnom životu? Jer, sve uslove imamo, kamere su tu, a veštačka inteligencija omogućuje ono što nismo mogli ni da sanjamo – da sve te podatke koje kamere snime kontekstualno uredi u milisekundi i utvrdi prekršaj.
Prvi i najbolji primer je saobraćaj. Svaki veći grad, Beograd pogotovo, premrežen je kamerama na ulicama, a te kamere mogu da zabeleže svaki prekršaj: vožnju bržu od dozvoljenog maksimuma, polukružno preko pune linije, prolazak kroz “malo crveno”. Ne bih sebe nazvao nasilnim vozačem, nikako, ali pomenuo sam samo ono što sam, moguće je, lično napravio u poslednjih nekoliko dana. Svaki put je to bilo u apsolutno bezbednim uslovima, u kasnim satima i na potpuno praznim ulicama gde je funkcija saobraćajnih pravila upitna, ali pravila su pravila. Podjednako važe uvek, a kamera beleži svaki prekršaj. Da u životu postoji VAR, opomena bi mi stigla u roku od nekoliko sekundi, na mobilni telefon, verovatno bi bila praćena i odgovarajućom kaznom. Srećom, štiti me zakon.
A zakon kaže da kazna ne može biti automatska, odnosno mora da je izrekne živ čovek, ne može se delegirati kompjuteru. Kamere će zabeležiti prekršaje, ali njihov broj je toliki da neko mora da napravi selekciju i opredeli se koje će da “uzme u rad”. Ta selekcija može da bude upitna, ali dobro bi bilo da je letvica podignuta tako da hvata one najbezobzirnije.
Suština ove priče je da smo već sada okruženi dovoljnim brojem kamera da bi se naš život mogao analizirati iz više uglova, baš kao na fudbalskoj utakmici, kako bi se naš prekršaj utvrdio. Kompjuter može i da animira, ako treba, šta mu teško, samo nacrta ono što je neophodno, a ukloni viškove. I to je to. Zgazio si na liniju, ruka ti nije bila uz telo, vrh cipele bio je u ofsajdu. Samo je potrebno sve to uvezati sa dobrim kompjuterima, kupiti softver iz Kine i promeniti zakone kako bi dozvolili kompjuteru da presuđuje sitnije prekršaje i određuje kazne uključujući negativne poene za društveno neprikladno ponašanje. Do tog naopakog ishoda uzdajmo se u sudije. I oni su ljudi. Za sada.
Specijalni izaslanik za dijalog Beograda i Prištine Peter Sorensen pozvao je kosovsku vladu da obezbedi boravišne dozvole za srpske prosvetne radnike i studente na početni period od 12 meseci
Ko su dobitnici, a ko gubitnici najavljene naprednjačke transformacije? Zašto će Ivica Dačić ubuduće biti kažnjen za svaki uspeh socijalista? Zbog čega batinaše čeka svetla budućnost? Da li i dalje imate snage da gledate Vučića, Batu Gašića, Brnabić, Jovanova, Vučevića i ostale? Kako je Srbija iz dana u dan sve dalje od normalnosti, pouzdanih i efikasnih javnih službi, građanskih prava i sloboda i svega ostalog što se u svakoj uređenoj državi odavno podrazumeva
Mart je poslovično mesec bremenit godišnjicama, ali ovaj je obeležila rekordna količina Vučićeve propagande. U samo tri dana stala je gotovo sva politička kampanja vlasti sortirana kalendarski
Tri boje deluju kao delo nekoga ko je čitav život studirao psihologiju. “Plavo” je moguće koristiti u nastavi o tugovanju i oporavku od gubitka, s pokušajem samoubistva, gubitkom granica i njihovim ponovnim uspostavljanjem, bekstvom od ljudi i otkrićem ljubavi, dok je “Belo” odličan prikaz muškog straha od impotencije i svih odbrana od njega, a “Crveno” portret dobrote, solidarnosti i požrtvovanosti
Istorijski skup od Petnaestog marta nije bio „propuštena prilika“ nego važna stanica u borbi protiv režima. Narod je tada video koga je više, ali sada se vodi drugačija igra
Zbog čega Darko Glišić vreba starije osobe? Kako režim po ko zna koji put hoće da ih prevesla? Šta im Aleksandar Vučić daje desnom, a uzima levom rukom? I šta nam govori dramatično poskupljenje domova za stare
Pored sitnih kriminalaca i vucibatina za jednokratnu upotrebu postoji jedna kasta koja je na samom dnu naprednjačkog lanca ishrane. Nazovimo ih jadnici, mada njihov opis više odgovara stenicama
Režimska propaganda i njene žrtve
Šta Vučić zna o masakru u kafeu Panda i ubistvu braće Bitići Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
