Jesmo li danas sretniji, jesmo li pametniji zahvaljujući video-asistiranom referiranju, odnosno suđenju, VAR sistemu koji bi, da je postojao ranije, promenio istoriju fudbala
Cepidlačenje – povremeno bi se tako mogla opisati asistiranja iz VAR sobe na Evropskom prvenstvu u fudbalu. Vrh kopačke je u jednoj prilici presudio o ofsajdu, a i to zahvaljujući kompjuterskoj animaciji jer bi na ekranu, golim okom, to opet bilo teško dokazivo. Da smo se držali “slobodnog sudijskog uverenja”, odluka bi bila suprotna i promenila bi tok utakmice, verovatno i celog takmičenja jer bi se drugi tim plasirao dalje.
Istorija fudbala obiluje sudijskim previdima. Maradona bi dobio žuti, možda i crveni karton za igranje rukom protiv Engleske. Englezi nikada ne bi postali prvaci sveta jer je (decenijama kasnije) geometrijski dokazano da jedini gol kojim su pobedili Nemce 1966. nije postojao pošto lopta nije celim obimom prešla gol liniju. Sudiju Sorensena stariji čitaoci ne bi pamtili. Jesmo li danas sretniji, jesmo (li) pametniji zahvaljujući video-asistiranom referiranju odnosno suđenju?
Kamere su se dobro primile u većini sportova, najbolji primer je tenis gde se “oku sokolovom” veruje više nego oku linijskog sudije ili u atletici kada treba utvrditi prestup. Fer-plej. Ako se nisi pravilno odrazio ili si poslao lopticu u aut, ne treba da profitiraš zbog humane nesavršenosti, zar ne?
Ali, ako tako dobro funkcioniše u sportu, treba li VAR da se primeni i u svakodnevnom životu? Jer, sve uslove imamo, kamere su tu, a veštačka inteligencija omogućuje ono što nismo mogli ni da sanjamo – da sve te podatke koje kamere snime kontekstualno uredi u milisekundi i utvrdi prekršaj.
Prvi i najbolji primer je saobraćaj. Svaki veći grad, Beograd pogotovo, premrežen je kamerama na ulicama, a te kamere mogu da zabeleže svaki prekršaj: vožnju bržu od dozvoljenog maksimuma, polukružno preko pune linije, prolazak kroz “malo crveno”. Ne bih sebe nazvao nasilnim vozačem, nikako, ali pomenuo sam samo ono što sam, moguće je, lično napravio u poslednjih nekoliko dana. Svaki put je to bilo u apsolutno bezbednim uslovima, u kasnim satima i na potpuno praznim ulicama gde je funkcija saobraćajnih pravila upitna, ali pravila su pravila. Podjednako važe uvek, a kamera beleži svaki prekršaj. Da u životu postoji VAR, opomena bi mi stigla u roku od nekoliko sekundi, na mobilni telefon, verovatno bi bila praćena i odgovarajućom kaznom. Srećom, štiti me zakon.
A zakon kaže da kazna ne može biti automatska, odnosno mora da je izrekne živ čovek, ne može se delegirati kompjuteru. Kamere će zabeležiti prekršaje, ali njihov broj je toliki da neko mora da napravi selekciju i opredeli se koje će da “uzme u rad”. Ta selekcija može da bude upitna, ali dobro bi bilo da je letvica podignuta tako da hvata one najbezobzirnije.
Suština ove priče je da smo već sada okruženi dovoljnim brojem kamera da bi se naš život mogao analizirati iz više uglova, baš kao na fudbalskoj utakmici, kako bi se naš prekršaj utvrdio. Kompjuter može i da animira, ako treba, šta mu teško, samo nacrta ono što je neophodno, a ukloni viškove. I to je to. Zgazio si na liniju, ruka ti nije bila uz telo, vrh cipele bio je u ofsajdu. Samo je potrebno sve to uvezati sa dobrim kompjuterima, kupiti softver iz Kine i promeniti zakone kako bi dozvolili kompjuteru da presuđuje sitnije prekršaje i određuje kazne uključujući negativne poene za društveno neprikladno ponašanje. Do tog naopakog ishoda uzdajmo se u sudije. I oni su ljudi. Za sada.
Vreme, njuzmagazin s trećom dimenzijom je tokom svojih prvih 35 godina i svojevrsna javna tribina: preko 400 javnih ličnosti, profesora univerziteta, stručnjaka raznih profila i javnih radnika pisalo je za Vreme iznoseći lične stavove o stanju stvaru i tako dali doprinos ugledu Vremena
Režimski mediji pomno prate kritičke medije – spremni da izvuku svaku rečenicu iz konteksta i objave kako se „blokaderi“ tobože međusobno hvataju za gušu! Da li to neke ljude odvraća od nastupa u medijima?
Kada govorimo o fizičkom bolu, stvari su jasne, pošto u koži ima nervnih završetaka koji reaguju na spoljašnje draži. O onoj drugoj boli – emotivnoj, duševnoj, mentalnoj – teško da razumemo i najosnovnije detalje. Nije nezanimljivo da je Frojd, koji je o svemu imao nešto da kaže, pred kraj karijere priznavao da o njoj zna vrlo malo (mada je za nju smislio zanimljivu reč Seelenschmerz, doslovno “dušobol”), a da se psiholozi ni nakon njega nisu proslavili u ovom polju
Dobro došli u čudesni svet u kome zakona nema ili se primenjuju selektivno, u svet divlje gradnje, evidentne korupcije, slepe, gluve i neme državne uprave i svet oprosta u kojem posle jedne konferencije za štampu Aleksandra Vučića počinje trijumf urbanističkog populizma
Građani Srbije nalaze se pred izborom: ili Vučić, ili Evropska unija. Sve ostalo je prazna priča
Niko od nas nema prava na odustajanje od slobode. Neprihvatljivo je klonuti duhom. Neprihvatljivo je napuštanje poslednje linije odbrane. Jer juriš varvara na tužioce i sudije njihov je poslednji atak. Iza toga je ambis
Ne treba dirati Ćacilend pred praznike. Kad već u Beogradu neće na ulici biti novodišnjih proslava, valja ga ostaviti kao atrakciju za strane turiste
Intervju: Branko Stamenković, predsednik Visokog saveta tužilaštva
Zbog pretnji tužiocima ide se u zatvor Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
