Jesmo li danas sretniji, jesmo li pametniji zahvaljujući video-asistiranom referiranju, odnosno suđenju, VAR sistemu koji bi, da je postojao ranije, promenio istoriju fudbala
Cepidlačenje – povremeno bi se tako mogla opisati asistiranja iz VAR sobe na Evropskom prvenstvu u fudbalu. Vrh kopačke je u jednoj prilici presudio o ofsajdu, a i to zahvaljujući kompjuterskoj animaciji jer bi na ekranu, golim okom, to opet bilo teško dokazivo. Da smo se držali “slobodnog sudijskog uverenja”, odluka bi bila suprotna i promenila bi tok utakmice, verovatno i celog takmičenja jer bi se drugi tim plasirao dalje.
Istorija fudbala obiluje sudijskim previdima. Maradona bi dobio žuti, možda i crveni karton za igranje rukom protiv Engleske. Englezi nikada ne bi postali prvaci sveta jer je (decenijama kasnije) geometrijski dokazano da jedini gol kojim su pobedili Nemce 1966. nije postojao pošto lopta nije celim obimom prešla gol liniju. Sudiju Sorensena stariji čitaoci ne bi pamtili. Jesmo li danas sretniji, jesmo (li) pametniji zahvaljujući video-asistiranom referiranju odnosno suđenju?
Kamere su se dobro primile u većini sportova, najbolji primer je tenis gde se “oku sokolovom” veruje više nego oku linijskog sudije ili u atletici kada treba utvrditi prestup. Fer-plej. Ako se nisi pravilno odrazio ili si poslao lopticu u aut, ne treba da profitiraš zbog humane nesavršenosti, zar ne?
Ali, ako tako dobro funkcioniše u sportu, treba li VAR da se primeni i u svakodnevnom životu? Jer, sve uslove imamo, kamere su tu, a veštačka inteligencija omogućuje ono što nismo mogli ni da sanjamo – da sve te podatke koje kamere snime kontekstualno uredi u milisekundi i utvrdi prekršaj.
Prvi i najbolji primer je saobraćaj. Svaki veći grad, Beograd pogotovo, premrežen je kamerama na ulicama, a te kamere mogu da zabeleže svaki prekršaj: vožnju bržu od dozvoljenog maksimuma, polukružno preko pune linije, prolazak kroz “malo crveno”. Ne bih sebe nazvao nasilnim vozačem, nikako, ali pomenuo sam samo ono što sam, moguće je, lično napravio u poslednjih nekoliko dana. Svaki put je to bilo u apsolutno bezbednim uslovima, u kasnim satima i na potpuno praznim ulicama gde je funkcija saobraćajnih pravila upitna, ali pravila su pravila. Podjednako važe uvek, a kamera beleži svaki prekršaj. Da u životu postoji VAR, opomena bi mi stigla u roku od nekoliko sekundi, na mobilni telefon, verovatno bi bila praćena i odgovarajućom kaznom. Srećom, štiti me zakon.
A zakon kaže da kazna ne može biti automatska, odnosno mora da je izrekne živ čovek, ne može se delegirati kompjuteru. Kamere će zabeležiti prekršaje, ali njihov broj je toliki da neko mora da napravi selekciju i opredeli se koje će da “uzme u rad”. Ta selekcija može da bude upitna, ali dobro bi bilo da je letvica podignuta tako da hvata one najbezobzirnije.
Suština ove priče je da smo već sada okruženi dovoljnim brojem kamera da bi se naš život mogao analizirati iz više uglova, baš kao na fudbalskoj utakmici, kako bi se naš prekršaj utvrdio. Kompjuter može i da animira, ako treba, šta mu teško, samo nacrta ono što je neophodno, a ukloni viškove. I to je to. Zgazio si na liniju, ruka ti nije bila uz telo, vrh cipele bio je u ofsajdu. Samo je potrebno sve to uvezati sa dobrim kompjuterima, kupiti softver iz Kine i promeniti zakone kako bi dozvolili kompjuteru da presuđuje sitnije prekršaje i određuje kazne uključujući negativne poene za društveno neprikladno ponašanje. Do tog naopakog ishoda uzdajmo se u sudije. I oni su ljudi. Za sada.
Zbog čega je već dan nakon glasanja Vučić izgledao poput karikature trenera i kapitena Real Madrida u istoj osobi koja euforično slavi pobedu nad FK Mladost Lučani? Kako je na parcijalnim kvaziizborima režim zaklao vola radi kile rebara, a studentska parola “Niko nije umoran” dobila nastavak – “Niko nije poražen”
Studentski protesti će se ispostaviti kao jedan odlučujući sloj materijala ugrađenog u veličanstvenu tvorevinu budućeg demokratskog oslobađanja. Nezavisno od toga kad će se ono dogoditi i ko će od nas biti u prilici da ga doživi
Osim Vučića, zastupljenost svih aktera u medijskoj kampanji bila je nula
Kad seansa otpočne, ona vama može delovati poput razgovora, mada vam je očigledno da vi govorite više nego terapeut. Za to vreme, međutim, dobar psihoterapeut sluša tako i toliko da je jedino poređenje koje meni pada na pamet crno-beli snimak Mravinskog kako proba Nezavršenu i reaguje na finese koje ja nikad neću uspeti da razaznam. Baš me briga i ako svako daje bolje savete, terapeut je olimpijski pobednik u prepoznavanju toga da vam glas drhti zato što skrivate suze, da su vam pauze duže nego inače i oklevate s nekim temama, da se često vraćate na neka iskustva dok druga nikad ne pominjete...
Upisivanje Brenta Sadlera kao direktora medija Junajted grupe je pretposlednji korak u puzajućem davljenju kritičkih medija. Vlast to neće spasiti, ali je barem publika dobila važnu lekciju
Zašto režim nastoji da razvali Univerzitet u Beogradu? Koga i čega se boji? I kakve veze s tim ima poziv na politički dijalog?
Vršljanje policije po Rektoratu Univerziteta u Beogradu je čin ljudi nesvesnih da sami propadaju u rupu koju kopaju Vladanu Đokiću, da nastupaju kao zlo koje će izgubiti bitku protiv dobra, kao neuki jahači metle koje će na kraju pomesti studenti
Režimski Napad i odbrana Beogradskog univerziteta
Ne boje se kriminala, boje se obrazovanja Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
