Uznemirujući potresi u zemlji čuda

...

Lako je dokonati o kojoj bi to zemlji pomenutoj u naslovu moglo da se radi. Reč je, dakako, o zemlji Srbiji. Potresi su se javili povodom i usled anticipacija većih političkih promena nagoveštenih najnovijim izborima. Nemir se javio kad su ti nagoveštaji odjednom delovali konkretnije i verovatnije nego inače. Izgledalo je da se znaci ozbiljnijih promena javljaju “kad se šćaše… po Srbiji zemlji da prevrne i da druga postane sudija”. Zabrinjavajući signali postali su znatno jasniji nego inače kad je primećeno da se ujedinjena opozicija procentom osvojenih biračkih glasova vidno približila dugo već neprikosnoveno dominantnoj vladajućoj koaliciji. Na republičkom nivou razlika u osvojenim glasovima još je poprilična, ali uznemirujuće manja nego na seriji ranijih izbora. Na izuzetno važnom – ne mnogo manje značajnom nego što je republički nivo – registrovane su ozbiljne indikacije da je udružena opozicija čak pobedila. Opozicija to, naravno, nije držala u tajnosti nego je gromovito razglasila urbi et orbi.

VLAST U SAMOODBRANI MONOPOLA – PRIBEGAVANJE IZBORNIM NESTAŠLUCIMA

Vlast je oprezna, pažljiva i kad je njen interes u pitanju, dalekovida pa je u anticipaciji tog izbornog belaja preduzela predupređujuće mere i povukla – zlu ne trebalo – kompenzatorne poteze. Tako je došlo do tzv. izbornih nepravilnosti koje je Marinika Tepić surovo okarakterisala kao lopovluk. Dobro su poznate i bilo bi necelishodno da se ovde o njima detaljiše, sve te nepravilnosti. Vlast je ovde pokazala svoju mnogokratno potvrđenu kreativnost: organizovano i pomno usmeravano kolektivno glasanje zaposlenih u javnim preduzećima i ustanovama, tj. onih koji su se naspram vlasti našli u milosti i nemilosti, kupovina glasova, široka gama nestašluka oko biračkog spiska, a o intenzivnoj upotrebi medija da se i ne govori. Predsednik Republike (PR) jednom je u jednoj od svojih mnogobrojnih pojava na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, onako krakat, bukvalno izašao iz jednog visokog frižidera. To je bila dirljiva aluzija na primedbu jednog iznerviranog građanina koji je primetio da se PR na ekranima tako često javlja da dobija utisak da će ga ugledati čak i kad frižider otvori. Funkcionerske kampanje su postale tako uobčajen deo našeg političkog dekora da bismo možda bili čak uznemirujuće iznenađeni kad bi taj propagandni folklor iznenada iščezao.

Repertoar izbornih nestašluka ovoga puta je dopunjen sktivnošću koja je nazvana “izbornim turizmom”. Teško će moći da se zaborave duge kolone autobusa ispred i oko Beogradske arene, a za silni, tim autobusima dovezen, svet brzo se odgonetnulo da su to naši sunarondici ispreko Drine koji su hametice nahrupili da povećaju verovatnoću i opseg izborne pobede aktuelne vlasti. Sličnih nestašluka je bilo i ranije, ali nisu bili tako očigledni i drastični. U ovoj manipulaciji vlast je pokazala vidno veći stepen hrabrosti; ako je ranije kraduckala pa i poviše krala, bilo je to donekle prikriveno, ispod žita, što je moglo da se protumači kao indikacija da se, pribegavajući takvim radnjama, vlast ipak stidi i, koliko uspe, krije sramotu. Sad je zloupotrebi biračkog procesa pristupila sasvim otvoreno. Izgleda da M. Tepić nije bila sasvim u pravu kad je ove radnjice okarakterisala kao lopovluk; pošto nije učinjen napor da se to nekako kamuflira, to je daleko više od obične krađe i moralo bi se okarakterisati kao otimačina odnosno pljačka. Ako se Srbija ikad u budućnosti dočepa kakve pravde, ovakve radnje daće povoda ne za prekršajne nego za krivične prijave.

Šteta za sobom obično povlači sramotu. Ove manipulacije, koje neki nazivaju zloupotrebama, vlast je glatko negirala u liku svojih najviših dužnosnika koji su, štaviše, ustvrdili da su ovi izbori, sve sa izbornim turizmom i funkcionerskom kampanjom, bili najkorektniji u našoj novijoj političkoj istoriji. O tempora, o mores! Za Ajnštajna se govori da je jednom prilikom rekao kako nije baš siguran da je svemir beskrajan, ali da je siguran da je beskrajna ljudska glupost. U ovom sklopu javlja se ideja da bi Ajnštajnova izjava mogla da se koriguje pa da se kao istinski beskrajan istakne ljudski bezobrazluk. Bar kad su u pitanju neki ljudi, i to utoliko pre ukoliko su bliži vlasti i viši u njenoj odbojnoj hijerarhiji.

Kadikad se javi ideja da bi ovakve tvrdnje o zloupotrebama vlasti trebalo rigorozno dokazati potezanjem nekih dokumentovanih argumenata. Te tvrdnje teško mogu da se pomire sa zdravom pameću. Kako bi moglo da bude smisleno dokazivanje nečega toliko očiglednog. Ovdašnje izborne zlouotrebe postale su globalno vidljive. Toliko su vidljive da se primećuju i sa velikih geografskih udaljenosti – iz Brisela, iz Berlina, iz Vašingrona i odakle sve ne. Evropski parlament, sa nekih pola hiljade članova, ogromnom većinom je, i to bez nekog naročitog lobiranja, izglasao rezoluciju u kojoj se izborne mahinacije naše vlasti otvoreno i eksplicitno pokazuju; nazvane su u toj rezoluciji punim imenom i prezimenom. Merodavni i kredibilni ODIHR identifikovao je golemu gomilu izbornih nepravilnosti! Trebalo bi tu stvar predočiti Ginisu i videti ne bi li on taj kuriozitet uključio u svoju knjigu rekorda.

STRUKTURNI DEFEKTI DRUŠTVENO–EKONOMSKOG SISTEMA KAO ČINILAC DEFORMACIJA VLASTI

U dubokoj osnovi svih ovih malverzacija leži jedna fundamentalna konstrukciona greška u našem globalnom društveno-ekonomskom sistemu. U njemu nije obezbeđeno da vlast, bez obzira na to ko je upražnjava, nije dovoljno odmaknuta od privrednih resursa zemlje nego preko javnih preduzeća, drugih analognih organizacija i državne uprave raspolaže prevelikim delom bogatstva zemlje. Sa tim strukturnim defektom povezana je dodatna mankavost koja se sastoji u činjenici da javna uprava nema svoju pravu funkcionalnu nezavisnost i da vlast nije sprečena da totalno okupira takve ustanove kao što su tužilaštva, sudovi, policija, centralna banka…To, zajedno sa notornim odsustvom podele vlasti, ima za posledicu da je vlast jedan glomazni, nesavladivi monolit koji celo društvo pritiska i sputava spuštajući se na njega svojom zgražajućom težinom.

To ima za posledicu da je vlast totalno nekontrolisana, a ne moramo se pozivati na lorda Aktona kako bismo konstatovali da svemoćna vlast, koju ne kontroliše niko a koja kontroliše sve, društvo vodi u mračnu nedođiju iz koje se izlaz zadugo ne može naći. Napred opisane zloupotrebe može da počini samo takva vlast. Tome valja dodati i neposrednu komandu nad nekom trećinom radnih mesta u nepoljoprivrednom segmentu društva, što vlasti omogućava da u izbornim procesima veliki broj glasova direktno kontroliše. Kako se onda suprotstaviti toj karakondžuli od vlasti i ograničiti je čak i kad se upušta u malverzacije koje se ni opisati ne daju? Samo neuki i neobavešteni mogu da se čude zaključku da u borbi protiv takve vlasti ostaju samo vaninstitucionalni metodi i obraćanje relevantnim međunarodnim organizacijama. Krajnje je cinično kad vlast optužuje pojedine opozicione aktiviste i organizacije za obraćanje inostranim činiocima za pomoć u borbi protiv drastičnijih ovdašnjiih zloupotreba. Posebno je cinično kad se tvrdi da takvo komuniciranje s inostranstvom znači izdajničko delovanje protiv sopstvene zemlje. Kao da je vlast isto što i zemlja, a ne njena teška kob i pogibeljna hipoteka na budućnost.

IMPLIKACIJE U POGLEDU SPOSOBNOSTI VLASTI U GRAĐENJU I ZAŠTITI MEĐUNARODNOG POLOŽAJA ZEMLJE

Notorna je istina da je međunarodni položaj Srbije rovit i umnogome nezavidan. Ta obeshrabrujuća činjenica ima i svoje očito nepobitne objektivne determinante. Geografski položaj kao činilac nepovoljne lokacije sa velikim brojem suseda koji su i sami, poput nas, male zemlje, veliki je geostrateški hendikep. On nas opterećuje sa velikim brojem sunarodnika u tim susednim državama i sa brojnim manjinama u sopstvenoj zemlji, pa je oduvek bio osnova i razlog za sukobe i napetosti, te tako i za neminovnost trošenja dobrog dela nacionalne energije na regulisanje tih sukoba i pokušaje njihovog prevladavanja. Problem Kosova je teško opterećenje bez izgleda na dogledno zadovoljavajuće prevladavanje. Na evropskom putu tapkamo gotovo besperspektivno i čitave godine nam prolaze bez vidna pomaka, dok su sve bivše republike SFRJ već na putu da proslave svoje uveliko poodmakle jubileje prijema u članstvo. Sa svih strana osim drinske opkoljeni smo članicama NATO-a i u tom poprilično načičkanom jatu delujemo kao bela vrana. Problemi našeg međunarodnog položaja golemi su i traže znatno više hrabrosti, mudrosti i sreće nego što možemo da se nadamo da bismo mogli da osiguramo.

Koliko je naša vlast osposobljena i voljna da se uhvati u koštac sa tim preprekama, ograničenjima i hazardima? Nije svrha ovoga teksta da pruži odgovor na kompleksna pitanja teško dokučivih meandara našeg ne baš sjajnog snalaženja u međunarodnoj politici. No, s obzirom na karakter i svrhu teksta, mogu se naznačiti neke okolnosti koje, s obzirom na autoritarni karakter vlasti, otežavaju položaj zemlje i u aspektima u kojima nema jačih nepovoljnih objektivnih determinanti. Vlast nam je toliko autoritarizovana da o bitnim pitanjima za zemlju, ali i o povećem broju manje bitnih pitanja samovlasto odlučuje jedan čovek; to je naš PR. To jedinonačalije preslikava se i na niže oblasne i lokalne nivoe vlasti. I svaka niža jedinica ima svog “PR”-a koji vedri i oblači i drži i sahan i kutlaču. Ali svi oni slede liniju onoga jedinog koji je na samom vrhu hijerarhijske piramide.

Ovde ima taman toliko prostora da se kaže da su takvi autoritarizovani i, po logici stvari, centralizovani sistemi notorno neefikasni. Oni imaju mali kapacitet za donošenje odluka, pa se sporo prilagođavaju i ne uspevaju da iskoriste mnoge stohastički generisane razvojne šanse. Gore od toga, zbog centralizovanosti, oni propuštaju da iskoriste ogromnu količinu informacija i znanja sa kojima sistem kao celina raspolaže. Jer, informacije, iskustva i znanja decentralizovani su – zapravo raspršeni – onoliko koliko je na datoj teritoriji raspršeno i samo stanovništvo. Decentralizacija omogućava i podrazumeva mobilizaciju tog ogromnog spoznajnog fonda kao i višestruko umnožavanje kapaciteta za donošenja odluka; razvojni tokovi u nekom sistemu direktno zavise od broja i kvaliteta odluka, a ono o čemu se ne donese odluka neće se na celishodan način u datom sistemu ni desiti.

Izborne “nepravilnosti” samo su jedan deo grešaka i promašaja koje u svom dnevnom funkcionisanju produkuje autoritarna vlast. Zloupotrebe su poodavno postale njen modus operandi. Naše neposredno iskustvo nam govori da vlast ne preza ni od tako drastičnih mera za koje ne bismo poverovali da su moguće da se ne događaju pred vlastitim očima. Tu je i jednako sablažnjiva količina različitih ružnih nedoslednosti i neistina. Neka, samo ilustracije radi, bude i ovde pomenuto da je vlast pokradene izbore proglasila za najkorektnije u novijoj, čini se nedefinisanoj, političkoj prošlosti. Šta misliti o ljudima koji na takav način obnašaju svoja ovlašćenja?

Zloupotrebe, podvale i neistine kao da sažeto sumiraju bitna svojstva te vlasti. Šta obavešten i analitički koliko-toliko osposobljen čovek može da misli o toj našoj vlasti? Pristojnost silno ograničava reči kojima bi to mišljenje moglo da bude artikulisano i stoga neka bude kazano tek toliko da ocena vlasti može da bude samo negativna i krajnje kritička. Dalo se čuti od nekog poznatog da od te vlasti ni orah ne bi hteo iz ruke da uzme. Ako dobar broj mislećih ljudi ima o toj vlasti tako nepovoljno mišljenje, mogu li išta pogodnije o njoj da misle predstavnici stranih zemalja i organizacija? Očigledno ne. Stranci, doduše, sarađuju sa našom vlašću i neretko se prema njoj ponašaju sa respektom. No, to je zato što od te vlasti podosta očekuju – i nadaju se – da bi uz njenu saradnju mogli da reše jedan broj delikatnih, higijenski problematičnih pitanja. Oni našu vlast tako često i tako primetno prosto instrumentalizuju. A sa takvim odnosom ne možemo se nadati nekim značajnijim pomacima u našoj spoljnoj politici.

Autor je ekonomista i profesor u penziji