Danas je moguće snimiti film telefonom, čak je i kvalitet tona unapređen, i montirati ga na malo boljem laptopu. Svu neophodnu tehnologiju poseduje svaki prosečan korisnik tehnologije, samo nam nedostaju ideje i veština
Ako iole pratite film, sigurno znate ko je Šon Bejker, reditelj, scenarista, producent, snimatelj i montažer čiji film Anora je ove godine dobio šest Oskara, uključujući one najvažnije za koje je Šon najličnije zaslužan. Nije prvi stvaralac čije je delo pomelo nagrade, uključujući Zlatnu palmu u Kanu prošle godine, ali jeste drugačiji jer se popeo sa strmije strane. Bejker je autor takozvanih nezavisnih filmova, što uglavnom znači da je sve u životu snimao sa minimalnim budžetima ako se poredi sa standardima Holivuda. Uključujući tu film Mandarina iz 2015. koji ga je proslavio.
Za ovu rubriku taj film je značajan zato što je jedan od prvih koji je snimljen mobilnim telefonom i to ajfonom 5s. Bejker je za snimanje koristio tri aparata, iz praktičnih razloga. Koristio je vrlo malo dodatnog svetla prepuštajući se senzoru telefona, ali je sve snimao sa stativa i gimbala (stativa koji se nosi u ruci). Štaviše, kada je kasnije govorio o svom iskustvu, kao prvu stvar navodio je da se telefonom nikako ne snima bez nekog stabilizatora budući da je aparat lagan, a svakome ruke drhte makar malo.
Drugi savet koji je davao u to vreme, dakle, pre desetak godina, bio je da se ton snima profesionalno, najboljim mikrofonima. Sve što uštedite na kamerama uložite u ton, govori Šon Bejker objašnjavajući da gledaoci u slučaju slike svašta mogu da prihvate, ali da ton mora da bude kristalno jasan, tu nema nikakvih kompromisa. Plus, slika se u montaži i postprodukciji može upodobiti do bioskopskih potreba, s tonom je tako nešto veoma teško. Ili je barem tako bilo do pojave veštačke inteligencije.
Najvažniji Bejkerov savet odnosno primedba bila je da je telefon moguće postaviti na mesta gde profesionalna kamera ne može fizički da se smesti. To snimatelju otvara nove mogućnosti i uglove, što je nešto što smo dobili i masovnom upotrebom dronova koji koriste praktično iste kamere kao i telefoni.
Bejker je čuda činio u postprodukciji i to na softveru koji je pristupačan svakome, čak je u osnovnoj verziji besplatan. A snimao je aplikacijom koja je u to vreme koštala samo deset dolara, dok danas otprilike toliko košta godišnja pretplata za istu. Zbirno, da biste dobili kvalitetnu sliku, dovoljno je da imate malo skuplji telefon. A današnji telefoni su nezamislivo napredniji i bolji za snimanje od sirotog ajfona 5s, koji je imao samo jednu kameru na leđima od 12 megapiksela.
Bejkerov uspeh uzima se kao najbolji primer demokratizacije umetnosti zbog tehnološkog napretka. Danas je moguće snimiti film telefonom, čak je i kvalitet tona unapređen, i montirati ga na malo boljem laptopu. Svu neophodnu tehnologiju poseduje svaki prosečan korisnik tehnologije, samo nam nedostaju ideje i veština. A to se odnosi i na mnoge druge oblasti koje je tehnologija demokratizovala.
Ostaje još jedno veoma ozbiljno pitanje, a to je upotreba veštačke inteligencije. Većina umetnika savetuje da se ona koristi što manje, eventualno kao korektivni faktor kada treba opeglati neke mane ili dodati neke efekte. S druge strane, veštačka inteligencija već sada može da proizvede celu scenu uključujući glumce, samo vam treba nešto bolji kompjuter. A i to može jeftino da se iznajmi.
Nevolja je što VI suštinski ubija kreativnost nudeći nam visoko kvalitetna mediokritetska rešenja. Kao kada tražite da vam napravi logo za firmu i dobijete nešto što izgleda prilično dobro, ali nema ono nešto što emotivno pomera. Tehnologija je omogućila svakome da bude stvaralac i da sprovede svoje ideje u delo, ali je za umetnost opasno to što smo stigli do tačke kada može da ponudi i ideje.
Zbog čega je već dan nakon glasanja Vučić izgledao poput karikature trenera i kapitena Real Madrida u istoj osobi koja euforično slavi pobedu nad FK Mladost Lučani? Kako je na parcijalnim kvaziizborima režim zaklao vola radi kile rebara, a studentska parola “Niko nije umoran” dobila nastavak – “Niko nije poražen”
Studentski protesti će se ispostaviti kao jedan odlučujući sloj materijala ugrađenog u veličanstvenu tvorevinu budućeg demokratskog oslobađanja. Nezavisno od toga kad će se ono dogoditi i ko će od nas biti u prilici da ga doživi
Osim Vučića, zastupljenost svih aktera u medijskoj kampanji bila je nula
Kad seansa otpočne, ona vama može delovati poput razgovora, mada vam je očigledno da vi govorite više nego terapeut. Za to vreme, međutim, dobar psihoterapeut sluša tako i toliko da je jedino poređenje koje meni pada na pamet crno-beli snimak Mravinskog kako proba Nezavršenu i reaguje na finese koje ja nikad neću uspeti da razaznam. Baš me briga i ako svako daje bolje savete, terapeut je olimpijski pobednik u prepoznavanju toga da vam glas drhti zato što skrivate suze, da su vam pauze duže nego inače i oklevate s nekim temama, da se često vraćate na neka iskustva dok druga nikad ne pominjete...
Vršljanje policije po Rektoratu Univerziteta u Beogradu je čin ljudi nesvesnih da sami propadaju u rupu koju kopaju Vladanu Đokiću, da nastupaju kao zlo koje će izgubiti bitku protiv dobra, kao neuki jahači metle koje će na kraju pomesti studenti
Lokalni izbori održani u nedelju pokazali su, pre svega, slabost vlasti i snagu onih koji bi da vlast menjaju. Šta im je sada činiti?
Nije Vučić Putin, niti to može biti. Putina se ljudi plaše, a od Vučića im se samo ide u toalet. Da bi postao ozbiljan diktator, čovek mora za to da bude talentovan. I mora imati validniju diplomu od one dobijene od Vojislava Šešelja
Režimski Napad i odbrana Beogradskog univerziteta
Ne boje se kriminala, boje se obrazovanja Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
