Danas je moguće snimiti film telefonom, čak je i kvalitet tona unapređen, i montirati ga na malo boljem laptopu. Svu neophodnu tehnologiju poseduje svaki prosečan korisnik tehnologije, samo nam nedostaju ideje i veština
Ako iole pratite film, sigurno znate ko je Šon Bejker, reditelj, scenarista, producent, snimatelj i montažer čiji film Anora je ove godine dobio šest Oskara, uključujući one najvažnije za koje je Šon najličnije zaslužan. Nije prvi stvaralac čije je delo pomelo nagrade, uključujući Zlatnu palmu u Kanu prošle godine, ali jeste drugačiji jer se popeo sa strmije strane. Bejker je autor takozvanih nezavisnih filmova, što uglavnom znači da je sve u životu snimao sa minimalnim budžetima ako se poredi sa standardima Holivuda. Uključujući tu film Mandarina iz 2015. koji ga je proslavio.
Za ovu rubriku taj film je značajan zato što je jedan od prvih koji je snimljen mobilnim telefonom i to ajfonom 5s. Bejker je za snimanje koristio tri aparata, iz praktičnih razloga. Koristio je vrlo malo dodatnog svetla prepuštajući se senzoru telefona, ali je sve snimao sa stativa i gimbala (stativa koji se nosi u ruci). Štaviše, kada je kasnije govorio o svom iskustvu, kao prvu stvar navodio je da se telefonom nikako ne snima bez nekog stabilizatora budući da je aparat lagan, a svakome ruke drhte makar malo.
Drugi savet koji je davao u to vreme, dakle, pre desetak godina, bio je da se ton snima profesionalno, najboljim mikrofonima. Sve što uštedite na kamerama uložite u ton, govori Šon Bejker objašnjavajući da gledaoci u slučaju slike svašta mogu da prihvate, ali da ton mora da bude kristalno jasan, tu nema nikakvih kompromisa. Plus, slika se u montaži i postprodukciji može upodobiti do bioskopskih potreba, s tonom je tako nešto veoma teško. Ili je barem tako bilo do pojave veštačke inteligencije.
Najvažniji Bejkerov savet odnosno primedba bila je da je telefon moguće postaviti na mesta gde profesionalna kamera ne može fizički da se smesti. To snimatelju otvara nove mogućnosti i uglove, što je nešto što smo dobili i masovnom upotrebom dronova koji koriste praktično iste kamere kao i telefoni.
Bejker je čuda činio u postprodukciji i to na softveru koji je pristupačan svakome, čak je u osnovnoj verziji besplatan. A snimao je aplikacijom koja je u to vreme koštala samo deset dolara, dok danas otprilike toliko košta godišnja pretplata za istu. Zbirno, da biste dobili kvalitetnu sliku, dovoljno je da imate malo skuplji telefon. A današnji telefoni su nezamislivo napredniji i bolji za snimanje od sirotog ajfona 5s, koji je imao samo jednu kameru na leđima od 12 megapiksela.
Bejkerov uspeh uzima se kao najbolji primer demokratizacije umetnosti zbog tehnološkog napretka. Danas je moguće snimiti film telefonom, čak je i kvalitet tona unapređen, i montirati ga na malo boljem laptopu. Svu neophodnu tehnologiju poseduje svaki prosečan korisnik tehnologije, samo nam nedostaju ideje i veština. A to se odnosi i na mnoge druge oblasti koje je tehnologija demokratizovala.
Ostaje još jedno veoma ozbiljno pitanje, a to je upotreba veštačke inteligencije. Većina umetnika savetuje da se ona koristi što manje, eventualno kao korektivni faktor kada treba opeglati neke mane ili dodati neke efekte. S druge strane, veštačka inteligencija već sada može da proizvede celu scenu uključujući glumce, samo vam treba nešto bolji kompjuter. A i to može jeftino da se iznajmi.
Nevolja je što VI suštinski ubija kreativnost nudeći nam visoko kvalitetna mediokritetska rešenja. Kao kada tražite da vam napravi logo za firmu i dobijete nešto što izgleda prilično dobro, ali nema ono nešto što emotivno pomera. Tehnologija je omogućila svakome da bude stvaralac i da sprovede svoje ideje u delo, ali je za umetnost opasno to što smo stigli do tačke kada može da ponudi i ideje.
Kakav je Vučićev plan za opstanak na vlasti? Zbog čega mu ne može upaliti? Na koji je način Srbija postala međunarodna parija? Kako su studenti prošli sa zastavama kroz narod i postali imuni na napade? Zašto je 2026. izborna godina i početak početka normalizacije Srbije
TV fenomen prethodne godine svojevrsna je medijska kontradikcija. Vlast organizuje šetnje koje parališu predgrađa gradova, tabloidi izveštavaju o “stotinama hiljada građana” kojima smeta što ne mogu slobodno da se kreću, idu u porodilište i po penziju pa blokiraju po Srbiji, gde je jedina blokada Ćacilend ispred Skupštine
Dva različita rezultata psiholoških istraživanja kažu: uz upotrebu nagrade postižete ono što ste hteli, a uz upotrebu kazne ne. Dakle, ako hoćete da vaše dete promeni svoje ponašanje, “dajte mu poklon” kad god uradi nešto dobro; ako ga budete kažnjavali za nepoželjno, dogodiće se samo to da će početi da krije od vas šta je uradilo. Drugo, ako neko ima “unutrašnju motivaciju” za bavljenje nekom aktivnošću i počne da dobija previše pohvala ili poklona kao nagradu (“spoljašnju motivaciju”), ovo može početi da umanjuje ili čak potpuno uništiti to inicijalno uživanje i želju da se nečim bavi
Poraz ćaci-tužioca Nenada Stefanovića na izborima za članove Visokog saveta tužilaštva ima i veliko simbolično značenje: jedna institucija se odbranila i pokazala da je moć vučićevska tanja nego što se mislilo, da je njena najveća snaga – kao što to biva i sa tajnim službama – u fami o velikoj snazi
Lako je zamisliti kako vilom Bokeljkom u gluvo doba noći odjekuje Vučićev glas: „O Trampe, zašto me ne podnosiš?“ Odgovor na Truth Social najverojatnije bi glasio – „Zato što si šibicar“
Građani Srbije nalaze se pred izborom: ili Vučić, ili Evropska unija. Sve ostalo je prazna priča
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
