U odbranu slobode govora

...

Tekst je nastao povodom nedavnog napada na Dinka Gruhonjića, novinara i profesora sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Nastojaću da ukažem na opasnost od pokušaja suzbijanja slobode govora kao verovatno jedine delotvorne brane otklizavanju društva u vode autoritarnih stega i varvarstva.

Da podsetim, Gruhonjiću je pripisano veličanje ustaškog pokreta, koji se tobože desio na jednom skupu u Dubrovniku pre više od godinu dana. Svako ko je imao priliku da se obavesti o onom što je Gruhonjic tada rekao – a pritom rasuđuje sa a) minimumom zdrave pameti i b) ne dozvoljava da mu preplavljujuća emocija proizvede teške distorzije u percepciji realnosti – razume da to što je rečeno jednostavno nema blage veze sa veličanjem ustaškog pokreta, već predstavlja jednu lako razumljivu ironiju na račun onih koji ga optužuju za antisrpsko delovanje. Ostaje i treći scenario – c) scenario zlog moralnog patuljka, u kome zli moralni patuljak savršeno razume ono što je rečeno, ali jednostavno ne može da odoli a da priliku nečuvene hajke na jednog čoveka, najverovatnije orkestirane od strane aktuelne vlasti, ne iskoristi, recimo, radi ostvarenje ličnih ambicija ili nekih drugih idiosinkratičnih motiva (recimo, sadističkog uživanja u akcijama rulje za linč).

Uskoro se i jedna grupa mladih ljudi, koji su se predstavili kao studenti, pojavila na novosadskom Filozofskom fakultetu tražeći da se Gruhonjić protera sa fakulteta, a počelo se i sa pretnjama, uključujući pretnje smrću. Nakon toga je jedan broj nastavnika BU (oko 700), među kojima sam i ja, potpisao peticiju podrške Gruhonjiću tražeći da se sa tim linčom u najavi prekine. Potom je usledila veoma zanimljiva inicijativa: naime, trojica profesora sa BU, od kojih je prvopotpisani istoričar Miloš Ković, poslali su jedan imejl dopis, a potom i lansirali javno protesno pismo/peticiju u kome osuđuju “deo akademske javnosti koji je proteklih dana stao u odbranu prava Dinka Gruhonjića (…) da neoustaškim izjavama vređa čitav srpski narod, ali i sve pristojne, moralne ljude, nezavisno od nacionalnosti, i sramoteći samu ideju Univerziteta”.

Ovo drugo pismo je, na moje čuđenje, nešto kasnije potpisalo nekih stotinak nastavnika BU. Zašto čuđenje? Zato što, ako pretpostavimo da su tri opcije sa početka teksta iscrpne kada je reč o razlozima neosnovanog optuživanja Gruhonjića za neoustaštvo, prisiljeni smo da zaključimo da neki nastavnici BU ili nemaju dovoljno zdrave pameti, ili im preplavljujući emocionalni zov do te mere pomuti razum (tj. preplavi njihove kognitivne kapacitete, preciznije radnomemorijske kapacitete i kapacitete za verbalno razumevanje) da ne mogu da razumeju tekst koji bi u nekim drugim okolnostima sa lakoćom razumeli, ili se radi o zlim moralnim patuljcima.

Mada ne mogu sasvim da isključim opcije pod a i c, meni se čini da je najbliža istini opcija pod b. No, izgleda da nije sam dubrovački događaj proizveo taj tako intenzivno bolan osećaj nacionalne omalovaženosti, već celokupna Gruhonjićeva novinarska aktivnost, koju ova grupa potpisnika manje-više doživljava kao nekakvu ugrožavajuću, opaku (neoustašku) delatnost kojom se vređa svetost nacionalne grupe kojoj pripadaju. Šta je priroda tog moćnog sirenskog zova koji je ovu grupu kolega na trenutak pretvorio ili u ne previše talentovane đake nižih razreda osnovne škole, koji nisu u stanju da razumeju ni jednostavnu ironiju, ili, što izgleda mnogo verovatnije, u osvetnike koji su jednu orkestriranu situaciju linča iskoristili da bi se obračunali sa čovekom čiji rad i javni angažman vide kao sistematsko i nepodnošljivo ugrožavanje/omalovažavanje srpstva.

“MOJA GRUPA”

Sirenski zov o kome govorim nazvaću sirenskim zovom tribalizma.

Taj zov nije ništa drugo nego jako amplifikovan refleks jednog evolucionog adaptivnog mehanizma koji se, između ostalog, artikuliše kroz jačanje unutargrupne pristrasnosti i podozrivost/hostilnost prema svim onima koji nisu definisani kao “moja grupa”. Ovaj mehanizam je učvršćen u našem psihološkom biću zato što je adaptivan, ili zato što je bio adaptivan najvećim delom naše evolucione istorije, tj. vodio je povećanju šansi za opstanak individua i njihovu dalju genetsku proliferaciju. Postoje socijalno visoko vrednovana ponašanja koja su proizašla iz istog mehanizma, kao što su nesebična spremnost na ličnu žrtvu radi dobrobiti grupe ili herojski činovi zaštite sopstvene grupe. Ali treba biti svestan i njegovog naličja. Grupa može biti najgora i sasvim štetna po interese pojedinaca koji joj pripadaju, ali to prestaje da ima značenje kada se goreopisani praiskonski atavizmi stave u pogon, npr. malicioznom propagandom. Istorija je puna primera kako se lako sirenski zov tribalizma pretvara u zlokobnu riku organizovane ideologije tribalizma. Ovakvu ideologiju – koja po definiciji uključuje veoma naglašene distorzije realnosti u pravcu unutargrupne pristrasnosti i formiranje predrasuda prema drugim grupama – destruktivne političke strukture rado i lako koriste u svrhu ostvarenja svojih mračnih ambicija i programa, onda kada ne postoje efektivne brane takvim ambicijama i programima. Tako npr. proizvodnja osećanja grupne/nacionalne ugroženosti je omiljena taktika predstavnika aktuelne vlasti koje oni redovno koriste kada treba skrenuti pažnju sa teških afera hronične, razorne i obogaljujuće korupcije, drugim rečima, kada treba preusmeriti fokus sa zaista teških problema jednog siromašnog, korumpiranog i nerazvijenog društva – društva šačice privilegovanih bogataša i sirotinje koja čini većinu – na suštinski manje važne, nevažne ili pak ad hoc proizvedene probleme (npr. slučaj “Banjska” ili raniji slučaj onog šarenog voza za Prištinu). Slobodu govora vidim kao najefektivniju branu takvim programima i taktikama.

Ono što je žalosno i uznemirujuće u ovoj hajci na Gruhonjića je što se toj hajci pridružio i određen broj nastavnika BU, hipersenzitivnih na signale ugrožavanja srpstva. Nekim ljudima je zaista beskrajno teško da odole sirenskom zovu tribalizma, naročito onima koji su – kao profesor Ković – ovaj zov uzdigli na nivo organizovanog ideološkog pokreta, obogotvorujući ga u neku vrstu svete krave koja stoji iznad svih drugih ljudskih vrednosti i obzira, kao što su npr. ugrožavanje života i drugih prava građanina Gruhonjića ili sloboda govora. Psihološka nauka može dosta precizno da opiše tip ljudi koji tako lako ovim zovom bivaju poneseni, ali to nije u fokusu ovog teksta. Linč je, na svu sreću, obustavljen, ali upozorenje kako mogu da prođu kritičari aktuelnih društvenih i političkih praksi je odaslato i još jedan zubac je ugrađen u i onako guste češljeve autocenzure građana Srbije.

Pravo pitanje je, ipak, šta bi bilo da je Gruhonjić zaista veličao ustaštvo na nekom skupu ili iznosio bilo kakve teze o bilo čemu, koje su po mišljenju nekih ljudi, ili većine ljudi ove zemlje, destruktivne? Da li bi to onda opravdalo “pravedni gnev” onih hiperaktivnih novosadskih “studenata”, jako uznemirenog Kovića i njegovih istomišljenika sa BU, vlasti? Da li bi to opravdalo pretnje smrću, otpuštanje sa posla, linč? Stojim na stanovištu da odgovor mora biti odlučno – ne.

Šta god da je Gruhonjić govorio, koliko god to bilo nekome groteskno, odvratno, sablažnjivo, uvredljivo ili uznemirujuće, on ili bilo koji građanin ove zemlje ima pravo da to kaže, i razumno organizovana zajednica, koja se zaista brine o svom opstanku i napretku, dužna je da to njegovo pravo zaštiti. Pravo građanina je da kaže ono što misli da treba da kaže, da živi sa tim, sa svojom savešću, i da snosi posledice koje to može imati po njegov ugled i poštovanje. Razumno ograničenje tog prava je slučaj kada se direktno poziva, podstrekuje i huška na nasilje, što za posledicu ima proganjanje, fizičke napade i uništenje pojedinaca ili označenih grupa. Tako npr. može li biti gnusnije izjave od one koju je sadašnji predsednik Srbije Vučić svojevremeno preporučivao tadašnjim vlastima kao način postupanja sa susedima sa kojima je Srbija tada bila u sukobu (“pobiti sto Muslimana za jednog Srbina”), makar samo imajući u vidu nevine žrtve iz redova sopstvenog naroda, koje je u smrt odvela marljiva terenska realizacija upravo te nakazne i neljudske ideje nacističkih okupacionih vlasti.

Moje mišljenje je da civilizovano društvo mora braniti pravo pojedinca čak i na ovako gnusne izjave, sve dok one ne postanu direktan, aktivan poziv na napade na označene pojedince i grupe. Tako npr. vođa radikala Šešelj je neposredno, in situ svojim govorima podstrekivao stvarne, realizovane napade na građane Hrtkovaca, pa je zato i pravosnažno osuđen od strane Međunarodnog tribunala. Često ovu granicu nije lako napraviti. Tako npr. dehumanizujući govor o pripadnicima drugih grupa jedan je od dobro dokumentovanih mehanizama suspenzije i uspavljivanja moralnog čula koji, kako istorijsko iskustvo pokazuje, olakšava spremnost da se učestvuje u uništenju drugih grupa. Dehumanizujući govor i teški oblici govora mržnje moraju biti u nekoj meri pravno regulisani, ali kada postoji nesigurnost oko toga, uvek treba popustiti u pravcu zaštite slobode govora.

KRHKO I DRAGOCENO TKANJE

Rezon kojim se rukovodim je sledeći: kada je sloboda govora zaštićena, ekstremistički, destruktivni stavovi i programi kojima većina po definiciji nije sklona, biće iskritikovani i s vremenom potisnuti. Zaštita slobode govora omogućuje uključenje onih koji su neskloni raspravi i konfliktu, ili koji nisu voljni da snose rizik za svoje slobodno izrečeno mišljenje. Gnusne i uvredljive izjave su cena koju društvo treba da plati za slobodno izražavanje konstruktivih i originalnih, po pravilu retkih misli, stavova i kritika, koje većina takođe često ne podržava, ili kojima se čak suprotstavlja, ali koje su, na duge staze, ključne za napredak ljudskih zajednica. Slobodu govora vidim kao oružje istinoljubivih, tolerantnih i inovativnih, njeno suzbijanje kao oružje manipulativnih, nasilnih i autoritarnih.

Krhko i dragoceno tkanje prava na slobodu govora se ne može cepati samo zato što neko oseća negativne emocije u vezi sa onim što je neko negde javno izrekao. Strogo gledano, slobodno izgovorena misao nikada nikoga nije ubila – ubijale su nakaradne politike, pravni sitemi, države i njihove političke vođe koje su odlučile da stanu iza destruktivnih reči i programa. A destruktivne politike, pravni sistemi, države koje su ubijale, ubijale su upravo zato što nije bilo slobode govora u dovoljnoj meri da bi se ti destruktivni programi i ideje na vreme kritikovale, raskrinkale, izvrgle ruglu i odbacile.

Rasističke teze nacista su bile do nepodnošljivosti glupe, odvratne, uvredljive i opasne, ali one nisu ubijale, ubijala je nacistička država, a ubijala je zato što nije bilo slobode govora da se banalnosti, odvratnosti i destruktivnosti ukupnog nacističkog Weltanschauung-a suprotstavi. Isto tako, lažljivi i šuplji govor mržnje kod nas devedesetih nikoga nije ubio, ubijao je državni aparat kojim je upravljao Slobodan Milošević, a ubijao je zato što je sloboda govora bila gušena, pa je bilo teško suprotstaviti se lažljivosti i banalnosti Miloševićeve propagandne mašinerije. Glas iz Mordora koji izgovara rasističke i religioznofanatične teze (“eksterminacija Amaleka” npr.) kroz usta predstavnika izraelske desničarske vlade, koliko god bio odbojan i kanališući u pravcu osvetničkog i nediskriminativnog obračuna sa Palestincima, sam po sebi nikog nije ubio u Gazi. Ubijaju vojnici države Izrael (i bombe kojima SAD snabdevaju Izrael), a ubijaju zato što je teško suprotstaviti se novoj mantri, novoj svetoj kravi o nepogrešivosti države Izrael, mantri kojoj se na oltar prinosi sloboda govora čak i u SAD (o čemu svedoče progoni slobodnomislećih studenata i marginalizacija kritičara izraelskog načina vođenja rata širom SAD).

Lepo je kada su ljudi pristojni i obzirni, ali to nije ključno. Sloboda misli i govora je jedino stvarno važna. U minimizaciji oduševljenja nacističkim idejama u Nemačkoj mnogo je delotvornije to što država podstiče slobodno i sistematsko proučavanje nepojamnih užasa holokausta i društvenih okolnosti koje su do njega dovele, naročito kod mladih naraštaja, nego što je postojanje zakonske zabrane negiranja holokausta. Kada postoji jedna zabrana tog tipa, na nju će se uskoro nadovezati i mnoge druge, za koje će biti sve manje i manje opravdanja.

Da zaključim, sloboda govora je jedna od najvažnijih civilizacijskih tekovina, samo sloboda govora otvara prostor za efektivne antiteze programima destrukcije i ubijanja u ime duge povorke nedodirljivih svetih krava. Ona je istovremno i jedna od najkrhkijih i svuda najviše ugrožavanih tekovina i ranije i sada, a verovatno će tako biti i u budućnosti. Suspenzija slobode govora označava zatvaranje i posrtanje civilizovanih ljudskih zajednica i začetak varvarstva; osnaživanje slobode govora je praćeno otvaranjem, usponom i napretkom ljudskih zajednica. O tome treba da misle svi oni koji bi, zarad srcu im milih svetinja, da propisuju kako da se misli i govori, da ućutkuju, proganjaju i uklanjaju, ozverujući društvo u kome žive, i sekući tako, dugoročno gledajući, granu na kojoj i sami sede.

Imajući u vidu samo nominalni pravni okvir, za odbranu slobode govora dovoljno je držati se “zakona kao pijan plota”, tj. u punoj meri ispoštovati član 43 Ustava Republike Srbije. Drugim rečima, odbrana Gruhonjića i njegovog prava na slobodu da javno kaže ono što misli, odbrana je ustavnog poretka Republike Srbije i civilizacijske tekovine koje je član 43 Ustava Srbije eho – slobode govora. Kako je to trenutno jedva čujan eho, valja ga pojačati.

Autor je redovni profesor Odeljenja za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu