Možda je prerano o tome govoriti, ali ovo bi mogle da budu poslednje olimpijske igre prenošene na televiziji. Okej, možda ne baš, baš poslednje, ali jedne od poslednjih. Na stogodišnjicu od prvih igara koje su se mogle gledati izvan borilišta, prilično je realno da ih na takozvanim zemaljskim kanalima uskoro neće biti. Prevashodno zbog para, ali malo i zbog “muzike”.
Prvi put su TV kamere na olimpijskim igrama bile prisutne 1936. godine u Berlinu. Ukupno tri kamere omogućavale su publici da takmičenje prati na nekih dvadesetak lokacija u Nemačkoj, u bioskopskim salama. Do tada su se radio-prenosi već ustoličili, a takmičenja su snimana filmskim kamerama i puštana u formi žurnala pred film u bioskopu. Od Berlina je krenulo uživo.
Voljom nevolje, sledeće igre održane su dvanaest godina kasnije u Londonu i televizija se već razmahala, pa se te igre smatraju prvim pravim “televizijskim”. No, još smo bili daleko od TV prava, za početak prenosio ih je BBC samo za područje Londona i kojih stotinak kilometara okolo, koliko je tada tehnika mogla da dobaci. Tek 1960. je neka televizija (CBS) bila spremna da plati pedeset hiljada dolara za prava prenosa u SAD. Nije prošlo mnogo i televizija je postala ključni finansijer igara.
Stvari su se zakomplikovale ili pojednostavile, zavisno od ugla gledanja, pojavom internet strimovanja. Prve igre dostupne za gledanje na internetu bile su one u Atini 2004. Za mnoge je to još bilo pionirsko vreme, kućni internet bio je prespor za ozbiljno praćenje loptice za tenis ili stoni tenis. Dvadeset godina kasnije igre u Parizu možete pratiti na mobilnom telefonu. Ako ste pretplaćeni na HBO to jest na njihovu MAX platformu, možete da vidite sve, ali bukvalno sve.
Pred igre u Riju kompanija Braća Vorner, vlasnici HBO, napravili su ugovor sa Olimpijskim komitetom i kupili video-prava za Evropu (sem Rusije) za igre od 2022. pa nadalje. U SAD prava drži NBC sve do 2032. Tim ugovorom znatno je smanjen broj sati prenosa koje Vorner mora da prepusti lokalnim televizijima s kojima napravi dogovor, uglavnom članicama Evrovizije, i tu je najgore prošao BBC. Britanska publika navikla je da na njihovim digitalnim kanalima prati sve, a sada su dobili prava samo na 500 sati olimpijskog programa i gledaoci poručuju da je to premalo. Inače, Vorner to jest Max će sa igara u Parizu emitovati 3.800 sati videa što uključuje sva takmičenja i još svašta okolo toga.
Za gledaoca, bolje rečeno konzumenta, stvoreno je potpuno novo iskustvo. Na platformi može da bira koje takmičenje koje se trenutno odvija želi da prati, a kamere su svuda, to je ona gorepomenuta “muzika”. Bukvalno se može birati sto za stoni tenis, svaka atletska disciplina posebno i tako dalje. Ko ne želi da mu drugi (režija) određuje šta je bitno, ima sada punu kontrolu. Naravno, u ponudi su olimpijski paketi, moguće je pretplatiti se samo za gledanje igara, a Vorner je podigao svoja očekivanja u pogledu zarade, ohrabren dobrim startom.
Gledaoci su dobili udobnost kakvu su do sada mogli samo da sanjaju, doduše koju moraju dodatno da plate, ali uz to ide i značajno umanjuje uticaj televizije. Filmovi i serije odavno se gledaju pretežno preko specijalizovanih aplikacija, a sada se sprema i selidba sporta na tu stranu. Sledeće na redu su vesti, ta tranzicija već traje jer je kompanija Vorner od pre dve godine vlasnik CNN-a. Redefinicija masovnih medija počela je sa otvaranjem ovih olimpijskih igara. Fer-plej nije zagarantovan.
Zbog čega je Vučić ponižavao svoju disfunkcionalnu ministarsku porodicu, izazvavši mučninu koju je osetila čitava Srbija? Zašto mu zimovanje u Davosu nije leglo kao božićno veselje pod “Informerovom” šatrom? Hoće li ga javnost u direktnom TV prenosu gledati kako drži šetalicu sa natpisom “Raspiši izbore, kukavico”? I da li je kao šahista svestan da je u iznudici, gde nema dobrog poteza
Kako godine prolaze, potrebno je sve češće ukazivanje Vođe koji u svojim obraćanjima postaje ne samo agresivniji, već i ličniji. Umesto značajnih tema, u obraćanjima se pojavljuju lične fantazije, opservacije, razmišljanja i postulati koji važe poput zakona
Velike i trajne patnje pa, usudiću se da kažem, i mentalni poremećaji često su posledica iskustava i osećanja koja nosimo u sebi i ne umemo da ih se otarasimo, tako važnih da sve u nama počne da gravitira oko njih ili čak u njih bude usisano. I osećamo strašnu sputanost, ili fanatičnost, čistunstvo, zabranu, krivicu, koji su počeli tako rano da nam sad deluju kao nešto naše, “druga priroda”, neodvojivo od toga kako doživljavamo sebe. Mnogi se ljudi onda, razočarani što nisu dovoljno jaki da nešto prevaziđu, povuku od sveta, odaju porocima, piju lekove, a problem bi sve vreme mogao biti u tome da u sebi nose tuđu muku
Naša prijava da postoji zagađenje životne sredine ne svodi se samo na pravu žalbu – to je znak da nam je stalo. I to nije malo. Jer samo kad progovorimo, možemo nešto i da promenimo
Šta bi ste izabrali između glasa za Vučića i tri crvene ili da vam iseku struju? Pogotovo ako radite najgrublje povremene poslove, niste bili i nikad nećete otići na more, niti odvesti decu kod zubara
Javni sastanci i postrojavanje potčinjenih su uobičajni rituali lojalnosti diktatorima. A što se Aleksandra Vučića tiče: videla žaba da se konj potkiva, pa i ona digla nogu. Ili što bi rekli stari Latini: Što je dopušteno Jupiteru, nije dopušteno volu
Postavka o Jasenovcu u holu Narodne skupštine kao dobrodošlica evroposlaniku Toninu Piculi i ostalim evroposlanicima je na nivou Vučićevog videa na mreži X u kome elaborira kvalitet svog smeštaja u Davosu. Tamo mu je bio kratak krevet, ovde mu je kratka pamet
Čudo neviđeno u Srbiji – suđenje ministru
Koga plaši slučaj građanina Selakovića Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
