Možda je prerano o tome govoriti, ali ovo bi mogle da budu poslednje olimpijske igre prenošene na televiziji. Okej, možda ne baš, baš poslednje, ali jedne od poslednjih. Na stogodišnjicu od prvih igara koje su se mogle gledati izvan borilišta, prilično je realno da ih na takozvanim zemaljskim kanalima uskoro neće biti. Prevashodno zbog para, ali malo i zbog “muzike”.
Prvi put su TV kamere na olimpijskim igrama bile prisutne 1936. godine u Berlinu. Ukupno tri kamere omogućavale su publici da takmičenje prati na nekih dvadesetak lokacija u Nemačkoj, u bioskopskim salama. Do tada su se radio-prenosi već ustoličili, a takmičenja su snimana filmskim kamerama i puštana u formi žurnala pred film u bioskopu. Od Berlina je krenulo uživo.
Voljom nevolje, sledeće igre održane su dvanaest godina kasnije u Londonu i televizija se već razmahala, pa se te igre smatraju prvim pravim “televizijskim”. No, još smo bili daleko od TV prava, za početak prenosio ih je BBC samo za područje Londona i kojih stotinak kilometara okolo, koliko je tada tehnika mogla da dobaci. Tek 1960. je neka televizija (CBS) bila spremna da plati pedeset hiljada dolara za prava prenosa u SAD. Nije prošlo mnogo i televizija je postala ključni finansijer igara.
Stvari su se zakomplikovale ili pojednostavile, zavisno od ugla gledanja, pojavom internet strimovanja. Prve igre dostupne za gledanje na internetu bile su one u Atini 2004. Za mnoge je to još bilo pionirsko vreme, kućni internet bio je prespor za ozbiljno praćenje loptice za tenis ili stoni tenis. Dvadeset godina kasnije igre u Parizu možete pratiti na mobilnom telefonu. Ako ste pretplaćeni na HBO to jest na njihovu MAX platformu, možete da vidite sve, ali bukvalno sve.
Pred igre u Riju kompanija Braća Vorner, vlasnici HBO, napravili su ugovor sa Olimpijskim komitetom i kupili video-prava za Evropu (sem Rusije) za igre od 2022. pa nadalje. U SAD prava drži NBC sve do 2032. Tim ugovorom znatno je smanjen broj sati prenosa koje Vorner mora da prepusti lokalnim televizijima s kojima napravi dogovor, uglavnom članicama Evrovizije, i tu je najgore prošao BBC. Britanska publika navikla je da na njihovim digitalnim kanalima prati sve, a sada su dobili prava samo na 500 sati olimpijskog programa i gledaoci poručuju da je to premalo. Inače, Vorner to jest Max će sa igara u Parizu emitovati 3.800 sati videa što uključuje sva takmičenja i još svašta okolo toga.
Za gledaoca, bolje rečeno konzumenta, stvoreno je potpuno novo iskustvo. Na platformi može da bira koje takmičenje koje se trenutno odvija želi da prati, a kamere su svuda, to je ona gorepomenuta “muzika”. Bukvalno se može birati sto za stoni tenis, svaka atletska disciplina posebno i tako dalje. Ko ne želi da mu drugi (režija) određuje šta je bitno, ima sada punu kontrolu. Naravno, u ponudi su olimpijski paketi, moguće je pretplatiti se samo za gledanje igara, a Vorner je podigao svoja očekivanja u pogledu zarade, ohrabren dobrim startom.
Gledaoci su dobili udobnost kakvu su do sada mogli samo da sanjaju, doduše koju moraju dodatno da plate, ali uz to ide i značajno umanjuje uticaj televizije. Filmovi i serije odavno se gledaju pretežno preko specijalizovanih aplikacija, a sada se sprema i selidba sporta na tu stranu. Sledeće na redu su vesti, ta tranzicija već traje jer je kompanija Vorner od pre dve godine vlasnik CNN-a. Redefinicija masovnih medija počela je sa otvaranjem ovih olimpijskih igara. Fer-plej nije zagarantovan.
Kako to da je Radić javno izraženim mišljenjem izvršio krivično delo pripremanje dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti zemlje, a ministarka Paunović nije hvaljenjem etničkog čišćenja, širenjem nacionalne mržnje, narušavanjem sigurnosti Srba na Kosovu i ugleda Srbije? Vraća li režim državu u mentalno stanje devedesetih? U sav onaj čemer i jad, proterivanja i ostale ratne zločine počinjene u njeno ime
Umesto da nam hrana bude zadovoljstvo, upoznavanje novih ukusa, istorije i običaja, mesto porodičnog okupljanja, kuvanje i hranjenje postaje način da se ljudi podele na “naše” koji se drže tradicije, čitaj večite vlasti i “njihove” po belom svetu koji jedu te strane specijalitete, fala lepo, daj mi sarmu
Nekada upoznate ljude koji uvek imaju originalan pogled na stvari. Čujete ili pročitate samo nekoliko rečenica i odmah vam je jasno da ste u kontaktu s nekom nezavisnošću koja odbija papagajisanje, površnost i opštemestašenje. Možda je u pitanju preispitivanje pravila koja svi smatraju nedodirljivim, ili duhovitost koja na rutinsku situaciju baca novu svetlost, a može biti i moralna nepokolebljivost u trenucima grupnog konformizma
Kako je Madrid dočekao svetske prvake u fudbalu i pretvorio se u jednu veliku navijačku tribinu koja se presijava u bojama španske zastave
Voženo lice Aleksandar Vučić će u predizbornoj kampanji voziti staru škodu. Dok traje odmazda prema svakome ko pisne, paradni deo kampanje biće otužniji nego ikad jer se Vučić obraća svom hardkor biračkom telu
Zašto ministarka Snežana Paunović još nije smenjena? Šta to govori o njoj, režimu i Srbiji
Zlo se zavuklo pod most i tamo, zaklonjeno od svetla, ćutalo i čekalo. Kad je Vladimir Arsenijević izašao iz taksija, nad Beogradom se opet nadvila ona isto neman koja je onemogućavala izložbu Rona Haviva, sprečavala održavanje prve Parade ponosa, palila Bajrakli džamiju i Ambasadu Sjedinjenih Američkih Država i vandalizovala i centar grada tokom Parade ponosa 2010.
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
