Možda je prerano o tome govoriti, ali ovo bi mogle da budu poslednje olimpijske igre prenošene na televiziji. Okej, možda ne baš, baš poslednje, ali jedne od poslednjih. Na stogodišnjicu od prvih igara koje su se mogle gledati izvan borilišta, prilično je realno da ih na takozvanim zemaljskim kanalima uskoro neće biti. Prevashodno zbog para, ali malo i zbog “muzike”.
Prvi put su TV kamere na olimpijskim igrama bile prisutne 1936. godine u Berlinu. Ukupno tri kamere omogućavale su publici da takmičenje prati na nekih dvadesetak lokacija u Nemačkoj, u bioskopskim salama. Do tada su se radio-prenosi već ustoličili, a takmičenja su snimana filmskim kamerama i puštana u formi žurnala pred film u bioskopu. Od Berlina je krenulo uživo.
Voljom nevolje, sledeće igre održane su dvanaest godina kasnije u Londonu i televizija se već razmahala, pa se te igre smatraju prvim pravim “televizijskim”. No, još smo bili daleko od TV prava, za početak prenosio ih je BBC samo za područje Londona i kojih stotinak kilometara okolo, koliko je tada tehnika mogla da dobaci. Tek 1960. je neka televizija (CBS) bila spremna da plati pedeset hiljada dolara za prava prenosa u SAD. Nije prošlo mnogo i televizija je postala ključni finansijer igara.
Stvari su se zakomplikovale ili pojednostavile, zavisno od ugla gledanja, pojavom internet strimovanja. Prve igre dostupne za gledanje na internetu bile su one u Atini 2004. Za mnoge je to još bilo pionirsko vreme, kućni internet bio je prespor za ozbiljno praćenje loptice za tenis ili stoni tenis. Dvadeset godina kasnije igre u Parizu možete pratiti na mobilnom telefonu. Ako ste pretplaćeni na HBO to jest na njihovu MAX platformu, možete da vidite sve, ali bukvalno sve.
Pred igre u Riju kompanija Braća Vorner, vlasnici HBO, napravili su ugovor sa Olimpijskim komitetom i kupili video-prava za Evropu (sem Rusije) za igre od 2022. pa nadalje. U SAD prava drži NBC sve do 2032. Tim ugovorom znatno je smanjen broj sati prenosa koje Vorner mora da prepusti lokalnim televizijima s kojima napravi dogovor, uglavnom članicama Evrovizije, i tu je najgore prošao BBC. Britanska publika navikla je da na njihovim digitalnim kanalima prati sve, a sada su dobili prava samo na 500 sati olimpijskog programa i gledaoci poručuju da je to premalo. Inače, Vorner to jest Max će sa igara u Parizu emitovati 3.800 sati videa što uključuje sva takmičenja i još svašta okolo toga.
Za gledaoca, bolje rečeno konzumenta, stvoreno je potpuno novo iskustvo. Na platformi može da bira koje takmičenje koje se trenutno odvija želi da prati, a kamere su svuda, to je ona gorepomenuta “muzika”. Bukvalno se može birati sto za stoni tenis, svaka atletska disciplina posebno i tako dalje. Ko ne želi da mu drugi (režija) određuje šta je bitno, ima sada punu kontrolu. Naravno, u ponudi su olimpijski paketi, moguće je pretplatiti se samo za gledanje igara, a Vorner je podigao svoja očekivanja u pogledu zarade, ohrabren dobrim startom.
Gledaoci su dobili udobnost kakvu su do sada mogli samo da sanjaju, doduše koju moraju dodatno da plate, ali uz to ide i značajno umanjuje uticaj televizije. Filmovi i serije odavno se gledaju pretežno preko specijalizovanih aplikacija, a sada se sprema i selidba sporta na tu stranu. Sledeće na redu su vesti, ta tranzicija već traje jer je kompanija Vorner od pre dve godine vlasnik CNN-a. Redefinicija masovnih medija počela je sa otvaranjem ovih olimpijskih igara. Fer-plej nije zagarantovan.
Na koji način se izjava o Srbiji kao protupožarnoj “velesili” savršeno uklapa u Vučićevu propagandu? Kako je požar u Deliblatskoj peščari osvetlio svu disfunkcionalnost režima? Zbog čega se na jednom kraju zemlje slavilo, pjevalo i klicalo predsjedniku, a na drugom gorele stotine hektara šume? Kakve poruke šalje režimska propaganda i što građani vide vlastitim očima? I zbog čega narod nije amorfna masa, nesposobna da sama kroji svoju sudbinu
Višegodišnji život u uslovima kriminalizovanih političkih i državnih institucija, kao i kriminalizacija javnih finansija i privrede negativno utiču na društveni mentalitet i menjaju sistem vrednosti. Mnogi građani prihvataju opštu kriminalizaciju kao novu normalnost. Mnogi stiču utisak da njihov opstanak suštinski zavisi od vladajuće garniture i da će im primanja biti ugrožena ukoliko dođe do smene
U muzičkom smislu, Furtvenglerov duh je i dalje potpuno živ. Za moralni i politički bi svako od nas trebalo da potraži svoje odgovore, pošto, bez obzira na stanje političkih borbi, svako mora da brani stare i gradi nove kulturne i estetičke vrednosti. Hvala Harvudu što nas je na to podstakao i što sam ne nudi nikakve konačne odgovore. A pitanje je – nije zgoreg ponavljati – kratko: svodi li se umetnost na neku drugu dimenziju (političku, psihoanalitičku, obrazovnu, religijsku, moralnu) ili potiče iz posebnog sveta i jedino u njemu može istinski da obitava
Novi talas nasilja potresa Haiti nakon što su naoružane bande u napadu na Kenskof ubile najmanje 50 ljudi, uključujući petoro dece, i otele još 50 osoba. Ujedinjene nacije upozoravaju da bande pokušavaju da prošire kontrolu na ruralna područja oko Port-o-Prensa
Jednu „stranu“ sačinjavaju pripadnici režima, korumpirani policajci, kupljeni i ucenjeni kriminalci, te bogataši kojima je režim omogućio da se obogate, dok drugu stranu čine građani koji se okupljaju oko ideje slobode. Takva raspodela snaga ipak nije dovoljna da bi se srpsko društvo nazvalo podeljenim
Pod parolom „od njih mi ništa ne treba“, mnogi kažu da neće uzeti 6.000 dinara koje Vučić i Mali "daruju" narodu iz Akcionarskog fonda. Od takvog vida protesta je, međutim, slaba vajda
Petnaest godina ove vlasti se ogledaju u tome što duže od mesec dana nadležni ne umeju da ugase požar u Deliblatskoj peščari. Tu ne pomažu nikakve teorije zavere
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
