Možda je prerano o tome govoriti, ali ovo bi mogle da budu poslednje olimpijske igre prenošene na televiziji. Okej, možda ne baš, baš poslednje, ali jedne od poslednjih. Na stogodišnjicu od prvih igara koje su se mogle gledati izvan borilišta, prilično je realno da ih na takozvanim zemaljskim kanalima uskoro neće biti. Prevashodno zbog para, ali malo i zbog “muzike”.
Prvi put su TV kamere na olimpijskim igrama bile prisutne 1936. godine u Berlinu. Ukupno tri kamere omogućavale su publici da takmičenje prati na nekih dvadesetak lokacija u Nemačkoj, u bioskopskim salama. Do tada su se radio-prenosi već ustoličili, a takmičenja su snimana filmskim kamerama i puštana u formi žurnala pred film u bioskopu. Od Berlina je krenulo uživo.
Voljom nevolje, sledeće igre održane su dvanaest godina kasnije u Londonu i televizija se već razmahala, pa se te igre smatraju prvim pravim “televizijskim”. No, još smo bili daleko od TV prava, za početak prenosio ih je BBC samo za područje Londona i kojih stotinak kilometara okolo, koliko je tada tehnika mogla da dobaci. Tek 1960. je neka televizija (CBS) bila spremna da plati pedeset hiljada dolara za prava prenosa u SAD. Nije prošlo mnogo i televizija je postala ključni finansijer igara.
Stvari su se zakomplikovale ili pojednostavile, zavisno od ugla gledanja, pojavom internet strimovanja. Prve igre dostupne za gledanje na internetu bile su one u Atini 2004. Za mnoge je to još bilo pionirsko vreme, kućni internet bio je prespor za ozbiljno praćenje loptice za tenis ili stoni tenis. Dvadeset godina kasnije igre u Parizu možete pratiti na mobilnom telefonu. Ako ste pretplaćeni na HBO to jest na njihovu MAX platformu, možete da vidite sve, ali bukvalno sve.
Pred igre u Riju kompanija Braća Vorner, vlasnici HBO, napravili su ugovor sa Olimpijskim komitetom i kupili video-prava za Evropu (sem Rusije) za igre od 2022. pa nadalje. U SAD prava drži NBC sve do 2032. Tim ugovorom znatno je smanjen broj sati prenosa koje Vorner mora da prepusti lokalnim televizijima s kojima napravi dogovor, uglavnom članicama Evrovizije, i tu je najgore prošao BBC. Britanska publika navikla je da na njihovim digitalnim kanalima prati sve, a sada su dobili prava samo na 500 sati olimpijskog programa i gledaoci poručuju da je to premalo. Inače, Vorner to jest Max će sa igara u Parizu emitovati 3.800 sati videa što uključuje sva takmičenja i još svašta okolo toga.
Za gledaoca, bolje rečeno konzumenta, stvoreno je potpuno novo iskustvo. Na platformi može da bira koje takmičenje koje se trenutno odvija želi da prati, a kamere su svuda, to je ona gorepomenuta “muzika”. Bukvalno se može birati sto za stoni tenis, svaka atletska disciplina posebno i tako dalje. Ko ne želi da mu drugi (režija) određuje šta je bitno, ima sada punu kontrolu. Naravno, u ponudi su olimpijski paketi, moguće je pretplatiti se samo za gledanje igara, a Vorner je podigao svoja očekivanja u pogledu zarade, ohrabren dobrim startom.
Gledaoci su dobili udobnost kakvu su do sada mogli samo da sanjaju, doduše koju moraju dodatno da plate, ali uz to ide i značajno umanjuje uticaj televizije. Filmovi i serije odavno se gledaju pretežno preko specijalizovanih aplikacija, a sada se sprema i selidba sporta na tu stranu. Sledeće na redu su vesti, ta tranzicija već traje jer je kompanija Vorner od pre dve godine vlasnik CNN-a. Redefinicija masovnih medija počela je sa otvaranjem ovih olimpijskih igara. Fer-plej nije zagarantovan.
Vreme, njuzmagazin s trećom dimenzijom je tokom svojih prvih 35 godina i svojevrsna javna tribina: preko 400 javnih ličnosti, profesora univerziteta, stručnjaka raznih profila i javnih radnika pisalo je za Vreme iznoseći lične stavove o stanju stvaru i tako dali doprinos ugledu Vremena
Režimski mediji pomno prate kritičke medije – spremni da izvuku svaku rečenicu iz konteksta i objave kako se „blokaderi“ tobože međusobno hvataju za gušu! Da li to neke ljude odvraća od nastupa u medijima?
Kada govorimo o fizičkom bolu, stvari su jasne, pošto u koži ima nervnih završetaka koji reaguju na spoljašnje draži. O onoj drugoj boli – emotivnoj, duševnoj, mentalnoj – teško da razumemo i najosnovnije detalje. Nije nezanimljivo da je Frojd, koji je o svemu imao nešto da kaže, pred kraj karijere priznavao da o njoj zna vrlo malo (mada je za nju smislio zanimljivu reč Seelenschmerz, doslovno “dušobol”), a da se psiholozi ni nakon njega nisu proslavili u ovom polju
Dobro došli u čudesni svet u kome zakona nema ili se primenjuju selektivno, u svet divlje gradnje, evidentne korupcije, slepe, gluve i neme državne uprave i svet oprosta u kojem posle jedne konferencije za štampu Aleksandra Vučića počinje trijumf urbanističkog populizma
Građani Srbije nalaze se pred izborom: ili Vučić, ili Evropska unija. Sve ostalo je prazna priča
Niko od nas nema prava na odustajanje od slobode. Neprihvatljivo je klonuti duhom. Neprihvatljivo je napuštanje poslednje linije odbrane. Jer juriš varvara na tužioce i sudije njihov je poslednji atak. Iza toga je ambis
Ne treba dirati Ćacilend pred praznike. Kad već u Beogradu neće na ulici biti novodišnjih proslava, valja ga ostaviti kao atrakciju za strane turiste
Intervju: Branko Stamenković, predsednik Visokog saveta tužilaštva
Zbog pretnji tužiocima ide se u zatvor Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
