Kada su se američki vojnici vratili iz Vijetnama, nisu ih dočekali ni slava ni zahvalnost. Umesto toga, suočili su se s osudom i ignorisanjem. Pedeset godina od kraja rata, SAD još nosi teret moralnih i društvenih dilema koje je taj sukob otvorio, ostavljajući neizbrisive tragove u kulturi, politici i kolektivnoj svesti
Pre pedeset godina, 30. aprila 1975, kada je južnovijetnamski glavni grad Sajgon pao u ruke komunista, završen je vijetnamski rat, ali su opšte ocene da se milioni ljudi i dalje suočavaju sa posledicama hemijskog ratovanja od strane Amerikanaca.
Tog dana su poslednji američki helikopteri poleteli sa krova ambasade SAD-a u Sajgonu, završavajući jedno od najkontroverznijih poglavlja u američkoj istoriji.
Analitičari ističu da je to bio prvi rat koji je Amerika izgubila.
U njemu se borilo preko 2,5 miliona američkih vojnika, a 58.000 je poginulo. Nakon kraja rata, nacija je bila podeljena. Napravljen je ogroman razdor u društvu. Na jednoj strani su bili oni koji su se protivili ratu, dok su na drugoj bili oni koji su ga podržavali. Vojne lekcije koje su iz njega proizašle, poput onih da se mora koristiti ogromna sila da bi se osigurala pobeda u konfliktu, su i dalje predmet rasprava. Međutim ono što je najozbiljnije i najtrajnije jesu posledice koji je vijetnamski rat ostavio na mnoge američke vojnike koji su se u njemu borili.
Konflikt koji je trajao gotovo dve decenije (1955–1975), trajno je promenio način na koji Amerika doživljavala rat, patriotizam i poverenje u sopstvenu vladu.
Gubitak poverenja u institucije
Vijetnamski rat je do kraja 1970-ih ogolio jaz između američke vlade i naroda. Laži i manipulacije koje su pratile odluke u Beloj kući i Pentagonu, posebno objavljivanjem poverljivih dokumenata 1971. godine, pokazale su građanima SAD koliko je istina bila skrivana od javnosti. To je dovelo do dubokog i trajnog skepticizma prema političkim liderima, koji je dodatno produbljen aferom Votergejt.
Američka spoljna politika je nakon Vijetnama postala opreznija. Koncept „Vijetnamskog sindroma“ — strah da bi intervencija u inostranstvu mogla da se pretvori u još jedan dugi, neuspešni sukob — obeležio je gotovo celu deceniju posle rata.
Rat koji se nije smeo slaviti
Za razliku od veterana Drugog svetskog rata, povratnici iz Vijetnama često nisu dočekivani kao heroji. Umesto toga, mnogi su se suočili s osudom, ravnodušnošću ili čak otvorenim neprijateljstvom. Zbog moralne kontroverze rata, hiljade vojnika je patilo od posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP), a društvo im je nudilo vrlo malo razumevanja ili pomoći.
Vijetnamski rat je takođe izazvao ozbiljne podele među građanima SAD-a. Protestni pokreti, koji su kulminirali krajem 1960-ih i početkom 1970-ih, ujedinili su mlade, intelektualce, umetnike i političke disidente u borbi protiv rata, ali su istovremeno polarizovali naciju.
Ekonomski i vojni uticaj: Skupa lekcija
Rat u Vijetnamu koštao je SAD oko 168 milijardi dolara (prema tadašnjim cenama), što je opteretilo ekonomiju i izazvalo povećanje inflacije. U vojnom smislu, Vijetnam je naterao Pentagon da preispita strategije, taktičku obuku i moral unutar trupa. Pokazalo se da tehnološka nadmoć i vojna moć ne garantuju pobedu u gerilskom ratu bez podrške lokalnog stanovništva.
Pet godina nakon rata, Holivud i američka književnost počeli su intenzivnije da obrađuju traumu Vijetnama. Filmovi poput Lovca na jelene (1978) ne samo da su osvajali Oskare, već su i reflektovali duboki nemir američkog društva koje je pokušavalo da shvati smisao tog besmislenog rata.
Iako je prošlo 50 godina od njegovog završetka, Vijetnam ostaje simbol slomljenih iluzija, moralne ambivalentnosti i bolnih pouka. To je rat koji je preoblikovao Ameriku – ne teritorijalno, već identitetski. Nacija koja je verovala u svoju nepobedivost morala je da se suoči sa porazom, ne samo na bojnom polju, već i u sopstvenom ogledalu.
Velika parada u Vijetnamu
Na drugoj strani, Vijetnam je uz veliku pompu proslavio 50. godišnjicu pada Sajgona, koji je označio ponovno ujedinjenje zemlje pod okriljem Komunističke partije.
Vojna parada je počela ujutru u Ho Ši Minu, nekadašnjem Sajgonu, tenkom koji je nosio portret revolucionarnog vođe Ho Ši Mina na čelu povorke, dok su iznad njih leteli borbeni avioni i helikopteri noseći zastave.
Više od 13.000 ljudi učestvovalo je u paradi u tom gradu gde se proamerički južni deo Vijetnama predao 30. aprila 1975. godine, na kraju jedne od poznatih epizoda Hladnog rata.
Već nekoliko dana, praznična atmosfera je preplavila Ho Ši Min, gde se vijori mnoštvo zastava, uključujući crveno-plavu sa zlatnom zvezdom, vojske Vijetkonga – nacionalnog fronta oslobođenja Južnog Vijetnama.
Komunistička partija slavi 30. april kao Dan ponovnog ujedinjenja.
Vlada će počev osloboditi 8.000 zatvorenika kako bi obeležila događaj, ali ne i političke aktiviste, usred pojačane represije nad svakim glasom koji kritikuje vlast, navode grupe za ljudska prava.
U sukobu je nekoliko miliona ljudi poginulo na vijetnamskoj strani, uključujući i mnoge civile u bombardovanjima.
Nekoliko stotina hiljada ljudi je povređeno, a mnogi od njih su otrovani herbicidom „narandžasti agens“, koji sadrži dioksin, a koji su Amerikanci masovno prskali.
U razornom zemljotresu koji je pogodio Avganistan poginulo je više od 1.100 ljudi, dok je više od 3.200 povređeno, saopštilo je Avganistansko društvo crvenog polumeseca
Premijer Albanije najavio je da će zemlja postati prva u svetu bez gotovine, ali stručnjaci upozoravaju na sivu ekonomiju, sajber rizike i slabu digitalnu pismenost
U Donbasu se čuju različiti glasovi: neki bi žrtvovali region da sačuvaju živote, drugi kažu da bi to značilo izdaju i ponavljanje istorije. Ali svi se slažu da Putinu ne veruju
Samit Šangajske organizacije za saradnju pokazuje kako Kina, Indija, Rusija i ostali misle da se suprotstave „zapadnocentričnom“ svetu
Noćašnji zemljotres jačine 6 stepeni Rihterove skale pogodio je istočni Avganistan, pri čemu je oko 800 ljudi izgubilo život, a više od 2.800 je povređeno. Spasilačke ekipe pokušavaju da stignu do udaljenih sela, dok se strahuje da će broj žrtava još rasti
Nezamislivo je da građani i studenti priznaju pobedu izvojevanu krađom. A sasvim je izvesno da će da krade. S druge strane da li iko veruje da bi Vučić, ukoliko izgubi izbore, priznao izbore? Naravno da ne bi, ali ovoga puta ne pita se on
Jednog dana, koji nije daleko, Vučić je moći još samo da piše odjeke i reagovanja, u nadi da će ih neko objaviti. Jedino bitno pitanje za društvo u Srbiji jeste: odakle će ih pisati
Vučićev predizborni plan: uterati strahu u kosti policijskim brutalnošću, rasturiti N1 i Novu S, odglumiti za strance spremnost za dijalog, demagoški stvoriti privid bogatijeg života... No, izuzev stvaranja afera, ništa mu ne ide od ruke
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
