Šta o istini zna obezglavljeni flamingo

Praistorijske 2007. Si-En-En i tek nastali Jutjub pravili su debatu kandidata Demokratske stranke za predsedničkog kandidata i dozvolili su građanima da postavljaju pitanja. Uz jedan uslov ‒ pitanje je moralo da se postavi u video- formatu kako bi se izbegla mogućnost manipulacije i podmetanja pitanja s neprijateljske strane. Jednostavno, smatralo se da je video nemoguće falsifikovati, a ako bi neko pokušao, bio bi brzo (i lako) provaljen. Dobra, stara vremena.

...

Nepune dve decenije kasnije, jasno nam je da uz deep fake i druge tehnologije veštačke inteligencije to što vide naše oči na nekom ekranu više nije nikakav dokaz ničega. Sve je moguće verno “nacrtati”, svačiji lik možemo naterati da kaže šta god mu podmetnemo i da uz to još pravi odgovarajuće grimase. Ne samo to, moguće ga je staviti u (ne)poželjan kontekst, okružiti ga ljudima koji mu ne priliče i šta vam već padne na pamet. Digitalna tehnologija ukida svaku granicu osim one koju postavlja naša mašta, a i to može da se reši.

Veštačka inteligencija savršeno montira; ako je potrebno, imitiraće i greške koje bi mogao da napravi pravi montažer tek da ne bi bilo “presavršeno”. Kada se iskoristi kako treba, ni ljudsko oko ni drugi kompjuter ne može da razluči da li je u pitanju pravi ili kompjuterski generisani snimak, što mnogo toga obesmišljava.

Primer koji smo već spominjali u ovoj rubrici je slika Borisa Eldgasena generisana veštačkom inteligencijom kojom je pobedio na konkursu za pravu fotografiju. Eldgasen je, umesto da primi nagradu, “priznao” prevaru sa namerom da pošalje jaku poruku – digitalnim slikama se više ne sme verovati bez dodatne provere.

Njegov kolega, multimedijalni umetnik Majl Astrej otišao je pre par nedelja korak dalje. On se prijavio na konkurs za slike generisane pomoću veštačke inteligencije, ali je i on varao – poslao je pravu sliku. Na njoj se nalazio flamingo koji je sakrio glavu u sopstveno telo na prilično neverovatan način. Toliko neverovatan da je lako poverovati kako tako nešto može samo da se nacrta.

“Flamingone” (izguglajte) je pobedio na konkursu i to odlukama i žirija i publike, svi su se složili da je autor najbolje “promptovao”, niko nije posumnjao da se radi o pravoj fotografiji dok se on, kao i Eldgasen, nije sam razotkrio. Odmah je diskvalifikovan, ali uz pohvale i oduševljenje i samog žirija jer je svojim činom pokazao da priroda može da se takmiči sa kompjuterom i da pobedi.

Ako se pitate u kakvom mi to svetu živimo, to znači da ste rođeni u prošlom veku i odrastali u analognom svetu, gde je svako, uz malo truda, mogao da prepozna razliku između ritam mašine i pravog bubnjara, o plejbeku da ne govorimo. Danas, ako vidite da bubnjar palicama mlati po vazduhu, nemojte se kladiti da ne udara po virtuelnim bubnjevima. Najgora posledica korišćenja veštačke inteligencije je – nesigurnost.

Ako nismo sigurni da je to što vidimo istina, na ekranu ili u realnom svetu, onda je prostor za manipulaciju neograničen. Flamingo je možda pravi, možda je digitalan, svirač “vazdušne” gitare možda stvarno svira neku gitaru “proširene stvarnosti”. Sve bi to bila puka zabava da na osnovu onoga što gledamo mi ne donosimo odluke od kojih su neke radikalne. Ono što je jako loše jeste to što živimo u vremenu u kome zakoni i propisi (za sada) ne mogu da nam pomognu jer je svaka provera upitna. Ostaje nam da verujemo u ono u šta želimo da verujemo. U takvom svetu Zemlja može biti i okrugla i ravna.