Šta je (Bela) kuća bez podkasta

Gostovanje Donalda Trampa u podkastu Džoa Rogana za prvih dvadeset sati od objavljivanja pogledalo je dvadeset miliona ljudi na Jutjubu. Dva dana kasnije, brojka se već popela na 32 miliona. Istovremeno, Kamala Haris je tokom četiri najjača televizijska intervjua ukupno skupila manje od dvadeset miliona gledalaca, a kada se dodaju i oni koji su to gledali onlajn i dalje je manje od jednog Trampovog razgovora sa Roganom. Zaključak se nameće. Izbore 2024. zapamtićemo kao one na kojima su podkasti nadvladali televiziju i to lagano.

Ni Kamala Haris nije zaostala mada se ne može pohvaliti rejtingom koji je postigao Tramp kod Rogana. Oba kandidata su učestvovala u više podkasta, najpopularnijih i brojevi pregleda su bili izuzetni. Ali to nije bilo ključno iako je bilo važno.

U ranijim kampanjama smatralo se obaveznim da kandidati govore za emisiju CBS-a “60 minuta”. Ovoga puta to je uradila samo Kamala i otkriveno je da je jedno od pitanja premontirano da bi odgovor bio bolji. Navodno je neko iz ekipe nespretno (a možda i ne) postavio originalnu verziju onlajn pa su gledaoci uočili razliku. Tramp je odbio da gostuje u emisiji tvrdeći da su novinari CBS-a naklonjeni njegovoj protivnici i umesto toga se predao podkasterima.

Analitičari medija misle da je razlog to što podkasteri ne “roštiljaju” svoje goste na način kako to rade novinari. To jeste tačno i razlog je taj što se podkasteri, sem što uglavnom nisu novinari, obraćaju određenoj publici i nije im cilj da ukažu na loše strane nekog kandidata ili gosta uopšte, već da mu omoguće da se sam predstavi njihovoj publici onako kako on ili ona misli da treba. Ako je podkast o golfu, Tramp će govoriti o svojoj golferskoj veštini i niko to neće čak ni proveravati. Da ne bude zabune, isto važi i za Kamalu Haris i njena gostovanja po podkastima.

Kampanje su pažljivo birale na koje će podkaste kandidati ići vodeći računa da dosegnu kritične birače, mlade žene (Haris), mlade muškarce (Tramp), manjine (oboje). U nedostatku sopstvenog sadržaja novine i televizije prepričavaju podkaste i ukazuju šta je najzanimljivije rečeno nastojeći da to stave u neki kontekst kako bi opravdali svoje postojanje. Sada se već glasno govori o tome da u sledećoj kampanji za četiri godine, bude li se ovaj trend nastavio, neće biti ničega sem podkasta, nikakvih intervjua niti debate, koja je i sada jedva održana. Izbori će se dobijati na Jutjubu i Instagramu.

Uprkos tome i dalje se 80 odsto marketinškog novca troši na oglašavanje na televiziji. To ne znači da su društveni mediji nešto prikraćeni, naprotiv. Do njih stižu i drugi prihodi, iz raznih delova sveta i to veoma nepoželjni. Otkriveno je da se više zemalja takmiči u spinovanju lažnih vesti koje se preko društvenih medija serviraju glasačima. To se najčešće radi otvaranjem velikog broja lažnih naloga koji lajkovanjem u trend ubace određenu vest, vrlo često lažnu ili sumnjivu, a onda nestanu. Čak i kada se biračima ukaže na takve pojave, negde u podsvesti im ostaje slika koju je generisala veštačka inteligencija ili izjava koju kandidat nigde nije dao, ali mu je VI stavlja u usta koristeći njegovu ili njenu boju glasa. Veštačka inteligencija je još jedan krupan događaj ovih izbora, najviše zbog mogućnosti manipulacije i podmetanja.

Ako ste mislili da danas ima previše podkasta, prevarili ste se, to je poruka iz ove predizborne kampanje. Svaki podkast koji se izborio za publiku, najbolje za neku nišu, može da računa na gostovanje političara koji se takmiči na izborima. Korist je obostrana. Političar dobija govornicu, a podkaster legitimitet. Novinari će spremno čekati da isprate događaj, bez suvišnih pitanja.