Skromnost, neophodan sastojak unutrašnjeg mira

...

“Skromnost je vrlina onih koji nemaju druge vrline”. Koliko god puta da ste čuli ovu izreku, važno je da joj ne verujete. Skromnost je, sama po sebi, velika vrlina, koja se teško dostiže, a može mnogo da vam pomogne.

Tokom dvadesetog veka pojavila se opsesija rangiranjem, takmičenjima i pobeđivanjem. U individualističkim društvima, u kakvima sada gotovo svi živimo, bilo je važno isticati razlike, biti poseban, bolji od zamišljenih takmaca, ne biti “luzer”. Nažalost, psihologija je tome mnogo doprinela, zbog nade da bi joj testovi, koji utvrđuju numeričke rezultate i mogu da pokažu ko ih rešava bolje a ko lošije, mogli doneti identitet kao samostalnoj empirijskoj nauci. Danas je sve atletika, nagrade postoje čak i za umetničko stvaralaštvo, a svakog dana izlaze rang liste za sve i svašta, da bi kraj svega uvek, naravno, bilo brojanje novca.

Problem je u tome što kada posmatrate unutrašnji ili društveni život, određene osobne razlike postaju besmislena tema. Da, neko jeste brži, nekome idu određeni testovi ili ima više energije uveče nego ujutro. Naše saznanje o tome može nam govoriti mnogo o tom svojstvu na koje smo se usmerili, a da nam istovremeno ne kaže ništa ni o jednoj konkretnoj osobi na svetu.

Poenta je, naravno, u tome da je svaka osoba jedinstvena kombinacija istih svojstava, a jedinstvenosti se ne mogu porediti i rangirati. Iz ovoga, pak, jasno sledi da niko nije bolji ni od koga drugog kao osoba, odnosno da je uvek bolji u nekim detaljima i lošiji u drugim.

Nažalost, ovo je sve samo objektivno razmišljanje o tom fenomenu. Osećanja u vezi s njim su nam svima drugačija i često vrlo intenzivna. Deca prvo nauče da opažaju razlike, pa tek onda sličnosti, te deluje da je ne porediti se praktično nemoguć zadatak. A kad se poredimo, mi stalno posmatramo da li smo od drugih bolji ili lošiji, pa onda na tome gradimo velike delove slike o sebi.

Ovi procesi počinju izrazito rano. Deci je važno da nekome budu dragocena, jer bi inače bila previše uplašena, pa se trude da se povežu, umile, imitiraju. Biti voljen, na tako ranom uzrastu, lako može da bude isto što i biti nekome dragocen, imati sigurnost da neću biti napušten. I tu vidite početke tog dvostrukog procesa u kome problemi s doživljajem sopstvene vrednosti i skromnosti uvek idu zajedno sa strahom od odbacivanja.

Nikad to nije izraženije nego u adolescenciji, kada pitanje da li sam prihvaćen i popularan (“da li sam kul”) fluktuira jednako snažno kao i strahovi od gubitka društva ili momka/devojke. Tolike su amplitude ovog procesa u tom uzrastu, da mi je teško i da zamislim uistinu skromnog adolescenta, nekoga ko ne zauzima ekstremnu poziciju ili naglo ne “skače” iz jedne krajnosti u drugu.

Fluktuacije samopoštovanja mogu ostati izrazito velike i u odraslo doba, pa neki ljudi naizmenično osećaju da imaju veliku društvenu moć i da su drugima bezvredni i nebitni. Ako to možete da vidite izbliza, postane vam jasno da su sva isticanja, borba za popularnost i samohvalisanje puki odbrambeni manevri, preterivanje da bi se odagnao strah od odbačenosti. Ti mehanizmi, međutim, nikad ne mogu da budu efikasni, pa je ova pozicija često užasno iscrpljujuća.

NA ŠTA STE PONOSNI

Neke ljude kao da bi trebalo da podsećate da bi čovek smeo da bude ponosan samo na lična postignuća. To što se rodite s određenom bojom očiju puka je slučajnost za koju ni na koji način niste zaslužni, a slična je stvar i s nekim više psihološkim svojstvima. Tek kad ste se ozbiljno potrudili i dali opažljiv doprinos, možete na nešto da budete ponosni. Ako ste rođeni u Srbiji i vičete na sudiju tokom utakmice košarkaške reprezentacije, to – koliko god bilo neodoljivo – nema nikakvog logičkog smisla, kao ni, recimo, grčko busanje u prsa da su oni Evropi dali civilizaciju i istovremeno odbijanje da se o antičkoj kulturi bilo šta pročita.

Kad već pominjem različita društva, čini se da ima kulturnih razlika, da su ljudi na dalekom istoku Azije ili u Skandinaviji skromniji nego u SAD ili južnoj Evropi. Ipak, što duže živim na severu, sve mi više deluje da to dobro i sistematično vaspitanje ne dozvoljava otvoreno izražavanje istinskih stavova, koji lako idu i do arogancije.

MUKE SA SKROMNOŠĆU

Da je skromnost viđena kao vrlina znamo i po tome što se nekim ljudima, makar ponekad, pripisuje lažna skromnost. Oni osećaju ponos i/ili želju da se pohvale, ali to poriču, jer očekuju da će im skromnost, makar i hinjena, doneti veću unutrašnju nagradu nego što to mogu tuđi komplimenti. Iza ovoga, međutim, može stajati prilična neravnoteža, pa i problemi sa samopoštovanjem.

Još je gore s osobama koje ne mogu da prihvate baš nikakav kompliment. Ako im kažete da su nešto dobro uradili, oni to odmah odbace, umanje mu vrednost, prenesu zasluge na drugoga. Ostaje vam utisak kao da ih pohvala nije ni dodirnula, da ne ostavlja nikakav utisak na njih. Ali, tako nešto je nemoguće, osim u slučaju specifičnih tipova mentalnih poremećaja, pošto spoljni svet uvek nekako odzvanja u nama. Odbacivanje svake pohvale samo znači da je unutrašnja ravnoteža toliko krhka, osetljivost tako visoka, da je i sitnice mogu poremetiti, da se osoba brani od ponosa koji ne bi mogla da obuzda. Stidljivost je ovde samo drugo lice arogancije, još nije skromnost.

SVESNOST VRLINA I MANA

Istinska skromnost morala bi da uključuje različite elemente unutrašnjeg i socijalnog funkcionisanja. Da počnem od toga da je važno da je osoba od detinjstva imala dobru meru uspeha i razočaranja, da može da osveti stabilnost ali ne i svemoć. U društvenim igrama ili sportu, odrasli nisu previše popuštali, a nisu se ni naslađivati pobedama nad neravnopravnim protivnikom; u školi je bilo i uspeha i neuspeha, znaš da nisi ni glup ni Ajnštajn; imaš dobro društvo i ljudi se uglavnom smeju tvojim vicevima, ali ti nisu svaka simpatija i zaljubljenost biti uzvraćeni. Gde god su iskustva bila samo od jedne vrste, lako se može desiti da neko po ovom pitanju celog života “ispada iz zgloba”.

Drugo je kapacitet da se pohvala ne samo primi, već i da je unutar sebe pretvorimo u nešto vredno i dugoročno. Nažalost, od komplimenta mogu nastati strah, panika, stid, sumnja, briga… Samo u idealnom slučaju nastaje stabilno i realistično samopoštovanje. A da stvar bude još gora, sumnjam da iko ume da vam kaže kako se taj proces tačno odvija. Ali, gde je unutra makar delimično mirno, pozitivan fidbek samo malo učvrsti taj mir, a gde je nemirno, nema načina da predvidite reakciju. Ako, pak, taj mir bude bio narušen, osoba najčešće može da ga se seti i iz toga dobije ohrabrenje da će moći da povrati sigurnost.

Važno je da budemo svesni svojih kvaliteta, ali uz to mora da ide i svest o tome da svi ljudi imaju neke kvalitete, te da mi, pored vrlina, imamo i bezbroj mana. Kad ih stavite u takav kontekst, ni mane ni vrline ne mogu vam pomutiti pamet. Ako je neophodno, podsetite se da su prvaci sveta u jednoj disciplini sigurno mnogo lošiji od vas u sto drugih i garantovano bi vam na nečemu zavideli koliko i vi zavidite njima. Najsmešniji primer bi mogla biti priča da je Pavaroti, navodno, i na vrhuncu karijere (a dok je bio u formi, on je bio bez premca najbolji na svetu), patio što nije uspeo da postane golman nego je morao da peva.

Skromnost, dakle, nije mnogo više od realističnog i stabilnog samopoštovanja. Poznajemo sebe dovoljno da bi smo bili svesni svojih dobrih strana i svojih ograničenja; mišljenje drugih nije presudno, bilo pozitivno ili negativno, pošto osoba u priličnoj meri već zna ko je; u velikom broju socijalnih situacija, nesigurnost i zavist se ne javljaju, a nesebična podrška tuđem razvoju predstavlja radost. Osim toga, ovakva slika o sebi nije prolazna i neće lako nestati pod spojnim pritiskom. Isto važi i za strah od napuštanja, koji uvek kod svakoga postoji, ali ovim ljudima se ne pretvara u paniku.

KOBNI GUBITAK UMERENOSTI

U današnje vreme, međutim, skromnost je retka vrlina i stalno izložena velikim iskušenjima. Televizija i besomučno reklamiranje, pa onda društvene mreže – za koje neki pišu da služe tome da izrežiranim prikazima svog života u drugima izazovete zavist – doveli su do toga da se svi neprekidno hvalimo, a da na to više ni ne obraćamo pažnju. Priroda i broj neumerenih izraza u opisivanju sebe, svojih stanja i sveta (među kojima neki uopšte nisu u duhu srpskog jezika, poput preveseo, pretužan, predobro i slični) ukazuju na tu inflaciju i gubitak umerenosti, koji čine da nije sve teže samo da skromnost dosegnemo, već da je se uopšte i setimo. Svi smo dovoljno povodljivi da na neprekidnu izloženost tuđoj neskromnosti i sami počnemo tako da se ponašamo.

Ovo je posebno prisutno u životima pripadnika generacije koju nazivamo digital natives. Neutemeljeni u osnovnoj tekovini zapadne civilizacije – čitanju knjiga – i neprekidno izloženi osobama koje se bore za njihov “lajk” ili njihov novac, oni odrastu bez svesti da drugačiji pristupi životu uopšte postoje, pa im je sve takmičenje i samopromocija. Sve suprotno od skromnosti.

Problem s ovim mogao bi biti veći nego što izgleda na prvi pogled. Razlog za to postaje očigledan čim se udubite u ovu priču: i kad imate sve drugo, bez skromnosti ne može biti unutrašnjeg mira. A gde nema unutrašnjeg mira, sve ostalo je uzaludno.

Autor je psiholog