Pisanje ovog teksta odlagano je nebrojeno puta proteklih šest meseci dok je u mislima započinjano, pisano, dopisivano… Zašto je tako teško govoriti o šesnaestominutnom ćutanju u javnom prostoru prilikom odavanja počasti poginulima u Novom Sadu? Ćutanje nije samo stvar tišine, već i toga da se ona odvija u zajedništvu među nepoznatim ljudima, a povodom istrgnutih života tog 1. novembra prošle godine.
Sam čin ćutanja, iako mi je intimno blizak, u poslednjih šest meseci otvorio mi se kao, kako je Nada Mijatović jednom prilikom duhovito rekla, “masovna meditacija”. Činjenica da je ćutanje posvećeno šesnaestoro mrtvih, mladih i starih, i da je svaki put ćutanje trajalo tih punih (i prepunih) 15, a onda i 16 minuta predstavlja smiraj duše koja premošćava ponor između živih i mrtvih.
Ćutala sam najčešće sa studentima, ali i sa građanima, jednom i sa srednjoškolcima i svaki put imala sam utisak da obitavam u sasvim drugačijem prostoru tišine. Najmanje mogu da utonem sa odraslima, oni ne veruju jedni drugima, verovatno ne veruju ni sebi, i neprekidno su u mikropokretima kojima treba da se odbrane od misli koje su nezaustavljive. Hoću reći – konstantno su u borbi sa sobom i to prosto osećam na koži. Đaci srednjih škola su dijametralno suprotni. Oni su neispisana tabla, sa njima je osećaj kao da sam povetarac među mladicama, njihova tišina neizrecivo je lagana, nežna i čista. Studenti su najstamenitiji, oni ćute istinski, ćute duboko, prepuštaju svaki atom svog bića njima šesnaestoro i to rade bezrezervno – ćutanje sa studentima je čas posvećenosti nakon kog se osećate inicirani u pročišćene misli i dela.
S vremenom sam uhvatila neku ritmičnost mog unutrašnjeg procesa. Na početku treba da se smirim u mestu u kome stojim, da prihvatim i potom otpustim okruženje, ljude, ulicu, zgrade. Onda počinjem da tonem, dublje i dublje u svoju unutrašnjost iz koje se povremeno trgnem ne bih li ostala u kontaktu sa spoljašnjošću. Onda se misaono uputim ka onima kojima je posvećen pomen i razmišljam o tim nepoznatim ljudima, o toj deci, molim se da su bili pošteđeni bola u trenu pada nadstrešnice, da im je bio samo prekid “filma”.
Tako u meni počinje da se skuplja ta velika tuga, tuga prve suze. Mislima lutam po paleti osećanja, borim se sa ljudskim ograničenjima, sa krajevima bez početaka, sa neizrecivim i nespoznatljivim. U meni narasta frustracija. Htela bih da iskočim iz svoje kože, a telo mi je sasvim mirno, samo sam ovde. Pomislim na vreme koje je prošlo. Prvih mesec-dva gledala sam na sat, bavila se banalnim mislima o minutima – posle sam se prepustila vremenu jer tu smo na pragu večnosti. Nebo nad nama uvek je potresno, kao poziv onostranog na samilost. I onda polako dolazi pomirenje, ulazim u zonu mira u kojoj se vreme širi, prostor više nema oblik, samo materiju etra, a život ima sasvim drugi oblik blagosti i ja se više ne borim sa svojom nemoći, već dobijam suptilnu energiju, upijam mir iz prisustva drugih ljudi sa kojima stojim na suncu, na kiši, na vetru, na ulici, na trgu. Svi smo tu, zajedno svako za sebe. Osećam nežnost koja izbija iz mene, osećam se oprano, čisto. Nemam potrebu ništa da radim osim toga što sam tu. Zahvalna sam što sam deo ovoga, otvaram srce. Često na kraju plačem. Plačem zato što su ta osećanja koja mi umivaju dušu ujedno zabravljena. Ništa u meni nije bilo spremno da se u javnom prostoru pojavi ono najintimnije, najkrhkije, najljudskije – samilost ka čovečnosti koju je ovdašnji javni prostor, kao deo zapadne civilizacije, zakopao odavno i duboko. A sad stojim nasred raskrsnice i osećam se najbezbednije moguće jer me čuvaju deca – zaista, neki od njih su deca, srednjoškolci u žutim prslucima koji su mi rekli: “Tu smo mi da vas čuvamo” iako napadi i gaženja s vremenom nisu izostali od onih koji ne znaju kako da neguju tihovanje.
Kada su studenti pozvali na odavanje počasti na trgu Slavija 22. decembra krajem 2024. godine, nakon što smo se osvestili od nepojmljive tišine u kojoj je disalo sto hiljada duša, u kojoj su se čuli klima-uređaji sa zgrada u ulicama oko Slavije i gugutanje neke bebe negde izdaleka, a zapravo se čula otrežnjujuća tišina nad kojom smo zajedno bdili, posle tih 15 minuta duboke tišine ljudi su počeli da se razilaze. Bili su mi potrebni dani da shvatim tu prostu činjenicu: više od 100.000 ljudi okupilo se tog decembarskog popodneva da bi u sumrak zajedno bili u bezglasju pod otvorenim nebom. To je bilo to – zajednički tajac upio je u sebe sav smisao tog istorijskog trenutka u Srbiji. Ništa više. I ništa manje.
Tada sam mislila da je to vrhunac ovog talasa protesta, a nagledali smo ih se onoliko poslednjih trideset pet godina. Ispostavilo se da je tišina na Slaviji bila nulta tačka koja je ozvaničila snagu svega što će uslediti. Nema vođe, nema fraza, nema patetičnih gestova. Samo smiraj u kome jedni drugima čuvamo prostor da postojimo.
Kada se 15. marta pola miliona ljudi skupilo u centru Beograda, zajedničko čuvanje tišine probijeno je poput (bez)zvučnog zida (nevidljivim zvučnim) topom. Taj bahati gest bio je pokušaj da se proburazi tišina, ali uprkos šoku i panici nije uspeo. Tišina u kojoj se čuva sećanje na ljude i decu koji su izgubili živote zbog onih ljudi koji beslovesno misle da svoj život mogu da kupe tuđom smrću nije dostupna tim ljudima koji bi da trguju sa besmislom. Oni tu nemaju pristup. Ne zato što ih neko ili nešto ne dopušta, već zato što nemaju petlju da stanu pod vedro nebo sa stotinama hiljada nepoznatih ljudi i ćute 16 minuta. U taj prostor jedini ko može da te dopusti jesi sam ti. Ali oni koje sopstvena duša ne pušta u prostor tišine, očigledni su prevaranti onima koji su u prostoru tišine boravili. Koji je onda značaj te tišine? I šta znači ćutati zajedno sa nepoznatim ljudima?
Razmišljajući o dubokom iskustvu komemorativnog ćutanja proteklih duže od pola godine, setila sam se teksta o istraživanju tajne čarobnog doživljaja koji deli pozorišna publika – u pitanju je istraživanje Odseka eksperimentalne psihologije na Univerzitetskom koledžu u Londonu u kome su istraživači došli do zaključka da se srčani ritam usklađuje među članovima publike tokom pozorišne predstave, bez obzira da li se poznaju ili ne. Puls publike se sinhronizovano ubrzavao ili usporavao tokom predstave među publikom što je osnažilo to posebno iskustvo pozorišta. Sve mi se čini mogućim da se tokom tih 16 minuta svesnog i namernog ćutanja nama uskladi ritam srca i mi odlazimo posle spokojni, sa osećajem suptilne neizgovorene povezanosti, sa osećajem da pripadamo zajednici čija osnovna uverenja delimo, kao i sa osećajem da nismo sami u tuzi, da pripadamo.
Pročitala sam misao: “Um traži jasnoću. Srce traži povezanost. Duša traži istinu”. Stojeći u tišini, puls srca se usklađuje među neznancima i mi svi osećamo da smo uvezani, da niko ne može da bude isključen, jer je to čovekova priroda. Ali ono što je povod ove inicijacijske tišine, ono što studentski zahtevi traže jeste istina, najjači poziv duše. I oni se probijaju do nje na najintuitivnije načine odgovarajući na poziv duše: zajedničkom tišinom i osetljivošću sopstvenog tela, koračajući ili prelazeći biciklima hiljade kilometara da bi na koncu, ponovo, doneli sa sobom taj prostor tišine u kome leži nepregledno bogatstvo ljudskog duha. Neobjašnjivu snagu studentske bune suštinski prepoznajem u pozivu duše na jednostavnost onoga što ostaje kada se svi slojevi obmane sljušte u tišini – na istinu.
