Pronađi me

Naslov ovog teksta mogao se završiti sa tri tačke. U tom slučaju, potraga za nestalom dvogodišnjom devojčicom Dankom Ilić iz Bora možda nikada ne bi bila završena. Sa te tri tačke, ja bih kao autor teksta mogao biti optužen da ne verujem u efikasnost sistema “Pronađi me”, koji je prvi put aktiviran u Srbiji pre više od nedelju dana. Možda bi se tri tačke mogle shvatiti kao insinuacija da naša policija nije efikasna ili da se nedovoljno trudi da reši slučaj nestanka ove devojčice.

Mogao je na kraju naslova da bude i znak uzvika. Tada bi se podrazumevalo da autor i javnost naređuju državnim organima da reše slučaj što pre, da je strpljenje na izmaku i da moramo da dobijemo odgovore na pitanja koja se postavljaju u medijima ili će nezadovoljstvo dobiti nekakvu formu protesta ili zahteva za ispitivanje odgovornosti nadležnih institucija – od ministra nadalje.

Možda bi najtačnija formulacija rečenice iz naslova bila u vidu molbe, apela, jer fotografije dvogodišnjeg deteta i pomisao na agoniju onih kojima nedostaje izazivaju emocije koje ne mogu drugačije opisati osim obične ljudske molbe da se spase život jednog deteta. Iskreno verujem da je to osećaj koji osim zabrinutih građana Srbije, imaju i svi oni koji danonoćno pretražuju teren, pregledaju snimke sa bezbednosnih kamera, obavljaju stotine razgovora sa svima čije izjave mogu biti potencijalno korisne za istragu i žele da se ovo dete živo i zdravo vrati onima koji ga vole.

Ovaj uvod sam napravio isključivo da bih pokazao koliko samo jedan znak u naslovu teksta može odrediti njegovo značenje i tumačenje. Upitnik ili tri tačke mogu biti insinuacija, optužba ili optužba i presuda roditeljima, onima koji tragaju za Dankom ili društvu u celini.

Zbog ovog slučaja prvi put je aktiviran sistem za pronalaženje nestale dece koji je uveden posle godina zalaganja Igora Jurića i njegove fondacije. Bivši ministar Nebojša Stefanović i državna sekretarka Biljana Popović Ivković godinama su ignorisali ovu inicijativu, a TV suočavanje Biljane Popović Ivković sa Igorom Jurićem primer je neljudskog odnosa prema inicijativama iz NGO sektora i kada je otac ubijene devojčice optužen da je neodgovoran roditelj. Toliko o moralu. Pre četiri godine, kada je ona u živom programu upitala oca silovane i ubijene devojčice: “A gde ste vi bili tada…?”, propao je taj pod i dobili smo još jedan krug pakla i medijsko dno dna.

U slučaju potrage za otmičarem Ninoslavom Jovanovićem i devojčicom koju je oteo u okolini Niša, mogli smo da naučimo lekciju o odgovornom ponašanju medija u ovakvim situacijama. Već tada su mediji upozoreni da ne objavljuju detalje o istrazi jer bi mogli ugroziti život žrtve. Čak su zamoljeni da zločinca ne nazivaju “Malčanskim berberinom” jer time vrše sekundarnu viktimizaciju devojčice, a opomenute su televizije koje su emitovale snimke na kojima se vidi žrtva kad je unose u ambulatno vozilo.

Nažalost, lekciju nismo naučili. Možda je sistem uzbunjivanja radio dobro, ali su mediji ponovo spustili lestvicu pakla za još jedan nivo. Moram reći da je u medijskoj sramoti najnižu ocenu dobila televizija Informer, koja je u nekoliko navrata stigla do tačke kada bi morala da reaguju regulatorna tela. Reporteri su proganjali članove porodice nestale devojčice u potrazi za novim senzacionalističkim objavama, provocirali su konflikt zarad gledanosti.

Nažalost, ne radi se o pravovremenom i profesionalnom izveštavanju već o rijaliti programu, u kojem je zalog gledanosti život dvogodišnjeg deteta. Optuženi su roditelji, rođaci, emitovan je snimak navodnih otmičarki iz Beča, čime je mogla da bude ugrožena istraga i bezbednost žrtve. U masi objavljenih neistina i insinuacija nije više bilo moguće odrediti šta je tačno, a kada su navodi demantovani. Pojavio se čitav spektar eufemizama za tačnost objavljenih informacija pa smo imali zvanične, nezvanične izjave, ali i zvanične i nezvanične demantije. Posledica ove medijske kakofonije koju su ostali TV tabloidi prenosili jeste potpuna konfuzija u kojoj više ne znate šta se zapravo dešava. Očigledno se TV Informer hrani informacijama koje “cure” iz istrage, pa je logično da se upitamo da li neko u MUP-u vodi računa o tome.

U najmanju ruku, neko u MUP-u zarađuje na ovoj nesreći, a u gorem slučaju, postoji namera da se javnost zaluđuje putem zvaničnog kanala koji je danas TV Informer. Možemo se upitati kakav bi mogao biti motiv za izazivanje masovne psihoze u Srbiji, koja danas netremice prati istragu i nada se da će dete biti pronađeno živo i zdravo.

Mogu samo da primetim kako se ova nesreća prati paralelno sa suđenjima za ubistva u “Ribnikaru” i Duboni i Malom Orašju. Naše kolektivno stanje je neizvesnost i strah za život ovog deteta, na koje se kaleme pretnje vezane za neposrednu ratnu opasnost. Zbog količine straha koji se širi u medijima bilo da je u pitanju NLO iznad Valjeva, terorizam nakon napada u Moskvi ili opasnost za sudbinu Mile Dodika i cele Republike Srpske, postavlja se pitanje našeg kolektivnog kapaciteta za pretnje i strah. Jer verovatno ćemo u jednom trenutku utonuti u opštu apatiju i nećemo biti u stanju da razlikujemo realne pretnje od fabrikovanih.

Verovatno se podrazumeva da ćemo tada svi poverovati kako samo jedan čovek može da nas zaštiti, a zatim ćemo da glasamo na izborima.