Povodom Međunarodnog dana devojčica: Jedna od pet

Više od 370 miliona devojčica i žena koje danas žive – odnosno jedna od osam – doživele su silovanje ili seksualni napad pre punoletstva, pokazuju podaci koje je Unicef objavio uoči 11. oktobra, Međunarodnog dana devojčica. Kada se u obzir uzmu i beskontaktne forme seksualnog nasilja, poput onlajn ili verbalnog zlostavljanja, broj pogođenih devojčica i žena skače na oko 650 miliona. Drugim rečima, jedna od pet devojčica je, posebno tokom adolescentskog perioda, doživela neki vid seksualnog nasilja, neretko sa celoživotnim posledicama, navodi Unicef u prvoj globalnoj proceni ove vrste.

Jedna od pet najčešće je doživela neki, a često i više oblika, onoga što nazivamo seksualnim uznemiravanjem, smatrajući ga blažim oblikom seksualnog nasilja.

To znači da su mnogo pre nego što spoznaju sopstvenu seksualnost, devojčice u globalnom društvu koje mrzi žene izložene prisilnom suočavanju sa istom – kroz brojne tzv. viceve i šale, štipkanje i gurkanje od dečaka, zadizanje suknje i slično. To suočavanje istovremeno dolazi i kroz poruke od odraslih koje najčešće potiču iz osećanja brige – “Ne idi sama kući. Ne vraćaj se po mraku. Skupi noge kada sediš…”

Ono što je podmuklo prilikom ovih suočavanja jeste to što je seksualno nasilje neizgovoreno. Dečaci štipkaju devojčice jer tako pokazuju simpatije. Dakle, to ne samo da nije nasilje već sasvim suprotno! Odrasli brinu, ali o seksualnom nasilju ne govore eksplicitno. Rečenice “Skupi noge” i “Ne idi sama” nikad ne prati obrazložen razlog zašto da to ne radi, već se ćutke normalizuje da može biti izložena seksualnom nasilju.

Na taj način devojčicama se od malih nogu usađuje strah od neimenovanog ali podrazumevanog seksualnog nasilja. Beti Fridan je mislila na patrijarhat kada je govorila o “problemu koji nema ime”, što je bilo šezdesetih godina, kada su ozbiljnije feminističke analize društva bile tek u začecima. Danas nemamo izgovor da problemu prećutkujemo ime ili da ga preoblikujemo u njegovu suštu suprotnost – simpatiju i ljubav.

Lepa Mlađenović – dugogodišnja konsultantkinja za žene koje su preživele seksualno nasilje – u svojoj knjizi Emocije menjaju rad mozga naziva “nemirom u telu” osećaj koji se kod devojčica javlja već u ranom uzrastu: “Svako jutro sam se tresla kad pođem u školu jer su nas dečaci u osmom razredu štipali za grudi.”

ENERGIJA STRAHA

To znači da postoji neprijateljski i krajnje ponižavajući društveni kontekst oko ženske seksualnosti, kontekst koji su devojčice od malih nogu socijalizovane da izbegavaju. Dakle, pored usađivanog straha, devojčicama se ujedno usađuje i osećaj odgovornosti za to da izbegnu da im se seksualno nasilje desi.

Zbog toga mnoge ulažu ogromnu energiju kako bi to sprečile. Hodaju dužim, ali osvetljenim ulicama, drže telefon u ruci, razgovaraju (ili se pretvaraju da razgovaraju) sa nekim, nose ključeve među prstima. Do momenta kada počnu da se dešavaju prve adolescentske promene na ženskim telima, osećanja straha i odgovornosti već su duboko usađena. Upravo zato mnoge devojke počinju da nose široku garderobu kada počnu da im rastu grudi, kako to dečaci i odrasli muškarci ne bi primetili i zloupotrebili – “Htela sam da budem nevidljiva”.

Dečaci i momci nemaju tu vrstu niti straha, niti odgovornosti. Njihov prolazak kroz život je već od malih nogu drugačiji. Oni ulicama hodaju slobodno, dok one ulažu posebne napore jer žele da hodaju bezbedno.

Ipak i pored svih taktika koje devojčice i devojke ulažu u to da im se seksualno nasilje ne desi, ono se ipak masovno dešava – i to bez obzira na “nevidljivost”, bez obzira na godine, bez obzira na stil života ili lične karakteristike. Ono se dešava na ulici, u prevozu, na internetu, u obrazovnim i zdravstvenim institucijama, na treningu, unutar porodice… Kako i Unicef tvrdi, često upravo od onih koje dete poznaje i kojima veruje, na mestima na kojima bi trebalo da se oseća sigurno.

Istraživanje koje je 2018. godine za Autonomni ženski centar (AŽC) agencija Ninamedia sprovela na uzorku mladih uzrasta 18 do 30 godina pokazalo je da je 9 od 10 devojaka u Srbiji doživelo jedan ili više oblika seksualnog uznemiravanja. Verbalno seksualno uznemiravanje (nazivanje nadimcima i slično) najčešći je vid seksualnog uznemiravanja kojima su devojke izložene, dok je slanje poljubaca, zviždanje i oblizivanje doživela svaka druga devojka. Svaka treća doživela je neželjeno priljubljivanje, dodirivanje i unošenje u lice, kao i situaciju da se pred njom neko samododiruje.

Drugo istraživanje koje je AŽC sproveo 2020. godine u okviru obrazovnog programa sa mladim devojkama pokazalo je da je svaka druga srednjoškolka već bila izložena seksualnom uznemiravanju na internetu, i da je to najčešći oblik digitalnog nasilja kojem su tinejdžerke izložene.

Suočavanje sa ovom nemogućnošću da se izbegne seksualno nasilje i pored svih taktika koje se u to ulažu, predstavlja pre svega veliki šok, stid, ljutnju. Najčešće, taj stid i ljutnja bivaju okrenuti ka sebi, upravo zbog usađenog osećaja odgovornosti.

Gotovo svaki put kada se devojčice zalede u momentu kada ih nastavnik fizičkog dodirne malo niže od struka, one osete ljutnju prema samima sebi jer nisu drugačije stale, jer nisu reagovale, jer nisu obukle dužu majicu. Osećaju gađenje prema sopstvenom telu jer se menja i jer nije ništa uradilo u datom trenutku. A telo nije moglo ništa da uradi jer ni sva upozorenja od malih nogu nisu mogla da ih pripreme za šok od svih situacija izdaje koje dolaze od osoba koje bi trebalo da ih štite (a u dečijoj glavi sve odrasle osobe bi trebalo da ih štite) ili sa kojima bi trebalo da se osećaju prijatno i ravnopravno (poput vršnjaka).

KULTURA SILOVANJA

Učene su da trpe, ćute i da se smeškaju, pa čak i u situaciji seksualnog nasilja, one se nasmeše. Taj kiseli osmeh je često jedino što mogu. Izdala ih je ta osoba, izdalo ih je sopstveno telo, a najčešće ih izdaju i osobe kojima su skupile hrabrosti da se povere – svojim neverovanjem ili umanjivanjem, banalizovanjem i normalizovanjem situacije.

Međutim, posledice ostaju. Unicef navodi da je veća verovatnoća da će deca koja su doživela seksualno nasilje biti izložena ponovljenim zlostavljanjima. “Preživele često prenose traumu u odraslo doba, te se suočavaju sa povećanim rizicima od seksualno prenosivih bolesti, zloupotrebe supstanci, društvene izolacije i mentalnih bolesti poput anksioznosti i depresije, kao i sa izazovima u formiranju zdravih odnosa”, navodi se u saopštenju Unicefa.

Takođe, već u ranim godinama, usled pomenutog “nemira u telu”, seksualno nasilje može da utiče na odnos prema telu, seksu, bliskosti, ali takođe i prema školi ili određenom školskom predmetu, prema sportu, instrumentu, odlasku kod lekara, prolasku kroz određeni park ili vožnji određenom autobuskom linijom… Drugim rečima, već tada seksualno uznemiravanje može oblikovati životne odluke mladih žena i uticati na njih.

Ono takođe ima uticaja na shvatanje sopstvene seksualnosti. Dok jedne pokušavaju da je prikriju, da se prave da ona ne postoji i ne trude se da je istražuju i u njoj uživaju (drugim rečima, žele da ostanu nevidljive), neke druge bivaju uvučene u hiperseksualizaciju, koja je posebno prisutna u patrijarhalno konzumerističkom globalno umreženom društvu. Ako su od malih nogu postale svesne da je sistem društvenog vrednovanja takav da su telesnost i seksualnost ono što privlači pažnju, neke devojke i same bivaju izmanipulisane takvim sistemom vrednosti i naglašavaju sopstvenu seksualnost, ističući je u prvi plan, kako bi bile prihvaćene u muški određenom sistemu uloga. One počinju same sebe da vrednuju kroz tu prizmu, zanemarujući svoje druge kvalitete.

U društvu u kome vlada kultura silovanja – što znači da silovanje nije samo pojedinačni čin, već sastavni deo kulturne matrice u kojoj se devojčicama i ženama ne veruje, njihova iskustva se umanjuju, banalizuju ili normalizuju, a muškarci se aboliraju od odgovornosti – seksualno uznemiravanje se, kako je već rečeno, smatra blažim oblikom seksualnog nasilja. Međutim, mnoge devojke i žene smatraju da je sama reč “uznemiravanje” zapravo preblaga.

Ne govorimo dovoljno o tome šta je sve seksualno nasilje, niti kako utiče na devojčice i žene i kakve dugoročne posledice može ostaviti. A posebno ne govorimo o pitanju odgovornosti i seksističke socijalizacije dečaka i momaka u okviru koje od malih nogu uče da su ženska tela objekti kojima mogu raspolagati. Ne govorimo o ravnopravnosti, poštovanju devojčica i žena, postavljanju granica i poštovanju tuđe seksualnosti koja donosi užitak svim uključenim stranama. Upravo to bi bio deo promene društvenih i kulturnih normi koje Unicef postavlja na prvu preporuku, između ostalih.

Toliko smo dužni devojčicama.