Poslednji poziv za ukrcavanje na let za Evropu

...

Makronov dolazak u Srbiju izazvao je brojne impresije, ali kada razvejemo utiske bazirane uglavnom na emocijama i nerealnim očekivanjima i vratimo se na teren realne politike, dvodnevna ekskurzija svodi se na jednu ključnu verbalnu poruku francuskog predsednika i jedan znakoviti gest države Srbije.

Makronova poruka upućena našoj javnosti saopštena je u pisanoj formi i pre njegovog sletanja na aerodrom. U redovnim okolnostima forma nije važnija od sadržine, ali u konkretnom slučaju čini se da nije baš tako i da je pažljivo odabran upravo taj način komunikacije koji otklanja mogućnost nerazumevanja, proizvoljnog tumačenja ili u najgorem slučaju ostavljanja manevarskog prostora da Makronovu poruku saopšti Vučić “kako bi narod bolje razumeo”.

Poruka je jednostavna i glasi – “Nema balansiranja”. Potpuno je jasno da svoju političku i ekonomsku sigurnost, kao i elementarnu bezbednost, naša zemlja, makar u ovom veku, može da postigne samo u okviru političkog prostora čije okvire čine Berlin – Pariz – Brisel – Vašington. Naravno, u taj prostor se ne ulazi bez pozivnice i bez lozinke, a ona je od 22. februara 2022. više nego jasna – doprinos kolektivnoj bezbednosti. Do sada je Srbija to činila stidljivo, više krišom nego javno, ali značajnim doprinosom u vidu slanja oružja za odbranu Ukrajine. Makronova poseta dovela je do otvaranja karata kupovinom francuskih “rafala”. Po ceni većoj nego što su drugi plaćali, verovatno uvećanoj za porez na tišinu i gledanje kroz prste. Ali ono što ostaje i kada priča o ceni utihne, jeste činjenica da Srbija rusko menja evropskim naoružanjem. Upravo onim kakvo imaju i druge države regiona integrisane u jednu vojno-političku alijansu sa skraćenicom od četiri slova, čije pominjanje garantuje naslovne strane tabloida u dužem vremenskom periodu.

Sve ostalo bilo je samo deo scenografije i igrokaza koji će izbledeti veoma brzo i neće ostaviti nikakve posledice. Počevši od Makronove slatkorečivosti i obostrane nepodnošljive diplomatske kurtoazije podsećanjem na pobedničke dane slavne prošlosti dvaju naroda, kao i Vučićeve fasadne suverenističke otresitosti. Slatkorečivost u diplomatiji nije novost, a često se ne razlikuje od slatkorečivosti u birokratiji ili drugim životnim okolnostima.

PERSPEKTIVA DEŠE INHOFA

Prosečno socijalno inteligentna osoba vrlo dobro razume da, kada je neko nešto “najljubaznije zamoli”, to obično predstavlja znak da toj osobi hoda po poslednjim milimetrima živaca i da se od nje očekuje da momentalno nešto uradi ili prestane da radi. Na taj način valja razumeti i diplomatsku širokogrudost – kao poziv koji je trenutno, verovatno još samo sada na stolu, i kao požurivanje sa donošenjem konačne odluke da li Srbija želi da zadrži svoje veze sa kontinentom kom pripada ne samo geografski već i istorijski i kulturološki.

Takođe ne bi bilo na odmet da prestanemo da činimo uslugu Vučiću govoreći kako su Makron i Šolc u Srbiju došli zbog njega. Došli su pre svega zbog svojih država, a u krajnjem slučaju zbog sebe. I jedan i drugi se suočavaju sa skorim izborima, agresivnim oponentima i javnim mnjenjem žednim rezultata. I jedan i drugi su u Srbiju došli manje zbog onoga što donose, a više zbog onoga sa čime se vraćaju. Šolc sa sporazumom o litijumu, Makron o nuklearnoj energiji i drugim poslovima. Ali i jedan i drugi, a pogotovo Makron, sa ambicijom da pokažu kako je EU i dalje sposobna ne samo da čuva već i da širi svoju zonu uticaja u trenucima ogromnih izazova sa kojima se Evropa i svet suočavaju.

Iskusni lider zna da je vakuum u politici nemoguć i da, ukoliko neki prostor ostavite nepopunjen, tu će prazninu iskoristiti neko drugi. Neko ko predstavlja bezbednosni rizik poput Rusije ili opasnog političko-ekonomskog takmaca poput Kine. Baš kao što je vakuum nemoguć, tako je postalo belodano jasno da kolektivne bezbednosti nema ukoliko ona nije zaista kolektivna, što će reći bez pune i sveobuhvatne integracije tzv. “Zapadnog Balkana”. Baš kao što bi i nama trebalo da postane jasno da ono S u skraćenici BRICS nije od Srbija već od South Africa, da “srpski svet” postoji još samo u Vulinovim vlažnim snovima, a da svet u kom ćemo se sutra probuditi nas pozicionira kao usamljeno ostrvo okruženo NATO državama.

U takvom okruženju, naše dosadašnje držanje daje nam u najboljem slučaju perspektivu Deše Inhofa, jednog od sporednih likova Bjelogrlićeve serije “Vratiće se rode”, koji svake godine izvodi performans kada se kočijama vozi kroz selo, a onda zaustavi na cesti kako bi prkosio zbog nepravde koja mu je naneta pre 60 godina. Sama činjenica da vam je verovatno bilo potrebno dosta vremena da se setite lika i scene govori koliko je ta pozicija perspektivna. Na gore scenarije ne bih trošio reči, da ne baksuziram a i zašto maštati kad je dovoljno podsetiti se. Preživeli smo ih, tj. neki nažalost i nisu.

“VIDIMO SE OD PONEDELJKA”

Postavlje se pitanje gde je u svemu tome Srbija? Paradoksalno, neki iz okruženja reći će i nepravedno, na prvi pogled suludo optimistički rečeno, ali mi smo politički u nikada boljoj prilici da nadomestimo deceniju lutanja i pogrešnih koraka. Inteligencija je sposobnost brzog prilagođavanja promenjenim okolnostima, a one su nakon početka ruske agresije na Ukrajinu izvrnute naglavačke. Pekić kao odlike malograđanštine ističe ljubav prema sigurnosti i rutini, a za omiljeno stanje bira status quo. Sve ono što u Evropi više ne postoji u onom obliku u kakvom je postojalo onda kada smo mi mogli da se pretvaramo da hoćemo da se reformišemo, a EU da se pretvara da hoće da nas integriše, uzajamno trošeći reči bez značenja i posledica. Ta politička “vidimo se jedan dan od ponedeljka” matrica više ne funkcioniše. Srbija danas ima jedinstvenu šansu da se ukrca na let za Evropu zato što je Evropi Srbija potrebna, ne samo deklarativno, već egzistencijalno. Koliko je Evropa potrebna zemlji u kojoj 60 odsto investicija dolazi sa te strane, platni promet je predominantno usmeren u tom pravcu i koja je sa svih strana okružena takvim državama, iluzorno je govoriti.

Da li smo ovu šansu zaslužili? Verovatno nismo, jer dobijamo je u trenutku kada su antievropske tendencije najizraženije, zamor od integracija postao je hroničnog karaktera, a evroentuzijazam među građanima sveo se na nivo statističke greške. Kao što se neretko u životu dešava da se neke prilike otvore onda kada prestanete da verujete ili nešto želite, tako se otvorila i ova. I ma koliko delovalo suludo, okolnosti su se promenile u našu korist. Ako smo pametni. Ako nismo, onda i ne postoje okolnosti koje nam idu u prilog.

UNUTRAŠNJA PERSPEKTIVA

Na kraju, ne možemo da se ne zapitamo gde smo tu mi, građani? Kada se za trenutak vratimo iz izleta u optimizam i pogledamo iz svoje unutrašnje perspektive, videćemo da smo trenutno sami. Činjenica je da veliki ne mare za naše svakodnevne brige i da su im neke druge teme važnije od stanja demokratije u Srbiji, medijskih sloboda, životne sredine, funkcionisanja nezavisnih institucija. Dakle, svega onoga što je srž jedne evropske zemlje i što je vrednosni temelj Evropske unije. Ta trenutna usamljenost naročito je bolna za one koji istinski veruju i svoj život su posvetili dostizanju tih vrednosti, ali opravdana ogorčenost zbog sadašnjosti nije i ne sme biti opravdanje za žrtvovanje budućnosti. Trenutni odnos prema nekim nama važnim pitanjima izaziva nelagodu, ali ne dovodi u pitanje jednostavne istine – da je EU najuspešniji mirovni politički projekat u istoriji civilizacije, najbolje mesto za život u istoriji naše planete, da nudi najbolji model izgradnje moderne države i da svojim građanima pruža ekonomski status i sigurnost kakvima teže i kakve zaslužuju građani Srbije.

Baš kao što se ne dovodi u pitanje da Srbiju u članstvo može da uvede samo ona vlast koja je svoj legitimitet dobila na slobodnim i poštenim izborima i koja je Srbiju vratila u institucionalne okvire delovanja. Tako je bilo sa drugima, biće i u našem slučaju. Zbog toga nije slučajno što je trenutno najveći skeptik po pitanju pristupanja ni manje ni više nego Vučić. Njemu i samo njemu odgovara malograđanski status quo. Nedovoljno je hrabar da ispuni svoju radikalsku ambiciju i odrekne se evropskog novca, nedovoljno hrabar da povuče državničke poteze i povuče društvo napred. Jer njemu je ovako dobro i dovoljno.

Nama nije. Zato hajde da iskoristimo taj poslednji poziv i vratimo se sebi – u Evropu!

Autor je predsednik Pokreta slobodnih građana