Koji zaključci mogu da se izvuku iz susreta šefa beogradske policije Veselina Milića, Saše Vukovića Bosketa i Aleksandra Nešovića Baje, u međuvremenu poznatom kao „ubistvo na Senjaku“
U prvom delu „Kuma“, kultne, trodelne filmske sage Frensisa Forda Kopole o mafiji, korumpirani policijski kapetan Mekluski u „Luisovom restoranu“ u Bronksu ugovara pregovore o primirju između Virdžila Soloca i Majkla Korleonea. Sukob unutar klanova je nastao zbog toga što je Vito, ostareli glavešina porodice Korleone, odbio da sarađuje sa mlađim i ambicioznim „Turčinom“ na prodaji kokaina u Njujorku…
U sprskoj stvarnosti, „prljavi“ šef beogradske policije Veselin Milić u restoranu „27“ na Senjaku ugovara sastanak između Aleksandra Nešovića Baje i Saše Vukovića Bosketa. Razgovor kreće po zlu, Boske na licu mesta ubija Baju, Milić sa policajcima koji su bili u njegovoj pratnji traljavo uklanja tragove…
Krv, čaure i hapšenja na Senjaku: Nestanak Aleksandra Nešovića Baje
Uzroke sukoba između dva kriminalca javnost možda nikada neće saznati, baš kao ni pojedinosti samog čina ubistva na Senjaku, ali neki zaključci svakako mogu da se izvuku.
Prvi je, da je vrh policije, koji je u međuvremenu brižljivo probrao predsednik Republike Srbije i neformalni šef naprednjačkog klana Aleksandar Vučić, očigledno ogrezao u kriminalu i korupciji do te mere, da to više ne može da se zataška.
Sledi pitanje: na čijem je platnom spisku Milić? Da li je bio samo medijator sastanka, ili je u hijerarhiji srpskog organizovanog kriminala možda on bio nadređen i Bosketu i Baji, hteo da ih dovode u red pa se stvar otrgla kontroli?
I da li u celoj ovoj priči postoji neki capo di tutti capi, neko kome su podređena sva trojica, neko ko je naredio Miliću da izgladi odnose između zavađenih klanova, jer da obračuni nisu dobro za biznis?
Drugi zaključak je da je kompletan državni vrh u petak, kada se ova priča iz podzemlja izlila na površinu, ćutao kao zaliven.
Čekalo se na Aleksandra Vučića. On se o mafijaškom ubistvu, u koje je umešan njegov nekadašnji savetnik za borbu protiv korupcije i kriminala, oglasio u subotu oko podneva rečima da prvo putuje u Azerbejdžan i da će se posle Trampa i Putina i on sastati sa predsednikom Kine Si Đinpingom. Pošto je to rekao je preko autoputeva i Ekspa prešao na krv u restoranu na Senjaku. To ni Kopola tako ne bi mogao da smisli.
Predsednik Srbije je govorio nepovezano, o svemu i svačemu, ističući svoju važnost, veličinu i hrabrost. O skandalu zbog koga je sazvana konferencija za medije nije, zapravo, rekao ništa.
Ponašanje državnog vrha ukazuje na strah šta bi moglo da izađe na videlo, ako bi klupko od Milića počelo da se odmotava, što je, recimo, sprečeno kada je izbio sukob na relaciji bivšeg ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanoviće i Vučića, kada su mediji intenzivno izveštavali o vezi između visoke funkcionerke MUP-a Dijane Hrkalović i klana Veljka Belivuka…
Treći zaključak je, da su režimski mediji, uključujući RTS, smušeno objavljivali neke poluinformacije, televizije vest gurale iza „istorijskog“ pisma Vučića Crnogorcima, nekog biznis foruma, Ekspa. Vukli su vreme do nastupa Vučića.
Eksplozivna vest koja bi i u polunormalnoj zemlji imala potencijal da obori vladu, se zataškava koliko se može. Prvo je u vatru bio bačen drugi ešalon režimskih analitičara koji je nemušto pokušavao da čitav slučaj prikaže kao ultimativni dokaz da pravna država zapravo funkcioniše, jer da, eto, zaštićenih nema, pa je i prvi policajac Beograda završio u pritvoru. Bilo je tu i aluzija da Milić, zapravo, ima veze sa blokaderima-teroristima.
Jasno se, po ko zna koji put, videlo da čitava tabloidna medijska mašinerija ništa ne radi samostalno, da čeka na instrukcije sa vrha.
Bivšem načelniku beogradske policije Veselinu Miliću određen pritvor
Četvrti zaključak je da bi, čak i u Srbiji, ovako očigledna povezanost po važnosti trećeg čoveka srpske policije sa kriminalcima morala da ima i političke posledice, u najmanju ruku bi trebalo da se očekuje ostavka ministra unutrašnjih poslova Ivice Dačića. Ostavka, ili smena, direktora policije Dragana Vasiljevića, koji je tercirao Vučiću na konferenciji za medije u subotu, bi trebalo da se podrazumeva.
Niti bi, međutim, šef SPS-a Ivica Dačić pristao da se žrtvuje zarad dobrobiti vladajuće koalicije i „primi metak“, niti Vučić, koji već godinu dana braneći vlast panično zbija redove, može sebi u ovakvoj situaciji da priušti sukob sa najvažnijim koalicionim partnerom koji je u više navrata menjao strane, ili pokaže bilo kakvu slabost vlasti.
Politički trenutak kada se sve ovo događa je za naprednjačku vlast škakljiviji nego ikada ranije u poslednjih 14 godina: pobuna u društvu ne jenjava od 1. novembra 2024, Vučić je obećao vanredne izbore do kraja ove godine, istraživanja javnog mnjenja beleže nezaustavljiv pad SNS-a, a studenti pozivaju na novi veliki skup u Beogradu 23. maja protiv bezakonja i korupcije, tokom koga će dojučerašnji, korumpirani načelnik Policijske uprave Beograda biti u zatvoru zbog umešanosti u ubistvo i prikrivanja dokaza.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
Vučićev apetit za medijskim prostorom na televizijama zapravo je dostigao maksimum koji sistem može da izdrži. Sledeći korak bi jedino mogao biti direktan prenos ili rijaliti u kojem bi ga kamere uživo pratile od jutra do sutra
Stranka slobode i pravde, Srbija Centar, pokret Solidarnost i Novi DSS imaju legitimno pravo da 25. oktobra izađu na izbore sa sopstvenim listama. Ali imati pravo i doneti moralno ispravnu odluku nisu iste stvari. U trenutku kada je poraz režima bliži nego ikada u poslednjih trinaest godina, insistiranje na sopstvenim kolonama nije demonstracija pluralizma, već rasipanje glasova koje šteti isključivo jednoj strani – opozicionoj. Argument je jednostavan: ove liste neće preći cenzus
Vreme da se levica, kao društveno orijentisana opcija, vrati svojoj snazi. Ovo nije pitanje političke mode ili trenutnog interesa, već temeljne potrebe da se isprave nepravde predatorskog kapitalizma, šovinističke i autokratske politike koja građane tretira kao neprijatelje, a krupni kapital kao robu
Koje elemente bi mogla posedovati zvanična definicija ropstva? Prvo je posedovanje – neka osoba u potpunosti pripada nekome drugom, nema slobodu, prava, izbore, kao da je “alat koji govori”; drugo je mogućnost i pravo robovlasnika da proda svog roba ne tražeći nikakvu saglasnost, da ga trampi ili izgubi na ruletu; treće, robovi najčešće služe tome da obavljaju neki prisilni rad, koji ne mogu da odbiju, o čemu ne mogu da diskutuju ili da nešto promene. I konačno, robove je dozvoljeno fizički i seksualno zlostavljati, pa čak i ubijati. Bez lanaca na rukama ili opasnosti da ih neko razmeni za novac, barem tri velike grupe ljudi i dan-danas žive poput robova
Kako su studenti od „izdajnika“ i „terorista“ već na početku zvanične naprednjačke predizborne kampanje postali „silovatelji“? Hoće li do 25. oktobra biti preimenovani u pedofile i ubice, recimo?
Zbog čega bi za Milenka Jovanova ispalo bolje da je u Kragujevcu klečao i tihovao kao onomad direktor Jovine gimnazije u Novom Sadu nego što je govorio o dijalogu i programima? I zašto mu ne veruje ni poslednji crnokapuljaš
Hašim Tači je bio zločinac i kad je kao predsednik sedeo sa Vučićem i baronesom Ešton. Sada je samo osuđen. O licemerju u „regiji“ i plemenskom moralu koji prevazilazi krvna zrnca
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
