Bilo koji postjugoslovenski političar, ako rođenjem, opredeljenjem i delovanjem ne pripada “srpskom svetu”, može u Vučićevoj Srbiji dobiti jedino javni i zvanični tretman s mučninom i uz škrgut zuba tolerisanog uljeza, kojeg puštamo da se maje po hodnicima moćničkih palata samo zato što je ovde stigao kao izaslanik malo nezgodnijih političkih adresa
Da li postoji i da li uopšte može postojati savremeni hrvatski političar koji bi bio bar malko, bar u minimalnoj meri, po volji tzv. političkog Beograda, ovog sadašnjeg, Vučićevog? Ne mora da ga “voli”, dovoljno je da ga podnosi… Levi, desni, iz vlasti, opozicije, liberalan, konzervativan, bilo kakav/kakva? Samo da na njega/nju ne gledaju unapred i do kraja kao na par smrdljivih čarapa. Avaj, ja stvarno ne znam za takvog, uključujući, ako bi se govorilo iskreno, čak i Milorada Pupovca, jedinu važniju hrvatsku političku ličnost rođenu bez opake (etno)genetske mutacije koju Vučić ne prašta.
Hajde dobro, nije da odavno ne znamo da je, kad je varijetet ljudskog roda zvan “Hrvati” u pitanju, Vučić osoba s posebnim emotivnim potrebama, to je i sam priznao još dok je Isus zemljom hodio, a mi o tome pisali na ovom istom mestu. Ali, nisu Hrvati jedini problem mada im niko ne može ni na puškomet. Postoji li savremeni slovenački političar, ako su mu se interesi, dužnosti i poslovi ikada negde ukrstili s “političkim Beogradom”, koji nije bio izložen ritualnom preziru? Setite se samo kako je ovde godinama kroz toplog zeca svakovrsnih difamacija prolazila Tanja Fajon, dobronamerna i politički benigna socijaldemokratkinja. Doduše, ipak postoji jedan “dobri Slovenac” po kriterijumima po kojim se međunarodni politički bašibozuk međusobno njuši i radosno bratimi, a to je Janez Janša, ali taj je u Slovenijii naizmenično niko i ništa i predsednik Vlade, a u oba agregatna stanja nema mnogo vremena ili prilike da se bavi Srbijom.
Manje je važno za današnju priču, ali ne stoje li isto stvari i sa “političkim Sarajevom”? Postoji li bosanski političar iz Federacije, naročito ako je “bošnjačkog” imena i, hm, predznaka, a da nije desno od Drine sveden na prezreno Ništa? Opet, svejedno je li iz vlasti ili opozicije, sekularan ili polumesečast, urban ili ruralan, etnički ili građanski, sa ili bez ratne ili poratne istorije prekodrinskih prekonsiranja?
Izgleda, dakle, da bilo koji postjugoslovenski političar – čak ni crnogorski, bajdvej – ako rođenjem, opredeljenjem i delovanjem ne pripada “srpskom svetu” može u Vučićevoj Srbiji dobiti jedino javni i zvanični tretman s mučninom i uz škrgut zuba tolerisanog uljeza, kojeg puštamo da se maje po hodnicima moćničkih palata samo zato što je ovde stigao kao izaslanik malo nezgodnijih političkih adresa od zagrebačkih i ljubljanskih, najčešće onih briselskih. Jer su oni, eto, zvanično “Evropa” a mi nismo, nego smo u redu molilaca za prijem u tu pomalo uštogljenu kuću, što je svinjarija i nepravda, a da je po pravdi, kanda bi bilo obrnuto, ili zapravo ne bi bilo ni tako jer mi nismo baš načisto treba li nama ta “Evropa” uopšte, osim kao imućni komšija od kojeg možemo da uzajmimo ili prosto štrpnemo po nešto tu i tamo kada nam zatreba, ali s kojim ne bismo da delimo domaćinstvo jer nam se baš i ne dopada kućni red koji bi oni hteli da poštujemo iako ga nismo napisali, a zna se da smo mi ljudi opušteni, pa nerado poštujemo i kućni red koji jesmo napisali.
I tako naposletku stigosmo do nesrećnog Tonina Picule. Koga?! Da, ako ne pratite hrvatsku unutrašnju politiku, mogli ste i da ne čujete za njega ili da ga zaboravite pre nego što ste ga zapamtili, a i nije da biste time bogzna šta izgubili. Osrednji aparatčik Račanovog i posle Milanovićevog SDP, bio na nekim poluistaknutim funkcijama na kojima dosledno nije ostavio traga, odavno je u dubokoj opoziciji, ali se odlično uhlebio u Briselu, i tako, evo, postao – izvestilac EP glede (nepostojećeg) napretka Srbije u evrointegracijama. Preuzimajući tu dužnost, ispustio je sve one zvuke koji se sa tog mesta i očekuju (demokratija, vladavina prava, usklađivanje zakona i prakse s Unijom… a šta bi drugo?). Međutim je to ovde sa zvaničnih adresa i iz njihovih paramedijskih klonjara dočekano provalama jarosti, a Picula nazvan ustašom i sličnim epitetima. Benigni politički čovek bez svojstava, ni po čemu ekstreman niti zlonameran, levičar u pokušaju, lik koji bi za vreme socijalizma bio idealni Predsjednik međuopćinske konferencije Socijalističkog saveza radnog naroda sjeverne Dalmacije – ustaša? Pa ima li granice, ima li dna?
A neko kao Picula bi trebalo da bude dobra vest za nas jer poznaje jezik, kontekst, situaciju. Eh, naivni Pančiću! Pa upravo zato ih, uz one Vučićeve nelečene probleme, dočekuju s tolikom odbojnošću: zato što poznaju jezik, kontekst, situaciju! S Ursulama i Boreljima je uvek nekako lakše: malo znaju a još manje ih zanima gde su i s kim su, ali se svakog meseca zbog toga intenzivno ne sekiraju na putu do banke.
Od legendarnih stihova iz 1997. do današnjeg Svetskog prvenstva na Filipinima, srpski odbojkaši i dalje pišu istoriju. Pobedom nad večitim rivalom Brazilom bez izgubljenog seta, „plava četa“ obezbedila je osminu finala s prvog mesta u grupi i pokazala da je spremna da napadne jedinu medalju koja fali u bogatoj kolekciji – svetsko zlato
Kako režim ima sve, a zapravo nema ništa? Ako je Vučić već pobedio, zbog čega nije rasturio studente i drugove ko bugarsku skupštinu? Koliko će još trajati mrcvarenje Srbije? Ima li majčinog sina u Borči koji će skandirati “Bolje vojna parada, nego kanalizacija!” I šta sa svim ovim imaju ruska služba i Evropska unija
U našoj državi strana obaveštajna agencija vređa i targetira medije, novinare i studente, a vlast ne čini ništa da zaštiti svoje građane i svoj integritet
“Društveni metabolizam besa” vanredno je značajan za Srbiju, društvo s viševekovnom istorijom traumatizacije, koje još nije uspostavilo dogovor o osnovnim političkim institucijama, društvo u kojem je većina ljudi nezadovoljna životom i lišena čak i nekih osnovnih prava. Bes izazvan nejednakošću – koliko zbog brzog i protivzakonitog bogaćenja, toliko i zbog neprimenljivosti zakona na privilegovane – potpuno je prirodan, ali mora biti kanalisan u političku akciju koja će to osećanje koristiti samo kao izvor energije za transparentno demokratsko odlučivanje
U novom broju „Vremena“ Jovo Bakić je rekao da ne bismo opstali kao društvo i pojedinci kada bi režim pobedio. U pravu je. Reč sloboda u takvoj Srbiji bila bi zabranjena, lični integritet bio bi razlog za hapšenje, a kukavičluk – način preživljavanja
Na režimskim vikend-okupljanjima nema energije jer stvarnost prodire kroz pukotine alternativne stvarnosti. A bez strasti nema ničega, što reče Hegel
Ruska Spoljna obaveštajna služba optužila je mene da guram ćerke u krvavi srpski Majdan. Ko poveruje nije normalan, a ko se na to poziva je ološ
Jovo Bakić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu
Imamo ljude koji će se obračunati s kriminalom Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
