Bilo koji postjugoslovenski političar, ako rođenjem, opredeljenjem i delovanjem ne pripada “srpskom svetu”, može u Vučićevoj Srbiji dobiti jedino javni i zvanični tretman s mučninom i uz škrgut zuba tolerisanog uljeza, kojeg puštamo da se maje po hodnicima moćničkih palata samo zato što je ovde stigao kao izaslanik malo nezgodnijih političkih adresa
Da li postoji i da li uopšte može postojati savremeni hrvatski političar koji bi bio bar malko, bar u minimalnoj meri, po volji tzv. političkog Beograda, ovog sadašnjeg, Vučićevog? Ne mora da ga “voli”, dovoljno je da ga podnosi… Levi, desni, iz vlasti, opozicije, liberalan, konzervativan, bilo kakav/kakva? Samo da na njega/nju ne gledaju unapred i do kraja kao na par smrdljivih čarapa. Avaj, ja stvarno ne znam za takvog, uključujući, ako bi se govorilo iskreno, čak i Milorada Pupovca, jedinu važniju hrvatsku političku ličnost rođenu bez opake (etno)genetske mutacije koju Vučić ne prašta.
Hajde dobro, nije da odavno ne znamo da je, kad je varijetet ljudskog roda zvan “Hrvati” u pitanju, Vučić osoba s posebnim emotivnim potrebama, to je i sam priznao još dok je Isus zemljom hodio, a mi o tome pisali na ovom istom mestu. Ali, nisu Hrvati jedini problem mada im niko ne može ni na puškomet. Postoji li savremeni slovenački političar, ako su mu se interesi, dužnosti i poslovi ikada negde ukrstili s “političkim Beogradom”, koji nije bio izložen ritualnom preziru? Setite se samo kako je ovde godinama kroz toplog zeca svakovrsnih difamacija prolazila Tanja Fajon, dobronamerna i politički benigna socijaldemokratkinja. Doduše, ipak postoji jedan “dobri Slovenac” po kriterijumima po kojim se međunarodni politički bašibozuk međusobno njuši i radosno bratimi, a to je Janez Janša, ali taj je u Slovenijii naizmenično niko i ništa i predsednik Vlade, a u oba agregatna stanja nema mnogo vremena ili prilike da se bavi Srbijom.
Manje je važno za današnju priču, ali ne stoje li isto stvari i sa “političkim Sarajevom”? Postoji li bosanski političar iz Federacije, naročito ako je “bošnjačkog” imena i, hm, predznaka, a da nije desno od Drine sveden na prezreno Ništa? Opet, svejedno je li iz vlasti ili opozicije, sekularan ili polumesečast, urban ili ruralan, etnički ili građanski, sa ili bez ratne ili poratne istorije prekodrinskih prekonsiranja?
Izgleda, dakle, da bilo koji postjugoslovenski političar – čak ni crnogorski, bajdvej – ako rođenjem, opredeljenjem i delovanjem ne pripada “srpskom svetu” može u Vučićevoj Srbiji dobiti jedino javni i zvanični tretman s mučninom i uz škrgut zuba tolerisanog uljeza, kojeg puštamo da se maje po hodnicima moćničkih palata samo zato što je ovde stigao kao izaslanik malo nezgodnijih političkih adresa od zagrebačkih i ljubljanskih, najčešće onih briselskih. Jer su oni, eto, zvanično “Evropa” a mi nismo, nego smo u redu molilaca za prijem u tu pomalo uštogljenu kuću, što je svinjarija i nepravda, a da je po pravdi, kanda bi bilo obrnuto, ili zapravo ne bi bilo ni tako jer mi nismo baš načisto treba li nama ta “Evropa” uopšte, osim kao imućni komšija od kojeg možemo da uzajmimo ili prosto štrpnemo po nešto tu i tamo kada nam zatreba, ali s kojim ne bismo da delimo domaćinstvo jer nam se baš i ne dopada kućni red koji bi oni hteli da poštujemo iako ga nismo napisali, a zna se da smo mi ljudi opušteni, pa nerado poštujemo i kućni red koji jesmo napisali.
I tako naposletku stigosmo do nesrećnog Tonina Picule. Koga?! Da, ako ne pratite hrvatsku unutrašnju politiku, mogli ste i da ne čujete za njega ili da ga zaboravite pre nego što ste ga zapamtili, a i nije da biste time bogzna šta izgubili. Osrednji aparatčik Račanovog i posle Milanovićevog SDP, bio na nekim poluistaknutim funkcijama na kojima dosledno nije ostavio traga, odavno je u dubokoj opoziciji, ali se odlično uhlebio u Briselu, i tako, evo, postao – izvestilac EP glede (nepostojećeg) napretka Srbije u evrointegracijama. Preuzimajući tu dužnost, ispustio je sve one zvuke koji se sa tog mesta i očekuju (demokratija, vladavina prava, usklađivanje zakona i prakse s Unijom… a šta bi drugo?). Međutim je to ovde sa zvaničnih adresa i iz njihovih paramedijskih klonjara dočekano provalama jarosti, a Picula nazvan ustašom i sličnim epitetima. Benigni politički čovek bez svojstava, ni po čemu ekstreman niti zlonameran, levičar u pokušaju, lik koji bi za vreme socijalizma bio idealni Predsjednik međuopćinske konferencije Socijalističkog saveza radnog naroda sjeverne Dalmacije – ustaša? Pa ima li granice, ima li dna?
A neko kao Picula bi trebalo da bude dobra vest za nas jer poznaje jezik, kontekst, situaciju. Eh, naivni Pančiću! Pa upravo zato ih, uz one Vučićeve nelečene probleme, dočekuju s tolikom odbojnošću: zato što poznaju jezik, kontekst, situaciju! S Ursulama i Boreljima je uvek nekako lakše: malo znaju a još manje ih zanima gde su i s kim su, ali se svakog meseca zbog toga intenzivno ne sekiraju na putu do banke.
Vučićev apetit za medijskim prostorom na televizijama zapravo je dostigao maksimum koji sistem može da izdrži. Sledeći korak bi jedino mogao biti direktan prenos ili rijaliti u kojem bi ga kamere uživo pratile od jutra do sutra
Stranka slobode i pravde, Srbija Centar, pokret Solidarnost i Novi DSS imaju legitimno pravo da 25. oktobra izađu na izbore sa sopstvenim listama. Ali imati pravo i doneti moralno ispravnu odluku nisu iste stvari. U trenutku kada je poraz režima bliži nego ikada u poslednjih trinaest godina, insistiranje na sopstvenim kolonama nije demonstracija pluralizma, već rasipanje glasova koje šteti isključivo jednoj strani – opozicionoj. Argument je jednostavan: ove liste neće preći cenzus
Vreme da se levica, kao društveno orijentisana opcija, vrati svojoj snazi. Ovo nije pitanje političke mode ili trenutnog interesa, već temeljne potrebe da se isprave nepravde predatorskog kapitalizma, šovinističke i autokratske politike koja građane tretira kao neprijatelje, a krupni kapital kao robu
Koje elemente bi mogla posedovati zvanična definicija ropstva? Prvo je posedovanje – neka osoba u potpunosti pripada nekome drugom, nema slobodu, prava, izbore, kao da je “alat koji govori”; drugo je mogućnost i pravo robovlasnika da proda svog roba ne tražeći nikakvu saglasnost, da ga trampi ili izgubi na ruletu; treće, robovi najčešće služe tome da obavljaju neki prisilni rad, koji ne mogu da odbiju, o čemu ne mogu da diskutuju ili da nešto promene. I konačno, robove je dozvoljeno fizički i seksualno zlostavljati, pa čak i ubijati. Bez lanaca na rukama ili opasnosti da ih neko razmeni za novac, barem tri velike grupe ljudi i dan-danas žive poput robova
Kako su studenti od „izdajnika“ i „terorista“ već na početku zvanične naprednjačke predizborne kampanje postali „silovatelji“? Hoće li do 25. oktobra biti preimenovani u pedofile i ubice, recimo?
Zbog čega bi za Milenka Jovanova ispalo bolje da je u Kragujevcu klečao i tihovao kao onomad direktor Jovine gimnazije u Novom Sadu nego što je govorio o dijalogu i programima? I zašto mu ne veruje ni poslednji crnokapuljaš
Hašim Tači je bio zločinac i kad je kao predsednik sedeo sa Vučićem i baronesom Ešton. Sada je samo osuđen. O licemerju u „regiji“ i plemenskom moralu koji prevazilazi krvna zrnca
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
