U stvarnosti vladaju moćne političke grupe i pojedinci, koji sebi pripisuju mesijansku ulogu. Takva društva karakteriše nemoć poniženih građana i sunovrat demokratije, a uspon populističke elite koja kontroliše sve
Nasilje je postalo svakodnevica. Reč je o gobalnom fenomenu koji je uslovljen ekonomskim, kulturnim, društvenim prilikama. Širom sveta, države razvijaju politike suzbijanja nasilja koje su zasnovane na pravnim, preventivnim i edukativnim programima. Evropska unija je donela niz strategija, direktiva i konvencija čiji cilj je suzbijanje govora mržnje i nasilja naročito prema ženama, migrantima i etničkim manjinama. Međutim, uprkos tome što je borba protiv nasilja humanistički i civilizacijski zahtev, postoje brojni otpori politikama suzbijanja nasilja. Upečatljiv primer je Istanbulska konvencija koju vlade pojedinih država, ustrojene na jeftinom populizmu (Mađarska, Bugarska, Slovačka, Poljska, Turska), osporavaju iz verskih, kulturnih i kvazi političkih razloga, a suštinu Konvencije – suzbijanje nasilja nad ženama, pogrešno predstavljaju u javnosti čime opstruišu kako njenu primenu, tako i jednakost kao jednu od ključnih vrednosti humanističkog nasleđa u kojem su svima garantovane jednake mogućnosti, prava i dostojanstvo.
Nasilje u medijima i u političkom govoru je složenije i ima dalekosežne društvene posledice. Sloboda izražavanja je jedna od vrednosti savremenog društva, ali to ne znači da se iz javnog govora isključuje etička odgovornost i zaštita javnosti od prikrivenog ili otvorenog podsticanja na nasilje. Agresivni i nasilni sadržaji, senzacionalističko izveštavanje doprinose popularnosti medija, ali regulativa i naročito etika u profesiji, ni po koju cenu, ne bi smele da odustanu od zaštite društva od negativnih uticaja takvih sadržaja i od insistiranja na odgovornom novinarstvu i medijskoj pismenosti. U političkom, još pre državničkom govoru, populistički i agresivni iskazi zasnovani na impresijama i konstruktima usmereni ka ostvarivanju ciljeva užih društvenih grupa (političke stranke, koncerni, tajkuni) kojima se dehumanizuju neistomišljenici kao manje vredni ili kojima se stvaruju ili produbljuju društvene podele odavno su u sociološkim udžbenicima primeri agresije i govora mržnje.
Nasilje u političkom govoru i medijima usko je povezano sa strukturnim nasiljem koje, ugrađeno u političke i društvene institucije, stvara i podstiče nejednakosti i marginalizaciju određenih društvenih grupa. Uz ovu vrstu nasilja, ruku pod ruku, idu nepravda, nepoverenje, odsustvo socijalne empatije i kohezije. Ova vrsta nasilja je prikrivena u centrima moći, u institucijama, društvenim normama koji favorizuju jedne nauštrb drugih. Nemoć institucija da se izbori sa stubovima strukturnog nasilja poput patrijarhata, ksenofobije, siromaštva, predrasuda, uzrokuje nepravde i razlike u pristupu obrazovanju, zdravstvenom sistemu, istim naknadama za isti rad, bezbednosti. Populizam, koji je upečatljiva tehnika savremenih političkih manipulacija, pogoduje slabljenju institucija, jer populistički lideri pribegavaju kontroli medija, razaranju pravnog sistema i jačanju klijentelizma i ekonomske zavisnosti kao načinima kontrole građana. To je idealna situacija za nevidljivo nasilje institucija i sistema nad građanima kojima se nude represivne mere i odricanja zarad održive stabilnosti. Za loše stanje, najčešće uzrokovano sopstvenim lošim odlukama, okrivljuju se uvek drugi, a korupcija postaje normalan način funkcionisanja javnih sistema.
Strukturno nasilje je uvod u anomiju, stanje društvene dezorijentacije, nepoverenja u institucije i njihovog rastakanja u autoritarizam i vladavinu savremene “plebiscitarne aristokratije”, u kojoj građani formalno biraju vlast, a u stvarnosti vladaju moćne političke grupe i pojedinci, koji sebi pripisuju mesijansku ulogu. Takva društva karakteriše nemoć poniženih građana i sunovrat demokratije, a uspon populističke elite koja kontroliše sve.
Za savremeno drušvo je najveći izazov da li je nova aristokratija, čiji hašteg su lideri bez humane vizije, glavni tok savremenih političkih i društvenih odnosa. Iluzija slobode ne može opstati u svetu u kojem se bogatstvo deset najbogatijih ljudi na svetu dnevno uvećava za sto miliona dolara, a istovremeno skoro polovina svetske populacije živi u granicama siromaštva koja iznosi 6,85 dolara dnevno. To je novi treći stalež koji je u očima elita ništa, a želi ili će uskoro želeti da postane nešto.
Nezadovoljstvo je veliko, a njegovi uzroci su prekriveni velovima zabluda, varljivih obećanja i kontrolisani strahom i manipulacijama. Generacije Trećeg milenijuma su društveno osvešćene, pragmatične, sklone preispitivanju, kreativne, tehnološki pismene, fleksibilne, interkulturalne, oslobođene većine populističkih mantri i čini se sa manjkom strpljenja i volje da prepuste upravljanje sopstvenim životima liderima koje ne vide u svom primarnom okruženju. Njihovim navikama, shvatanjima, kulturi više odgovaraju participativna i e-demokratija koje daju novi smisao ravnoteže između građanskih sloboda i političke stabilnosti. U takvim uslovima, strukturno nasilje i njegovi međaši populizam i korupcija su manja pretnja razvoju i osnovnom smislu svakog – da traga za srećom.
Autor je direktor Instituta društvenih nauka
Predloženim izmenama Krivičnog zakonika, uvodi se kazna zatvora do godinu dana za svakoga ko „postavlja prepreke na saobraćajnicama i zaustavlja prevozna sredstva u saobraćaju protivno propisima“
Posle lošeg rezultata reprezentacije na Evropskom prvenstvu, Svetislav Pešić najavljuje odlazak s mesta selektora
U Valjevu nije samo policija krvnički tukla građane, maskirani SNS batinaši su demolirali tri kafića čiji su vlasnici, ili njihova deca, učesnici protesta, automehaničara su tukli d’ubiju, a njegova mušterija je jedva preživela napad
Kriminalno delovanje političara i “biznismena” (da upotrebimo eufemizam) može dovesti čitave ekonomije na ivicu kolapsa. Moldavija se jedva oporavila od bankarskog skandala iz 2014. godine. Tada su tri najveće banke kroz prevarne transakcije ukrale 12 odstvo BDP, a država je uskočila te i danas trpi posledicu finansijskog sloma. Jedan od oligarha koji stoje iza pljačke banaka, Ilan Šor, aktivno se uključio u politiku
Strah od Božjeg suda je ekvivalent svesti o nedovoljnoj lojalnosti vođi, lojalnosti koja se mora uvek iznova osvedočavati. Ovu vrstu partijskog junaštva agresivno pokazuje predsednica srpskog parlamenta zvučnim ponavljanjem imena i prezimena predsednika republike u svakoj drugoj rečenici. Nije li ritualno prizivanje nepogrešivog vođe indirektno priznavanje vlastite inferiornosti? Ili je, više od poštovanja hijerarhije i jedinstva, reč o osobenoj žeđi za poniznošću? Naravno, isplativoj
Ideološkim i moralističkim čistunstvom ne može se pobediti režim Aleksandra Vučića. Nužno je da se građani okupe oko dva politička jezgra koja zajednički streme ka istom cilju
Ima li Aleksandar Vučić vojsku? Nešto ponaprednjačenih kadrova sigurno bi u „datom trenutku“ stalo iza svog „vrhovnog komandanta“. Ali šta je sa trupom? Pa ništa – velika većina bi zabušavala, uzela bolovanje, isparila. Oni su tu samo zbog para
„Jurićemo ih po ulicama“, proricao je Jovo Bakić i mnogi su mu davali za pravo. Sada se dešava obrnuto – naprednjački Šturmabtajlung mlati narod po ulicama, kućama i lokalima. A naša čaršija se dobrim delom gnuša „svakog nasilja“
Vreme nasilja: Protest u Novom Sadu u pet slika
Bes, pendreci i suzavac Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
