Moramo Da Branimo Dobrotu

...

Pretpostavljam da ni o jednoj drugoj pozitivnoj osobini nema izreka kao što je “Dobar i glup – braća”. Postoji neko uvreženo verovanje da dobrota može biti preterana, da dobri ljudi zanemaruju sopstvene interese i završe tako što više pruže drugima nego sebi. Ovde je očigledno prisutno uverenje da pametan čovek zna da su (materijalni) interesi važniji od dobrote, ili brige o drugome, što vodi podsticanju sebičnosti i razbijanju solidarnosti.

U dobrotu se često sumnja, traže se skriveni motivi za dobra dela. U nekim slučajevima oni i postoje, manje ili više očigledno. Neki ljudi manipulišu i svoje loše namere skrivaju iza usluga, laskanja, lažnog prijateljstva ili podrške. I nekad je baš teško napraviti razliku i zaštititi se, čak ni visoko razvijeni kapaciteti za razumevanje namera ne pomažu. Najtužnija je situacija sa osobama koje su u detinjstvu bile teško traumatizovane, koje svaku velikodušnost vide kao razlog za uzbunu. Ipak, ne sme se gubiti iz vida da dobrota postoji i da je uvek, bez obzira na sve, treba nagovati i u nju verovati.

ŽIVOT KRCAT DOBROTOM

Dobrota se ponekad vidi i kao uteha za one koji nisu mnogo popularni, pa reći da je neko “mnogo dobar” zapravo skriva “baš je ružna”, odnosno “kakav slabić”. Valjda ju je teže definisati, a ipak nešto vredi, te je pripisujemo kad smo dobronamerni ili nekoga sažaljevamo.

Neobično je kad neko za sebe ponavlja kako je dobra osoba. To može biti prosta hvalisavost ili gore pomenuta manipulativnost, ali i mnogo opasnija tendencija da neko samoga sebe rečima ubeđuje i pokušava da održi kontrolu nad nagomilanom agresivnošću.

Konačno, problem sa dobrotom je i što se oko nje teško pletu zanimljive priče. Novine prodaje krv, filmovi se snimaju o “psihopatama”, a u dobroti nema ničeg televizičnog. Čak bi se moglo reći da mnogi dobrotu i dobre ljude doživljavaju kao dosadne, suviše predvidljive, bezopasne, nešto poput Tolstojevih srećnih porodica.

Svi navedeni problemi prosto su posledice pesimizma ili cinizma. Život je pun dobrote, ona postoji, samo na nju treba obratiti pažnju. Postoje čitave profesije usmerene na pomaganje i podršku, volonteri svih vrsta, udruženja koja organizuju humanitarne akcije, posvećeni roditelji, nastavnici, mentori, a svako sigurno ima poneki primer značajne pomoći, ili makar reči ohrabrenja, od nepoznate osobe. Neki ljudi spontano osete da možeš dobiti samo ono što si dao i da ono što sebično čuvaš samo za sebe truli i postaje beskorisni teret.

S ONE STRANE SEBIČNOSTI

Mada sam siguran da se mnogi filozofi ne bi složili, predlažem da, makar na kratko, o dobroti mislimo kao o nečijem kapacitetu da ne gubi iz vida tuđu dobrobit, kao osobinu, do izvesne mere, suprotnu sebičnosti. U susretu s drugima, ne zaboravljamo da se pitamo šta njima treba, šta im možemo dati, kuda ih uputiti. Ako imamo prijatelje, a još više ako imamo decu, mislimo ne samo na njihove trenutne potrebe već i o tome šta bi podržalo njihov dalji razvoj. I kad niko ništa nije tražio, skupljamo šta bi kome dobro došlo ili mislimo o predlozima i rešenjima.

Ne mogu da odolim mogućnosti da dobrotu vidim kao blisko povezanu sa empatičnošću. S jedne strane, preko visoke emocionalne empatičnosti, “dobrog srca”, topline zahvaljujući kojoj neki ljudi čine da se osećamo bolje i pre nego što bilo šta urade. A sa druge, sa izrazitom motivacijom da se udubimo u život, probleme i potrebe druge osobe, gde, ponovo, samo slušanje i jaka želja da se razume mogu značiti više nego saveti ili akcije.

U svim ovim situacijama, dobro delo je ono koje mi ništa ne donosi. Za nekoga sam nešto učinio, znajući da ništa neću dobiti zauzvrat, pa i bez kakvog razmišljanja o tome. U idealnom slučaju, a kako preporučuju i jevanđelja, ne samo da drugi za to ne bi to morao da zna, već ni mi sami ne treba da se, čak ni unutar sebe, posebno time bavimo. Dobrota bi trebalo da nam postane tako česta i gotovo prirodna, da se njome ne hvalimo ni pred sobom ni pred drugim.

U ovom kontekstu, imam utisak da mnogi ljudi ne uviđaju moć i značaj humanitarnog rada. Nikada nisam sreo nikoga ko se u to uključio, a da se odmah nije osećao značajno bolje i da mu život nije dobio dublju svrhu. Posluživanje hrane besukućnicima, čitanje maloj deci, podrška hroničnim pacijentima, donacije za unesrećene – bilo šta, svejedno je, psihološki efekat je isti, kao što ni o čemu ne odlučuju ni mesto gde se to odvija niti učestalost. Nesebično davanje nepoznatome proširuje vaše srce i vi dobijete naknadu u ljubavi i poštovanju prema sebi.

NIVOI DOBROTE

Poznata engleska reč za dobročinstvo, charity, izvedena je iz latinske caritas, koja znači mnogo više. Caritas je hrišćanska ljubav (agape), nesebična koliko i bestrasna. Naglašavam ovo, zato što osnovna poruka hrišćanstva sada više nije apstraktna i glasi “Čini dobro bližnjem svome koliko i samome sebi”, pa bi je moglo postati lakše sprovoditi u delo. Kao moralnom principu teško joj je naći mamu. Da je bilo sreće da celi zapadni svet istinski počiva na njoj, sve bi danas izgledalo značajno drugačije.

Sledeći “nivo” dobrote vezan je za davanje drugome koje od nas nešto oduzima, u nekim slučajevima – za žrtvovanje. Ne nudim samo nekoliko sati ili mali deo svoje zarade. Makar nekad, makar zbog nekoga, “skinuću košulju s leđa”, ustupiću jedini obrok, daću i poslednju paru. Najčešće je razlog poseban (lečenje, preseljenje, siromaštvo), a osoba poznata i bliska, kao kada jedan član porodice drugome donira bubreg. Ima, naravno, i heroja dobrote, koji rizikuju život za nepoznate u, na primer, autobusu koji tone u zaleđeno jezero, ili se, manje dramatično, odreknu čitavog nasledstva u korist neke humanitarne organizacije.

Religijske organizacije lako je kritikovati zbog toga što su same užasno daleko od ideala koje propagiraju. Ima, međutim, i složenijih pitanja. Jedno je ono mesto kada Ivan Aljoši objašnjava kako je bližnjeg nemoguće voleti već samo daljnjeg. Da li je ljudska priroda uistinu tako skučena da nam dobrota prema nekome nestaje što se više upoznajemo i svi pokušaji da se prosvetlimo daju, u najboljem slučaju, minimalne rezultate? Drugo, zašto o dobroti tako često mislimo u nekom filozofskom ili teološkom ključu? Bilo bi jednako pesimistično kada bi se ispostavilo da čovek za dobrotu mora da ima oslonac izvan sebe, da su samo malobrojni dovoljno jaki, ili uzvišeni, ili čisti, da bi mogli dobrotu da nose u sebi bez velike spoljne inspiracije.

Sledeća obeshrabrujuća misao jeste da na svetu izgleda ima manje dobrih, gde god da im je izvor te dobrote, nego snažnih, pametnih ili uspešnih. Kad je Dostojevski, pre još više od 150 godina, pokušao da napiše roman o savršeno dobrom čoveku naslovio ga je “Idiot”. U današnjem svetu, dobrota je još niže na lestvici društvenih i ličnih prioriteta. Mi, zapravo, nemamo (sekularnu) instituciju koja se bavi ranim razvojem, ohabrivanjem ili podrškom dobroti. U školama se uči napamet, a časovi etike su deci apstraktni; mediji su puni agresivnosti, pornografije i gluposti; uspešni, recimo, sportski ili političari, često su samozaljubljeni i pohlepni, a neki i zli; umetnost se dobrotom bavi retko.

A ovo nije samo loše, već i potencijalno vrlo opasno. Svako od nas živ je samo zato što je prema njemu neko bio izuzetno dobar. Ali, nije stvar samo u zahvalnosti i uzvraćanju. Svi smo mi ovde ne samo zahvaljujući drugima, već i za druge; srž ljudskog bića jeste uzajamnost, razmena i dobrota; svet je već ionako tvrd, ako nam i srca budu otvrdla, postaće nepodnošljiv. Bez stalne uzajamne razmene dobrote, ne može biti ničega ni u spoljnom svetu, ni u nama.

Dobrota se, naravno, mora ilustrovati sopstvenim primerom. Lako ju je propovedati ili analizirati, treba je svakodnevno praktikovati, da bismo time na nove dobre činove ohrabrivali i sebe i druge. Jer ljudi lako klonu i padnu u beznađe, izgube entuzijazam i veru u to da je dobrota moguća, da može da pobedi i da će na kraju pobediti.

Ali, ima i više. Dobrota je oduvek, a danas možda posebno, vrednost koju moramo ne samo ilustrovati, već i braniti. Niskosti, bahatost, nasilje, površnost, pohlepa… beskrajan je niz prepreka i obeshrabrenja za one koji pokušavaju biti dobro. Još je gore to da ima faktora koji ne samo da ometaju već se i direktno i aktivno bore protiv dobrote. Borba protiv njih, počev od toga da se o njima jasno i glasno govori, nije pitanje izbora već moralna obaveza, a može se ispostaviti i kao najbolje od svih dobrih dela. Važan izbor je jedino metodologija, pošto u borbi za dobro ne smemo da koristimo oružje i strategije zla.

Negde u Talmudu ima parabola koja možda i najbolje ilustruje neprocenljivi značaj dobrote. Ona, u najkraćem, kaže kako su u dve susedne kuće živeli jedan izuzetno loš i jedan izuzetno dobar čovek. Kad je Bogu prekardašilo, on odluči da kazni tog zlog – i ubije dobrog. Mislite o tome!

Autor je psiholog