Moral kao luksuzno dobro

Retko se dešava da prođe dan a da se ne čuje rezolutna ocena da nam je moral u krizi i da se društvo sve više sapliće u teško razrešivoj konfuziji fundamentalnih vrednosti. Kad su pritužbe tako česte nešto mora da je po zlu krenulo u našoj turbulencijama zahvaćenoj zemlji. Ti čak panično intonirani iskazi moraju da imaju svoju osnovu u realnosti. I doista, ovlaš pogled na našu uzburkanu stvarnost otkriva pojave koje daju ozbiljan razlog za uznemirenost. Iz godine u godinu izlaze komparativni međunarodni pregledi (percepcije) korupcije u kojima Srbija redovno zauzima jedno od najnepovoljnijih mesta: u regionu, u Evropi, pa bezmalo i u svetu. Nikoga ne treba ubeđivati da je korupcija zabrinjavajuća pojava, ali i dobar pokazatelj rastakanja morala. Ona pokazuje eroziju morala na oba kraja – kod onih koji daju, a još više kod onih koji primaju.

Ako je na seriji dosadašnjih izbora bilo potkradanja i raznolikih drugih podvala, ovi poslednji, iz decembra 2023, dostigli su vrhunac – gomilale su se otvorene zloupotrebe, a to čak više nije bila ni krađa nego belodano sprovođena otimačina. Opozicioni aktivisti uhvatili su članove i funkcionere vladajuće stranke na delu i “eksperimentalno” dokazali da vladajuća stranka otvoreno potplaćuje birače, tj. kupuje glasove. Nedavno je izbio skandal fiktivnog “preseljenja” birača iz Male Krsne, pa je čoveku bilo teško da razabere šta je veća sablazan – da li sama činjenica potplaćivanja glasača ili okolnost da je ta usluga “kupca” koštala samo 2.000 dinara. Mučno je živeti u zemlji kao deo naroda u kome se glasovi mogu kupovati za po par hiljada dinara.

Poseban komentar zaslužuje organizacija različitih masovnih manifestacija kao tobožnjih i stvarnih dokaza popularnosti i izborne atraktivnosti vladajuće stranke. U javnost nisu dospele, a na pravi način nisu ni potezane, informacije o tome koliko ti kermesi koštaju i, posebno, iz kojih su izvora namireni. Predsednik Republike (PR) nema dovoljno novca da te panađure sam isfinansira, utoliko pre što u javnosti za sebe stvara predstavu finansijski nezainteresovanog, izuzetno skromnog čoveka. Teško je poverovati da te soročinske sajmove može da isfinansira i SNS, a eventualna sponzorstva svodila bi se na političkom silom iznuđena davanja privrednika za “potrebe” stranke. Sama se po sebi nameće pomisao da je sve to velikim delom finansirano iz budžeta, utoliko pre što se budžetske rezerve planiraju u nerazumljivo velikim iznosima. Ima li šta nemoralnije nego izbornu moć nelegitimno akumulirati iz fondova koje, pored ostalih, kroz poreze i druga davanja, pune i aktivisti i glasači opozicionih stranaka?

Teško je odoleti a sve to ne začiniti jednim posebnim zapažanjem. Sve do nedavno PR je, pored obavljanja predsedničke funkcije, istovremeno bio i predsednik vladajuće stranke, najbrojnije i najmoćnije političke organizacije u zemlji. Te funkcije je tokom ne baš beznačajnog broja godina duplirao otvoreno, kršeći član 115 Ustava Srbije kojim se takvo dupliranje funkcija izričito zabranjuje. Sve je to činjeno uz gromko busanje u grudi prilikom pozivanja na Ustav i zakone i bučnog obraćanja urbi et orbi sa porukama koliko su važni zakoni i kako ih se vlast fanatično pridržava. A onda se na isti taj istrajno kršeni Ustav PR zakleo prilikom poslednje inauguracione svečanosti kojom je ponovo uveden u predsedničku funkciju. U pristojnom građanskom vokabularu nema reči kojima bi mogao da se okarakteriše ovakav gest.

VAŽNOST MORALA I MEHANIZMI NJEGOVOG DELOVANJA

Velika socijalna vrednost i značaj morala, kao i njegovo posebno mesto u poimanju civilizacije, je neupitna. Moral je ono što čoveka definiše kao posve zaseban, izuzetan oblik života. Moral nastaje kao rezultat dugih evolucionih procesa protegnutih na vekove i čak milenijume. U svim velikim religijama moralni diktumi su deo najužeg doktrinarnog jezgra kojim se one obraćaju čoveku u nastojanju da ga podižu na sve više i više nivoe humanosti i stvaralačke aktivnosti.

Pored očigledne inherentne, moral ima i retko isticanu instrumentalnu vrednost. On sadrži dragocene i nadasve delotvorne mehanizme koordinacije odluka na svim nivoima ljudske organizacije. U svakom društvu, a posebno u decentralizovanom i tržišno orijentisanom, mehanizmi upravljanja radnim procesima beskrajno su složeni i mnogostruko isprepleteni. Svaka odluka zavisi od nepreglednog mnoštva drugih odluka koje se donose u datom sistemu. Ne postoje takve algoritamske i obračunske sposobnosti koje bi omogućile da subjekti odlučivanja uzmu u obzir i obračunaju sve efekte u sektoru u kome teče dati proces, kao i u svim drugim segmentima sistema. Upravo u tom spletu međuzavisnosti dolaze do izražaja ogromne koristi koje u organizovanom društvu generišu pravo i moral. Obe ove civilizacijske tekovine pružaju svakom subjektu odlučivanja dragocene informacije o odlukama koje donose drugi subjekti.

Te informacije ne sadrže detaljan opis tih drugih odluka, ali približno daju saznanja o njihovoj opštoj usmerenosti i o njihovoj lokaciji u relevantnim podskupovima dostupnih rešenja tih “drugih”. Ta saznanja silno podižu racionalnost odluka svakog subjekta, te tako i racionalnost svekolikog upravljanja u sistemu kao celini. Pravo i moral omogućavaju da u složenim upravljačkim sistemima leva ruka približno zna šta radi desna. No, iako doprinose koordinaciji odluka na sličan način, između njih na funkcionalnom planu postoji krupna razlika: pravo se oslanja na državni aparat i njegovu silu i prinudu, dok se moralna pravila spontano prihvataju i dobrovoljno primenjuju.

Priroda nekih aspekata procesa odlučivanja takva je da, kako to pokazuju modeli slepog putnika i zatvorenikove dileme, subjekti imaju snažan interes da odstupaju od društveno poželjnih obrazaca odlučivanja ako mogu da pretpostave da će se tih obrazaca strogo pridržavati drugi subjekti. Za osiguranje efikasnosti na nivou sistema kao celine, društvu je stoga potrebna mašinerija koja će, uz oslonac na silu i prinudu, osigurati da svi subjekti slede propisane obrasce ponašanja, što za svakog subjekta, pored sigurnosti verovanja da će “drugi” slediti zadane smernice odlučivanja, stvara dragocenu motivaciju da se tih ozvaničenih aspekata odlučivanja dovoljno verno i sami drže. Takođe, moral ima i pomenutu ogromnu prednost u tome što taj doprinos pruža bez nametanja troškova, tj. društvu generiše koordinacione impulse posve besplatno. Primera radi, svaki poreski obveznik daće zajednici očekivani obol jer zna da će to isto, tj. plaćati porez, činiti svi drugi članovi date zajednice.

Tu sigurnost na bazi legitimizovane prinude pruža država, ali to čini uz troškove notorno razuđenog i svakako skupog aparata prinude: u osiguravanju fiskalne discipline. U tom glomaznom sistemu svoje specijalizovane funkcije obavljaju policija, tužilaštva, sudovi, javna pravobranilaštva, tamnice, dželati i ko sve ne. Svoj deo koordinacionih dejstava moral obavlja uz oslonac na dobrovoljno pridržavanje moralnih normi, bez tužilaštava, zatvora i svega drugog nabrojanog i nenabrojanog. Neka se doda i to da je moral – u ovom slučaju prevashodno poslovni moral – izuzetno važan činilac poverenja koje je sa svoje strane moćan faktor generisanja novih transakcija i, posebno, njihove tačne i delotvorne realizacije. Jedan američki poslovni čovek nebrojeno puta je citiran, a kaže – sa onima sa kojima mora da sklapa ugovor ne ulazi ni u kakav biznis, a sa onima sa kojima redovno posluje nikakav mu ugovor ne treba. Poslovni moral silno smanjuje tzv. transakcione troškove, a to su troškovi pronalaženja novih poslovnih prilika, ugovaranja, formalnog oblikovanja sklopljenih poslova, kontrole izvršenja ugovora i mnogi drugi sa navedenim povezani troškovi.

Možda je prikladno da se doda i to da u teoriji ekonomske politike troškovi stabilizacije inflaciono kontaminirane privrede silno zavise od poverenja javnosti u državu, a ono zavisi od morala državnog aparata i, posebno, ustrojstava koja sprovode stabilizaciju; uz poverenje čitavi blokovi troškova stabilizacije svode se u tim modelima na nulu.

DRŽAVNA POLITIKA KAO ČINILAC URUŠAVANJA MORALA

Pre svega valja naglasiti da se država može osetnije javiti kao činilac potkopavanja morala samo ako je nedemokratska, tj. autoritarna. Demokratska politička ustrojstva sadrže instrumente i mehanizme koji, ako baš ne sprečavaju a ono silno ograničavaju, mogućnosti zloupotrebe vlasti što ugrožava integritet države i erodira moral. U Srbiji se demokratski mehanizam, načelno inaugurisan početkom poslednje decenije minulog stoleća velikom promenom društveno-ekonomskog sistema, tokom vremena izrodio u jednopartijsku tvorevinu koja je tom demokratskom prasku iz 1990. i prethodila. U najkraćem, za autentičan demokratski sistem nisu bili obezbeđeni bitni uslovi u širem društveno-ekonomskom sistemu čiji je politički sistem tek jedan podsistem. Ti uslovi su 1. podela vlasti, i. 2. striktno ograničena kontrola državne vlasti nad ekonomskim resursima društva.

Nijedan od tih (u matematičkom smislu) potrebnih uslova nije u Srbiji bio ispunjen. Kad se na nekim izborima neka stranka ili koalicija dočepa vlasti, ona samim tim silno ojača jer stiče ovlasti upravljanja nad obimnim javnim sektorom sa vrlo velikim brojem radnih mesta, a dobija i neograničenu kontrolu nad ogromnim brojem raznih ustanova i agencija, kao i nad široko razgranatim sistemom obaveštavanja i propagande. Sve to omogućava ubrzano i neograničeno akumuliranje političke moći. Kad stekne kontrolu nad upravo nabrojanim instrumentima moći, vladajuća organizacija postaje neodmereno moćna u odnosu na sve svoje političke konkurente, koje može – pa i uspeva – da marginalizuje i desetkuje.

To se u Srbiji faktički i dogodilo i za nekoliko decenija vlast je postala jednopartijska. Brojne “konkurentske” partije ostale su da postoje, ali mahom samo u formalnom smislu, otprilike onako kako su u Kini, nakon komunističke pobede 1949, ostale da “deluju” neke tri vampirske kvazipartije bez ikakvog političkog značaja i uticaja. Druga nedostajuća komponenta za konstituisanje i opstanak životnosposobnog demokratskog sistema bila je podela vlasti. Cela vlast je skoncentrisana u rukama vladajuće koalicije, koja je, uz sve, total(itar)no zagospodarila nad svim institucijama i državnim aparatom. Izostala je i neophodna operativna autonomija javne uprave, koja je takođe brana nametanju apsolutne vlasti. Ovladavši institucijama i pomerajući ih na daleke margine društvene stvarnosti, vlast u zemlji postala je neograničena i došla u situaciju da bukvalno čini šta hoće. Zadržana je demokratska fasada, ali je nad izborima vlast uspostavila totalnu kontrolu i za dogledno vreme postala doslovno nesmenjiva. Dokaz: na nekoliko puta (neopravdano) ponovljenim predsedničkim, pa i parlamentarnim, izborima rezultat je bio savršeno predvidiv.

Budući da, kako bi rekao lord Akton, apsolutna vlast kvari apsolutno, to se na dlaku tačno dogodilo u Srbiji. Izbori su postali predmet razrađenog inženjeringa. Instrumenti i postupci političkog inženjeringa brojni su i široko razuđeni, a za ovu svrhu dovoljno je naznačiti tek neke dobro poznate i markantne. Javni sektor angažuje gotovo trećinu zaposlenih van poljoprivrede koji su postali glasačka vojska aktuelne vlasti. Erozija morala odvija se tako što mnogi od njih imaju status privremene zaposlenosti, a podrazumeva se da po kratkom postupku mogu da izgube posao ukoliko se ne povinuju političkom diktatu i glasaju onako kako im se kaže. Ovi zaposleni osamareni su velikim moralnim teretom: biračko pravo im je uzurpirano, a glasanje po savesti istinski onemogućeno.

Slična je situacija kod masovnih okupljanja na mitinzima organizovanih kao podrška vlasti; u medijima je ne jednom javljeno da je neko ostao bez posla jer je odbio da ide na takav prisilni miting. Čak je i korišćenje obdaništa uskraćivano onima koji su na taj način otkazivali poslušnost. Tamo gde ne bude mogućnosti za ovakvo ishođenje glasova, ostaje na raspolaganju model iz Male Krsne: glasovi finansijski ugroženih birača osiguravaju se za po par hiljada dinara. Ne treba posebno naglašavati da je i ovde moral potkraćen na oba kraja. Onaj ko kupuje glasove uzurpira izbore i poništava temeljne demokratske procedure i prava koja su u njima implicirana. Onaj koji proda svoj glas takođe je moralni prekršitelj jer moralno defektan postupak ostaje takav sve i kad je ogrešenje o etički postulat iznuđeno nemaštinom i egzistencijalnom ugroženošću. Celishodno je podsetiti da je svako svesno kršenje zakona i moralni prekršaj jer je poštovanje zakona ne samo formalna obaveza, nego i moralni imperativ.

Sve rečeno može se krunisati, a dobrim delom i sažeti, jednom krupnom poentom koja se da formulisati u ekonomskom žargonu. Postojeći režim i aktuelna vlast u njemu izazvali su eroziju morala na vrlo širokom frontu i na mnogo različitih načina. Oni su savesno postupanje, ispravne reakcije i prirodnu ljudsku težnju da se bude “na pravoj strani životnih tokova” silno demotivisali a na mnogim tačkama i onemogućili tako što su ponašanje usklađeno sa etičkim nalozima učinili neizdrživo skupim. Kad je veliki deo zaposlenih u javnom sektoru u v.d. statusu, te tako izložen otpuštanju po jednostavnom i kratkom postupku, kad mnogi koji su zadobili šansu da se zaposle mogu da je izgube u trenutku zbog “neposluha” prema vlastima i kad vrlo rentabilan poslovni poduhvat zavisi od nekog političkog moćnika, onda je izbor između ponašanja u skladu sa moralnim nalozima i onog koji opredeljuje egzistencijalne uslove života ili pristojnu zaradu – vrlo jednostavan, ali i krajnje delikatan.

Moral se u ovom kontekstu pokazuje kao luksuzno dobro koje samo mali broj građana sebi može da priušti. Dovoljno je da se čovek seti (opet) povećanih fiksnih troškova i cena namirnica, pa da se nametne izbor koji diktira život nasuprot moralu. Najteže je taj moralni ustupak načiniti prvi put, a posle ide sve lakše i učestalije. U društvu u kome je politička skalamerija učinila opredeljenje za etički princip dobra nepodnošljivo skupim, moralni rasap je bezmalo izvestan scenario budućih ponašanja.

Kad se u tako drastičnoj asimetriji sistemski postave uslovi koji velikom broju građana prosto nameću ponašanja sukobljena sa moralnim instinktom, vlastodržačka maštovitost lako pronalazi i druge mehanizme. Tako su famozni “izborni turizam” pokušali da opravdaju tobožnjom okolnošću da njime ne biva prekršen nijedan zakon. Na stranu to što su “zaboravili” da prilikom prijave prebivališta u iznajmljenom stanu mora da se podnese overen pristanak vlasnika u odgovarajućoj transakciji, a to kod prijavljenih na broj stana nula ili na nekoj trafostanici ni teorijski nije bilo moguće.

Gospoda koja opravdavaju ovaj “turizam” kao da nisu čuli za zloupotrebu prava” – korišćenje pravnih mogućnosti za svrhe koje nisu bile namera zakonodavca i nisu u skladu sa društvenim interesom. Moralni prestupi kao da se ponašaju shodno zakonu lančane reakcije: jedna kolekcija prestupa generiše drugu veću, i tako dalje – kumulativno i bez osećaja za granice koje bi već na početku tog malignog lanca morale da proisteknu iz osećaja prikladnosti.

Autor je ekonomista i profesor u penziji