Kada smo kupovali prve knjige preko Amazona ili kucali pretrage po novom pretraživaču neobičnog imena Gugl, na kraj pameti nam nije bilo da će oni jednoga dana upravljati našim automobilom ili autobusom ili kamionom, dok smo mi zaronjeni u gomilu mahom nepotrebnih informacija koje nam istovremeno serviraju na nekom ekranu. Ali stigosmo do toga da logističke i transportne kompanije poput Amazona, UPS-a i Uber-a testiraju autonomne sisteme za vožnju širom sveta otvarajući pitanje – da li će gradovi uskoro postati arene robotizovanog saobraćaja, ili će nešto taj proces zaustaviti ili, što je realnije, malo usporiti?
Uber je nedavno najavio pilot-program robotaksija u Londonu, u saradnji sa britanskom AI kompanijom Wayve. Reč je o vozilima bez bezbednosnog vozača, koja će već narednog proleća kružiti gradom. Britanska vlada je prvobitno ciljala na uvođenje autonomnih vozila 2026, a zatim 2027, da bi novousvojeni takozvani “ubrzani okvir” omogućio testiranje komercijalnih mini-bus i taksi usluga već sada. Uber još nije potvrdio da li će korisnici zaista moći da naruče vožnju ovim vozilima, dok sindikati upozoravaju na “značajne socijalne posledice”, pre svega na gubitak radnih mesta.
Argumenti za autonomnu revoluciju deluju moćno: “vozači” se ne umaraju, poštuju stroga pravila do najsitnijih detalja, odgovaraju potrebama korisnika odnosno uvek ima slobodnih vozila. U test vožnjama po Londonu, gde samoupravljajući ford mach-E nije zahtevao intervenciju prisutnog vozača tokom 30-minutne vožnje kroz gužvu, sistem se pokazao kao “oprezniji od čoveka”. Bi-Bi-Sijev reporter tvrdi da ga nije iznenadio ni biciklista koji se kretao u suprotnom smeru, pa ni pešak na štakama koji se iznenada pojavio. Prepoznao je izazov i reagovao bez greške.
Istina je da to nisu bili laboratorijski već realni uslovi, što značajno ohrabruje pobornike robotizovane vožnje, ali bezbednost saobraćaja se u velikoj meri bazira na statistici. A to znači da treba analizirati ko pravi više grešaka na milion pređenih kilometara – prosečan vozač ili mašina?
Nekima ni to nije dovoljno jer zakoni, kažu opravdano, nisu prilagođeni vozilima bez vozača. Čak i ako se pokaže, a verovatno je da hoće, da robot mnogo ređe greši, postavlja se pitanje ko je odgovoran ako se to, ipak, dogodi. Prema važećim propisima u celom svetu, neizbežno je odgovoran onaj ko je za volanom pa se onda meri da li je i kriv. Zbog toga se očekuje da živ čovek sedi za komandama i kada auto “sam vozi”. Alternativno bi odgovoran mogao da bude vlasnik vozila ili proizvođač, ali to bi vodilo komplikovanim procedurama dokazivanja krivice. Olakšavajuća okolnost je što vozilo prikuplja veliki broj informacija i snima sve oko sebe pa bi sud imao dobar uvid u događaj.
I tu imamo novu dilemu: treba li saobraćajne prekršaje, odnosno presude, prepustiti veštačkoj inteligenciji koja bi presuđivala hladnokrvno i na osnovu inputa dobijenih od postavljenih saobraćajnih sistema? U najopreznijem slučaju odgovor je – još ne.
Svako ko vozi malo moderniji automobil, gde je sve na dugme, barem nekada se suočio sa nekim problemčićem, da kompjuter malo zabaguje usred vožnje ili da motor za kontrolu prozora ne radi, a najčešće se dešava da neuko podesimo softver pa mesecima vozimo sa nekom neudobnošću koje ne umemo da se rešimo. Kod automobila bez vozača događalo se da putnike zaključa u vozilu i da proces oslobađanja uz pomoć tehničke podrške traje predugo, a vi ocenite u kojoj je situaciji i minut mnogo.
Na kraju, tu je i socijalno pitanje. Milioni ljudi širom sveta zarađuju vozeći druge, u zemljama poput SAD imaju i veoma jake sindikate, a za nekoliko godina mogli bi da budu desetkovani. Tehnologija takvu promenu može da omogući mnogo brže nego što je društvo u stanju da je apsorbuje, što u poslednje vreme osećaju prevodioci. Ni oni ni šoferi neće sasvim nestati, ali će im se tržište rada znatno smanjiti. Poslu će moći da se nadaju samo oni koji su u nečemu superiorni u odnosu na kompjuter. To znači da dolazi vreme gde će posla biti samo za natprosečne, a granica proseka podizaće se na svakih nekoliko meseci.
Tehnološki napredak ne može se zaustaviti, ali se omasovljenje može usporiti, dok se ne snađemo. Nevolja je što je nama potreban predah, kao i vozačima, a tehnologija ne staje i stalno nas tera dalje do trenutka kada ćemo priznati da je robot za volanom bezbedniji i jeftiniji, ali da nas to preskupo košta.
Od legendarnih stihova iz 1997. do današnjeg Svetskog prvenstva na Filipinima, srpski odbojkaši i dalje pišu istoriju. Pobedom nad večitim rivalom Brazilom bez izgubljenog seta, „plava četa“ obezbedila je osminu finala s prvog mesta u grupi i pokazala da je spremna da napadne jedinu medalju koja fali u bogatoj kolekciji – svetsko zlato
Kako režim ima sve, a zapravo nema ništa? Ako je Vučić već pobedio, zbog čega nije rasturio studente i drugove ko bugarsku skupštinu? Koliko će još trajati mrcvarenje Srbije? Ima li majčinog sina u Borči koji će skandirati “Bolje vojna parada, nego kanalizacija!” I šta sa svim ovim imaju ruska služba i Evropska unija
U našoj državi strana obaveštajna agencija vređa i targetira medije, novinare i studente, a vlast ne čini ništa da zaštiti svoje građane i svoj integritet
“Društveni metabolizam besa” vanredno je značajan za Srbiju, društvo s viševekovnom istorijom traumatizacije, koje još nije uspostavilo dogovor o osnovnim političkim institucijama, društvo u kojem je većina ljudi nezadovoljna životom i lišena čak i nekih osnovnih prava. Bes izazvan nejednakošću – koliko zbog brzog i protivzakonitog bogaćenja, toliko i zbog neprimenljivosti zakona na privilegovane – potpuno je prirodan, ali mora biti kanalisan u političku akciju koja će to osećanje koristiti samo kao izvor energije za transparentno demokratsko odlučivanje
U novom broju „Vremena“ Jovo Bakić je rekao da ne bismo opstali kao društvo i pojedinci kada bi režim pobedio. U pravu je. Reč sloboda u takvoj Srbiji bila bi zabranjena, lični integritet bio bi razlog za hapšenje, a kukavičluk – način preživljavanja
Na režimskim vikend-okupljanjima nema energije jer stvarnost prodire kroz pukotine alternativne stvarnosti. A bez strasti nema ničega, što reče Hegel
Ruska Spoljna obaveštajna služba optužila je mene da guram ćerke u krvavi srpski Majdan. Ko poveruje nije normalan, a ko se na to poziva je ološ
Jovo Bakić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu
Imamo ljude koji će se obračunati s kriminalom Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
