Da li je Vučić još uvek predsednik Srbije ili je tek gospodar fiktivnog “Ćacilenda”? Na koga može da računa? Ko mu je ostao lojalan? Ko su, u stvari, lojalisti
Lojalisti svakako nisu članovi SNS-a, navodnih više od 700.000. Nije ni 17.000 Vučićevih pristalica koje je on sam nazvao lojalistima. Nisu lojalisti ni oni u najbližem Vučićevom okruženju. Paradoks je da to nisu oni koji su imali najviše lične koristi od njega, nego uglavnom oni koji su žrtve njegove vladavine: osiromašeni, opljačkani, propagandom zaluđeni. Lojalisti su prvenstveno oni koji su spremni da “ginu” za Vučića, ali ne iz ličnog interesa, nego zato što u njemu vide sve ono što je Vučićeva propaganda o njemu govorila, pisala ili vešto režirala. Vučić u njihovim očima i umovima je potpuno drugačiji od stvarnog Vučića. To je Potemkinov Vučić. Čovek-kulisa koji zaklanja stvarni život.
To nisu plaćenici, “ćaciji” iz Pionirskog parka, to su ljudi koji ga ostrašćeno “brane” pred TV ekranima, na pijacama, ulicama, na studentskim blokadama, protestima. To su oni koji izgledaju sasvim normalno sve dok ne prepoznaju u vama “izdajnika”. To su oni koji hoće da otmu mikrofon na studentskom protestu i “kažu istinu”.
OTKUD SAD PONOVO PRIČA O NEKAKVIM LOJALISTIMA?
Strah i panika su obuzeli Vučića, a on pokušava da ih zamaskira emitovanjem veštačkog samopouzdanja, primitivnim uvredama novinara, nevladinih organizacija, političara i svih koji ga kritikuju. Priča o “lojalistima” je priča za laku noć. Sredstvo protiv košmara. Priča koju Vučić priča samom sebi i najbližim saradnicima da ublaži strahove i odagna demone koji ih proganjaju. Uz to ide propagandna kampanja o velikim uspesima, kao što probiotik ide uz antibiotik.
Ipak, ne uspeva sasvim u tome. Otuda nervoza koja se prenosi na njegovo okruženje, kao i na njegove medije koji su zatrpani mobilizatorskim porukama i propagandom protiv domaćih i stranih neprijatelja. Priča o “lojalistima” je puštena sa ciljem da se homogenizuju prvopozivci – svi oni koji su mu na neki način dužni, plaćene udvorice. Njihova lojalnost će trajati koliko traje Vučićeva moć. Čim osete da bi moglo doći do nekih promena, oni će prvi napustiti brod koji tone. Svi sem onih koji su se mnogo ogrešili. Oni nemaju kud, oni moraju da ostanu do kraja.
Pravi lojalisti su oni koji su mu verni iz ubeđenja, oni koji podržavaju vlast ma kakva ona bila. Obično su to žrtve Vučićeve vladavine, oni koji su srazmerno najviše patili i platili funkcionisanje njegove kleptokratije. Pravi lojalisti su većinom žrtve njegove propagande, oni kojima je pokrao pare iz novčanika, pa im ih onda “daje” na kašičicu, tek toliko da preživljavaju. To su oni što veruju da im Vučić daje penzije, da im je on obezbedio radno mesto, da je on sagradio puteve. To su oni kojima nije dobro, ali misle da bi bez Vučića bilo još gore.
Dublji koreni ovakvog odnosa prema vlasti nalaze se u autoritarnoj političkoj kulturi i ukorenjenim vrednosnim orijentacijama. Otuda raširena pojava lojalnosti prema vlasti ma kakva ona bila. Lojalistički sindrom je privrženost vlasti samo zato što je vlast. Juče prema Miloševićevoj, danas prema Vučićevoj vlasti. Bez obzira kakva bila ta vlast, da li radi u interesu ili protiv njihovih ličnih interesa – oni je podržavaju. Svaku vlast bi trebalo poštovati bez obzira kakva je. To je ostatak religijskog u svetovnoj političkoj kulturi: svaka vlast je od Boga! Takvi su stabilno činili četvrtinu biračkog tela još od devedestih godina prošlog veka. Na ovu četvrtinu građana svaka vlast može da računa kao na socijalnu potporu svog legitimiteta. Budući da se prema vlasti ne određuje na osnovu interesa, nego na osnovu ubeđenja i osećanja dužnosti, oni koji su u ovoj grupaciji mogu se svrstati u predmodernistički orijentisane. To su oni što kažu: “Glasaću za tebe kada dođeš na vlast”.
Pored lojalista postoje i koristoljupci. Koristoljupci su egoisti a ne “lojalisti”. Oni će poštovati svaku vlast dok imaju koristi od nje.
Najbrojniji su, ipak, oni populističke orijentacije koji kažu: “Vlast treba poštovati dok radi u interesu naroda”. Ključno pitanje koje se tu postavlja jeste kako oni procenjuju da li vlast radi u interesu naroda. Na osnovu kojih informacija? Koje medije prate? Zato su važni mediji, zato je važan RTS preko kojeg se dominantno informišu. Ako zbrojimo lojaliste i populiste i pridodamo im egoiste, lakše ćemo razumeti izborno ponašanje i dominantne političke orijentacije građana.
Oni koji su jezgro demokratskih promena jesu građani racionalno-demokratske orijentacije. To su oni koji su stava da kada vlast ne radi u javnom interesu, trebalo bi je smeniti na slobodnim i poštenim izborima. To su oni građani koji žele slobodne medije, odgovorne političare, nezavisno pravosuđe, slobodno tužilaštvo i profesionalnu policiju. To su oni koji institucije vide kao servis građana. To su građani kojima nije svejedno koga podržavaju i kakva je država u kojoj žive, oni hoće uređenu državu i društvo pravde. Oni svojim racionalnim stavovima i hrabrošću mogu da pridobiju i konfuzne, neodlučne, uplašene, kolebljive. Oni su matica promena.
Autor je saradnik Instituta društvenih nauka
Uprava Fakulteta političkih nauka najoštrije osuđuje brutalno postupanje policije i maskiranih napadača nad njihovim studentima Nikolinom Sinđelić i Stevanom Zdravkovićem tokom protesta u Beogradu
Veterani su svesni toga da je sistem pogrešan i nepravedan. Zato se poturaju gde god studentima i građanima preti opasnost od fizičkog nasilja. Kao neka vrsta obezbeđenja, kad policija koju narod plaća nema hrabrosti za to. Zarad budućnosti ove zemlje
Neposredno posle završetka protesta u Novom Sadu, grupa maskiranih muškaraca razbila je palicama i letvama više automobila parkiranih kod vrtića „Palčica“ u Ulici Branimira Ćosića. Na meti su bila vozila bez registarskih tablica
U nedostatku drugih rijaliti sadržaja, zbog letnjeg raspusta i kolektivnog godišnjeg odmora na “Pinku”, vlast je odlučila da zadovolji potrebe hardkor gledalaca&simpatizera i preuzela je taj žanr. Tako je eksploatisala zdravstveni problem ministra Glišića, napravila slučaj čak i od otkopčanog šlica ministra Dejana Vuka Stankovića, ali se najintenzivniji rijaliti ove nedelje ipak odigrava na Limanu
Važno je da studentski pokret pronađe način da sarađuje sa postojećim demokratskim resursima, bez gubljenja sopstvenog identiteta. Nepristrasnost ne znači neutralnost prema nepravdi. Neopredeljenost ne znači relativizaciju političkih razlika. Autonomija pokreta ne mora da isključi uvažavanje tuđeg rada i iskustva. I najzad – politička borba nije kompromitovana stvar, već neophodan instrument za društvene promene
Rimski imperatori su građansko nezadovoljstvo smirivali politikom „hleba i igara“. Pokušao je to i Aca Srbin, ali bezuspešno, pa sa opredelio za „laži i šamara“
Predsednik svih batinaša Srbije upravo ispisuje istorijsku grotesku: od batinaša pokušava, procesom baljezganja, da načini građane, a građane da pretvori u batinaše
Mnoge od onih koje su do juče hapsili, policajci danas štite. Tako su postali privatno batinaško obezbeđenje MUP Srbije d.o.o. Zato je za novinare mnogo važnije da znaju ko je ko u podzemlju, nego u policiji ili strankama na vlasti
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
