Katarza je samo početak

...

Prvi utisak glasi: u javnu komunikaciju vratile su se vrednosti koje smo na duže vreme bili izgubili. Novina je zapravo u oživljavanju nečega važnog, što nam jeste nedostajalo ali smo prestali da verujemo da ćemo ga ikada više naći.

Recimo, argumenti studentskih predstavnika kao i način na koji govore, formulišu svoje ideje i saopštavaju da se s nečim ne slažu ili neki predlog odbijaju, odiše ne samo briljantnom pronicljivošću već i izuzetnom smirenošću i doslednošću koje obično ne očekujemo od mladih ljudi. Zatim, ljubaznost i srdačnost među nepoznatima, ne samo tokom protesta već i u svakodnevnoj komunikaciji, spremnost da se drugome pomogne, da se drugi zaštiti i podrži, i više od svega – želja da s ljudima koje prvi put vidite podelite gotovo sve što imate, sve to inspiriše u velikoj meri i zato što smo zaboravili koliko nam je nedostajalo.

POVRATAK OPŠTEG DOBRA

Posle mnogo godina u društvu se probudila solidarnost, koja je zapravo ono što društvo sačinjava. Solidarnost ne znači samo međusobnu podršku i dobronamernost već i svest da se nekad opšti interes mora staviti ispred ličnog, da moramo da uradimo i ono što nam je neudobno, što je rizično i teško, da izgubimo, propustimo ili se odreknemo onoga što nam je dragoceno, kako bi čitava zajednica ili naredne generacije mogle nešto da dobiju, kao što su neki političari u staroj Atini donosili zakone koji su išli protiv interesa njihovih porodica.

U doba koje propagira principe individualnosti, pohlepe i sebičnosti, solidarnost je počela da nestaje. Možda zvuči apstraktno kada Kant piše da “narušavanje prava na jednom mestu na svetu osećaju svi”, ali smo to vrlo intenzivno osetili u proleće 1999. godine, kada su, tokom bombardovanja, ljudi pomagali nepoznatima, što je potvrda psihološke zakonitosti da traumatsko iskustvo pojačava potrebu za vezanošću. Sve se promeni kad osetimo da smo u istom problemu, a mnogi ljudi to osećaju i kada je u pitanju ugrožavanje prava ljudi koji žive na drugim kontinentima, životinja ili klime.

TEMELJNO (PRO)ČIŠĆENJE

Doživljaj koji mnogi imaju kada učestvuju u aktuelnim protestima u Srbiji, ili čak i kad ih samo posmatraju, sadrži i druge komponente. Snažne emocionalne reakcije, potoci suza, spontani zagrljaji – dosta toga ukazuje na kolektivnu katarzu. Kao da je hodanje od mesta do mesta revitalizovalo čitavo društvo i ujedinilo ga u celinu, poput organizma kome je ponovo proradio nervni sistem, kao da su auto-putevi nervni putevi. Najveći broj građana, nakon godina sistematskog truda da se sve rasparča i time oslabi, ponovo oseća da pripada istom društvu i državi, prihvata njene simbole kao svoje, oseća odgovornost i ponos. Mnogi mladi se ne sećaju da je bilo moguće tako živeti, neki, bez obzira na uzrast, nikad nisu tako živeli.

Katarza je u grčkom svakodnevna reč, i kao imenica i kao glagol, sa jednostavnim značenjem – čišćenje, odnosno čistiti. Razlog iz kojeg celi svet zna za nju jeste, kao i u velikom broju drugih slučajeva, Aristotel. Veliki filozof (koji je tvrdio da sva filozofija počinje čuđenjem) pitao se zašto ljudi vole da gledaju tragedije iako unapred znaju da će njihov sadržaj biti potresan, a reakcije tadašnje publike bile su mnogo intenzivnije od naših. Naime, predstave su bile ograničene na dionizijske svečanosti, u proleće svake godine, pa gledaoci nisu imali prilike da se naviknu na njih. Aristotel je pretpostavio da se gledaoci na neki način poistovećuju s likovima, pa na kraju komada osete kao da su “izbacili” negativna osećanja, te iznutra bivaju “pročišćeni” – sa manje tuge, očaja, besa i ubilačkih težnji. Slobodni smo da pretpostavimo da se one do sledećeg proleća ponovo natalože, pa onda sledi neobični “godišnji remont” pozorišnom katarzom.

Deluje da smo i mi sad ”pročišćeni” tako temeljno da smo se podsetili svojih pozitivnih strana i svega dobrog što možemo da dosegnemo. Velikodušniji smo, veseliji, dosetljiviji, istrajniji… I tu najverovatnije postoji neka pravilnost koja nauci i dalje izmiče: svi su ti kapaciteti sve vreme bili tu, ali u zimskom snu, kao što će u jednom trenutku početi da se povlače iz javnog života, a sumnjam da bi iko umeo da objasni kako se ti procesi aktiviraju, odvijaju i gase.

KAKO SE ISTOPIO STRAH

Možda je najzanimljivije od svega to da deluje kao da je, gotovo preko noći, strah potpuno nestao i ljudi stoje na trgovima sami, uzvikuju ili govore pred kamerama ono što su se do juče jedva usuđivali do prošapću, kao da su okupatori čija se prezimena rimuju s našim odjednom izgubili svu moć i na delu je epidemija hrabrosti i slobode, koju prati (ko će ga znati da li kao uzrok ili kao posledica) neka suprotnost lokdaunu, pa je sad sve javno i zajedničko.

Nemam nikakvo konačno tumačenje porekla te slobode, ali makar jedan deo odgovora morao bi biti u metodu. Zvuči krajne jednostavno: velike grupe mladih ljudi razgovaraju. Nakon godina koje su pojeli neprekidni, često svakodnevni napadi, optužbe, klevete – rijaliti politički život, rijaliti Skupština, rijaliti predsednik – neko sada sluša i govori bez straha, u grupama koje nisu organizovane hijerarhijski, pa su mogućnost uticaja i neophodna odgovornost ravnomerno raspoređeni na sve članove plenuma. Sve odluke koje studenti donose neuporedivo su pametnije nego što bi oni to mogli da urade izolovani na ispitima, bez razmene, saradnje i međusobne podrške. I mada ne znam ništa ozbiljno o politici, a još manje o politikologiji, ne mogu da se ne pitam da li bi to trebalo da bude uzor i za organizaciju političkih stranaka i pokreta u Srbiji: što manje hijerarhije, što više razgovara i donošenje odluka tek kad se svi članovi izjasne i daju svoj glas.

PELCOVANJE ISTINOM

Da se vratim još malo na katarzu. Toliki je bio Aristotelov uticaj na evropsku kulturu da je, bezmalo dve hiljade godina, čest argument u intelektualnim raspravama glasio “Ipse dixit!” – kažete “Tako je rekao Aristotel!” i niko se više ne usuđuje da vam protivreči. Samo jedna linija njegovog uticaja vodila je tome da je sredinom devetnaestog veka ideja katarze korišćena u nekim ranim formama psihoterapije, što i deluje logično: kad “izbacite” osećanja i “pročistite” se od njih, uistinu bi trebalo da se osećate bolje. U lekarskim ordinacijama tog vremena, širom konzervativne Evrope, lekari su koristili starinski oblik vibratora ne bi li pacijentkinjama pomogli da se “očiste” od osećanja tako što će postići neku vrstu terapijskog orgazma.

Ovakav pokušaj da se izleče osobe koje pate od mentalnih poremećaja primenjivan je nekoliko decenija, ali se pokazalo da ne pomaže dugoročno. Njegov glavni zagovornik bio je izvesni doktor Bernajz, čija se bratanica kasnije udala za inicijalno još manje poznatog Sigmunda Frojda, koji će, pak, početkom prošlog veka, ubediti svet da se problemi rešavaju samo kada se ima hrabrosti, istrajnosti i upornosti da se ispitaju svi razlozi koji bi mogli da povežu posledice s njihovim mogućim uzrocima. Prostije rečeno, Frojd je tvrdio da postoji samo jedna lekovita stvar i da je to istina, onako kako je terapeut otkriva i pomaže pacijentu da je otkrije i sam.

Nisam veliki zagovornik direktne primene psihoanalize na druge oblasti i discipline, uvek mi deluje da je neophodno još mnogo dijaloga i međusobnog učenja. Ali ako probamo da mislimo o situaciji u Srbiji iz ovog ključa, deluje prilično logično. Prvo, solidarnost je neophodna i velika je sreća da je obnovljena. Iako je sada intenzivnija nego što će moći zauvek da bude, makar je jasno da je tu, da će možda postati dremljiva, ali ostati dosežna. Drugo, katarza uistinu deluje kao svojevrsna celodruštvena terapija, stotine hiljada ljudi su “oživele”, ohrabrile se, plaču od sreće i dirnutosti, što sigurno inspiriše i na nove podvige. Treće, svemu tome se nešto mora dodati. Da, nesumnjivo je da su potrebne procedure, zakoni i institucije. Ali čim to bude bilo obezbeđeno, neophodno je pozabaviti se pitanjem istine, priznati sebi i mnogo toga što ne želimo da znamo. Potrebno je da sudovi utvrde šta se tačno dešavalo svih ovih decenija, a da društvo prihvati da su njihovi zaključci i presude istiniti (mada će se, naravno, tu i tamo po kafanama raspletati teorije zavere, što je neizbežno). Neophodno je da se konačno suočimo sa pitanjem ratnih zločina i atentata, da bismo istinom očistili svoju savest i mogli da planiramo budućnost bez tog užasnog tereta. Moramo da shvatimo zašto smo do ove studentske (r)evolucije godinama spavali “snom mrtvijem” i dozvolili ovakvo ponižavanje, obespravljenost i kukavičluk. Tek se posle toga možemo izviniti jedni drugima, prihvatiti izvinjenja i pokušati da gradimo zdravo društvo. Jer – a žao mi je ako nekoga ovim razočaravam – ovaj poraz neće biti nikakva pobeda već samo “nulti momenat”. Dan kad ovaj dosadnjaković koji je uzurpirao svu vlast u zemlji i njegovi saborci u fascinantnim oblicima korupcije budu priznali poraz neće biti nikakav kraj. To će biti tek početak početka, znak da je teren očišćen i da zidanje može da počne. A da bismo obezbedili da nam se nikakav oblik diktature više ne ponovi, moramo svi da se “pelcujemo” istinom i uzmemo je za temelj.

Autor je psiholog