Kako je osakaćena najbrojnija stranka u Srbiji

...

Neposredno nakon famoznog 3. marta, dana kada nije konstituisana beogradska skupština, dogodila se jedna znakovita i dalekosežno rečita manifestacija. Vođena svojim mnogokratno ispoljenim aktivizmom, vladajuća SNS započela je intenzivnu izbornu kampanju i, ne časeći časa, organizovala poveliki skup svojih političkih aktivista. Predsednik Republike (PR), član te stranke, održao je jedan od svojih podužih edukativno intoniranih govora. Sadržina tog govora, međutim, ispala je naglašeno neuobičajena. Toliko neuobičajena da je izazvala silne komentare po medijima i društvenim mrežama i bila odista znakovita u smislu otkrivanja nekih slabosti te stranke, slabosti koje su poodavno zapažene ali koje su ovoga puta istaknute od strane najviše pozicioniranog njenog člana i stoga se pokazale u jednom više nego karakterističnom svetlu. Najkraće rečeno, PR je na okupljeno članstvo osuo drvlje i kamenje ističući opštu inertnost i neaktivnost i naglašavajući masovnu nesposobnost okupljenog ali, po implikaciji, i ostalog provereno masovnog članstva. Ovde će se odustati od reprodukovanja njegovih preoštrih, a po nekima i direktno uvredljivih formulacija, jer bi, u protivnom, ovaj tekst delovao kao ostrašćeni antistranački, na SNS upravljeni pamflet.

PR je bio sasvim u pravu, ali to ne bi trebalo da zvuči kao njemu upućeni kompliment. Idući za što impresivnijim omasovljenjem članstva i fundirajući tako duge nizove izbornih pobeda, SNS je (p)okupio kuso i repato, šuto i rogato i tako prestao da bude stranka u striktnom smislu reči. Pretvorio se u interesnu grupu. Radna mesta, dohoci, povoljni poslovni aranžmani sa državom… Šta sve nije bilo podsticaj da se uđe u tu stranku? Ona je tako prestala da bude organizacija za artikulisanje i promovisanje nekog konkretnog programa, neke specifične varijante razvojne putanje po kojoj bi trebalo da se kreće društvo u budućnosti. Uostalom, i sam vrh stranke toliko je puta menjao svoj politički narativ da se izgubila predstava o njenom akcionom profilu i formatu. Jednako veliku zabunu izazivala je počesto dijametralna razlika između onoga što su stranački ljudi kao politički funkcioneri propovedali u inostranstvu i onoga što je gromoglasno i u opsežnim narativima, čiji je kraj bilo teško dočekati, bivalo na svim nacionalnim frekvencijama emitovano za domaću upotrebu. Isto tako, zbog sedenja na dve često pominjane stolice, nikad se nije znalo koji se deo mase oslanja na jednu odnosno na drugu stolicu.

ZBRKA I ZABLUDA

Kad je reč o političkoj orijentaciji i strateškom opredeljenju vladajuće stranke, svega dve reči – zbrka i zabuna – dovoljne su da opišu stanje stvari na tom najvišem nivou stranačkog opredeljivanja. Radna mesta, plate i ostalo potpuno su prekrili eventualna pažljiva odmeravanja političkih opcija kao predmeta strateškog izbora. Pretvorivši se u interesnu grupu, stranka je izgubila i afinitet i sposobnost za odmeravanje i sameravanje krupnih političkih alternativa na kojima kao društvo treba da vršimo svoje strateške izbore. Kad stranka prestane da bude stranka, prirodno je da i njeni mnogobrojni “članovi” prestanu da budu politički aktivisti. Zato je PR bio u pravu kad je zagrmeo da su ti đuture uzev loši aktivisti i da bi bez njega na izborima prolazili kao mačak kroz trnje. Postavivši ovu dijagnozu sasvim ispravno, PR je prećutao jednu daleko važniju stvar, pa tako na nju spustio teški zastor sumnje. Najodgovorniji, ako ne i jedino odgovoran, za tu nedovoljnu aktivnost i nezadovoljavajuću, ako ne i posve izostalu političku delotvornost jeste upravo on sam.

On je, naime, akumulirao ogromnu političku moć. Asimetrija u rasporedu moći između njega i ostatka stranke, a o ostatku društva da se i ne govori, drastična je i zabrinjavajuća, a neće biti daleko od istine ako se okvalifikuje kao jedan opasan oblik socijalne patologije. Duboki koreni tog zabrinjavajućeg akumuliranja moći dobro su poznati. Oni sežu sve do samih osnova društveno-ekonomskog sistema. Društveni sistem kao celina pati od jedne fundamentalne strukturne manjkavosti, nasleđene iz vremena kolektivističke organizacije društva i sistema socijalističkog samoupravljanja. Ta manjkavost sastoji se od čvrste isprepletenosti vlasti i države, što ima za posledicu da država nije dovoljno duboka i da u odnosu na samu političku vlast nema dovoljnu nezavisnost. Za racionalno uređen politički i ceo društveni sistem potrebna je ne samo podela vlasti nego i otpornost javnih institucija na političke diktate i pritiske.

Budući da država sa svim svojim resursima, organizacijama i upravnim agencijama dolazi u ruke i pod kontrolu politike, stranka koja pobedi na bilo kojim izborima postaje toliko jaka u odnosu na svoje političke konkurente da više ne može biti govora o političkoj konkurenciji. Stranka na vlasti, uz kontrolu nad tolikim državnim resursima, agencijama i informaconim mrežama postaje tako jaka da u vremenu koje čak ne mora da bude dugo, jednostavno desetkuje i smoždi svoje političke suparnike. To se kod nas odista i desilo, a to je jedan mehanizam i aspekt neodmerene koncentracije političke moći koja u društvu izaziva patološke deformacije i teško izlečivu socijalnu bolest. Institucionalno konstituisan proces koncentracije moći putem desetkovanja konkurentskih stranaka poprima svoju inerciju i nastavlja se prerastajući sa međustranačkog produbljivanja nejednakosti u analogno eskaliranje nejednakosti unutar same vladajuće stranke. Stanje u koje vodi taj proces jeste izrastanje jednog neodmereno moćnog pojedinca koji kontroliše sve poluge društvenog razvitka. Tako je ovo društvo došlo u položaj da jedan čovek posredno ali dobrim delom i neposredno, kontroliše sve.

OGREŠENJA I KOMPROMITACIJA

Uz sve nabrojano, Srbija ima taj hendikep da joj je PR neuobičajeno vredan i vanstandardno energičan čovek. On ne samo da donosi odluke koje predodređuju upravljačke impulse po svim sektorima nego se i sasvim direktno meša u pojedine resore, uzurpirajući njihove zakonom propisane nadležnosti. Kako da se ponaša ministar ako PR lično krene da donosi odluke koje su u njegovoj nadležnosti? Ta sa zakonom nespojiva relokacija prerogativa na najvišem nivou ima svoje dalekosežne reperkusije na nižim nivoima društvene organizacije: gomilaju se brojne nejasnoće u pogledu toga ko o čemu ima šta da odlučuje i umesto nekakvog poretka u usmeravanju društva i svekolikim procesima odlučivanja, preovladava haos. U takvom sistemu ne može se očekivati inicijativa i kreativnost na nižim nivoima odlučivanja i predvidivo nastaje atmosfera inercije i pasivizacije; to je upravo ono što je PR tako gromovito ispozamerao svojim stranačkim kolegama. Pritom je smetnuo s uma da je sve to sam izazvao svojim neodmerenim gomilanjem moći i jednako preteranim uplitanjem u procese odlučivanja u kojima su radi reda i efikasnosti zakonima i drugim aktima nadležnosti alocirane drugim licima. Ta lica su specijalizovana za odgovarajuće poslove ili prirodno orijentisana na njih.

Ustavne nadležnosti predsednika Republike veoma su skučene. Tu je ono poslovično dodeljivanje odlikovanja, primanje diplomatskih akreditiva i par sličnih, nimalo impresivnih funkcija. Iz napred rečenog proističe da, sveudilj tako hiperaktivan i svemoćan, PR nije mogao a da praktično svakodnevno ne krši mnoštvo zakona i drugih propisa. Fiskalni savet se obeznanio kad je potkraj minule godine PR istupio sa čitavim superprogamom krupnijih akcija i obećanja u vezi s platama i penzijama, i to samo par sedmica nakon što je ozvaničena obavezujuća višegodišnja fiskalna strategija. Poslovično je već postalo njegovo dugogodišnje kršenje izuzetno značajnog čl. 115 Ustava Srbije, što je neka vrsta krune na impresivnu množinu ogrešenja o zakon koja su mu prešla u rutinu. Na taj ogrešenjima kompromitovani Ustav položio je zakletvu prilikom primanja svog tekućeg predsedničkog mandata. Taj čin bi trebalo primereno okvalifikovati, ali bi to mogao samo neko sa mnogo bogatijim rečnikom od onoga kojim raspolaže ovaj autor.

Zaključak ovde može da bude sasvim kratak. Na stranačkom skupu kojim je aktiviran početak izborne kampanje PR je teškim rečima i nimalo laskavim ocenama bezmalo izrezilio članstvo svoje stranke. A tamo gde ne valja članstvo zasigurno ne može biti dobra ni sama stranka. Ocenivši realistično manjkave domete članstva, PR je propustio da identifikuje uzroke tih manjkavosti. Ključni uzrok tih felera je on sam. Prepuštajući se neumerenoj aktivnosti i upuštajući se u pravo more što krupnijih što čak i onih sitnih odluka, on se silno udaljio od zakonske regulative i produkovao nered i tromost tamo gde su, shodno intencijama ugrađenim u zakone, trebalo da budu propulzivni impulsi racionalnog odlučivanja i stabilan i predvidiv poredak.

Autor je ekonomista i profesor u penziji