Bez obzira na aktuelnu raspodelu moći, vlasti i ovlasti, u medijima u Hrvatskoj, prvenstveno onim državnim, mogli ste videti i čuti predstavnike vlasti i opozicije. Postoje preferencije i uticaji, ali se oni ne mogu uporediti sa medijskim jednoumljem u Srbiji
Zoran Milanović osvojio je drugi predsednički mandat u Hrvatskoj. Pod sloganom “Predsjednika za predsjednika” u drugom krugu je dobio 75 odsto glasova birača, porazivši Dragana Primorca, nezavisnog kandidata kojeg je podržao vladajući HDZ. Nesrećni Primorac se morao zadovoljiti sa tužnih 25 odsto, pa je u njegovom izbornom stožeru zapravo glavnu ulogu igrao premijer Andrej Plenković.
Uprkos prividu dostojanstvenog poraza, HDZ se suočio sa ozbiljnim šamarom birača, jer je loš rezultat uglavnom tumačen kao poruka aktuelnoj vlasti. Plenković i Primorac nisu čestitali Milanoviću, nastavljajući praksu koju je zapravo uveo Milanović posle prošlih izbora, kada on nije čestitao HDZ-u pobedu na parlamentarnim izborima. Ukratko, Milanović je rekao da će njegov program biti Ustav, koji mu daje “ovlasti” u oblastima diplomatije i oružanih snaga.
Političku scenu u Hrvatskoj sada definitivno obeležava sukob dva uticajna političara koji su zapravo veoma slični, kako po poreklu iz socijalističke srednje klase (Plenković je iz nešto bogatije porodice), preko pravničkog obrazovanja, radnog iskustva u Ministarstvu spoljnih poslova i netipičnog položaja unutar HDZ i SDP. Obojica su bili ili jesu predsednici stranaka, ali uvek sa potrebom da se pomalo udalje od glavnih partijskih tokova. Plenković važi za briselskog birokratu, dok je Milanović sve glasniji zagovornik nezavisne hrvatske politike u okviru NATO ili EU.
Ovi izbori su upravo zato, kao i prethodni parlamentarni ili oni za Evropski parlament, u žiži imali međusobno prepucavanje ove dvojice. Čak su i Srbi pali u drugi plan, iako su po pravilu važna predizborna tema na svakim izborima u Hrvatskoj.
Pokazalo se takođe da zapravo nema velike ideološke razlike između Plenkovića i Milanovića, jer su Srbi kao politički faktor potpuno marginalizovani, vladajuća većina je namaknuta koalicijom sa ekstremnom desnicom, koja je stavila veto na saradnju sa Pupovcem. Plenkovićeva stranka je Hrvatsku pogurala udesno, ali je Milanović prostor za kampanju pronašao u kritikovanju korupcije, koja je dovela do brojnih afera i čak hapšenja ministra zdravlja.
Medijima je taj sukob izuzetno zanimljiv, pa su svakodnevno prenosili uvrede, uz dodatak ekstremne desnice, kojoj ni HDZ nije dovoljno “hrvatski”. Nivo političke komunikacije poprilično je opao i dostigao balkanske standarde. Ukratko, pokazalo se da korupcija i političko pljuvanje nemaju veru i naciju, prevod nije bio potreban.
Razlike ipak postoje. Prema Ustavu, predsednik Hrvatske ne sme biti politički aktivan u okviru stranke, jer je u službi svih građana. Milanović je tako odlukom Ustavnog suda sprečen da se kandiduje za premijera na prošlim izborima. Dakle, ipak postoji podela vlasti. Nadalje, uprkos sukobima, svih pet godina traje kohabitacija dva oponenta, a država funkcioniše. Slično će biti i narednih nekoliko godina, pa neki smatraju da zapravo nije loše da sva vlast u jednoj zemlji ne bude koncentrisana samo kod jednog političara ili stranke.
Ruku na srce, kohabitacija je zapravo dovela do toga da se obe strane moraju pridržavati svojih zakonskih okvira, što se danas ne dešava u Srbiji, gde je apsolutna vlast u rukama predsednika Vučića, koji bi zapravo bio pandan Milanoviću. U tom smislu možemo reći da se Milanović neuporedivo bolje pokazao u ulozi predsednika nego kao premijer, kada je poprilično zakomplikovao odnose sa susedima.
Važna razlika koju smo mogli da primetimo tokom izbora jeste svest birača. Oni su u zemlji u kojoj je odnos levice i desnice gotovo pola-pola većinski izabrali vladu desnog centra, ali i predsednika socijaldemokratu. Štaviše, statistika je pokazala da je kandidat HDZ loše prošao jer ni birači HDZ nisu glasali za njega. Zato se Milanović na početku svog obraćanja zahvalio onima koji su glasali za njega, ali i glasačima HDZ koji su svojim bojkotom doprineli njegovoj ubedljivoj pobedi.
Šta je onda objašnjenje ove političke kohabitacije u Hrvatskoj, koja će trajati gotovo deceniju? Kampanja je bila obeležena uvredama, razlike između “ustaša” i “komunjara” sve su manje, Srbi nisu tema jer ih je sve manje pa nisu bitan politički faktor, zemlja je članica EU pa je politika usklađena sa Briselom i NATO. Birači u Hrvatskoj ni po kojem demografskom kriterijumu nisu bitno različiti od onih u Srbiji. Nisu ni lepši ni pametniji. Jedino logično objašnjenje koje mogu da ponudim jeste rad medija. Bez obzira na aktuelnu raspodelu moći, vlasti i ovlasti, u medijima u Hrvatskoj, prvenstveno onim državnim, mogli ste videti i čuti predstavnike vlasti i opozicije. Postoje preferencije i uticaji, ali se oni ne mogu uporediti sa medijskim jednoumljem u Srbiji, gde se vlast surovo obračunava sa političkim neistomišljenicima. Mediji su zato ključ za mirnu primopredaju vlasti, gde zapravo nije bitno da li će ne kraju gubitnik čestitati pobedniku.
Medijsko jednoumlje u Srbiji danas već najavljuje mogući gubitak vlasti kao početak građanskog rata, nekakvi lojalisti se nad ikonom zaklinju da neće promeniti stranku ako SNS izgubi izbore, već će sa pesmom ići na streljanje i vešala. Niko u Hrvatskoj, gde je uhapšen aktuelni ministar zdravlja, nije ložio ljude da opozicija sprema diverzije u bolnicama na odeljenjima intenzivne nege. Niko se od političara, ni Plenković, ni Milanović, ne pojavljuje svakodnevno, ili više puta svakog dana da bi narodu objasnio šta se dešava i da, postoji politička debata oko svih važnih državnih pitanja.
Politički pluralizam je očigledna posledica medijskog pluralizma u izveštavanju, prvenstveno na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Birači su imali mogućnost izbora jer su imali mogućnost da čuju i vide predstavnike svih opcija, svakoga dana, a ne samo u onih par minuta u predizbornim terminima. Tu slobodu građani Srbije još nisu izborili.
Novi Sad nije toliko mali grad, ali se u njemu izgleda sve zna. I da je Miloš Vučević optužio Mariju Vasić, koja je bila u zatvoru mesecima, da je ona napisala grafit. I da je Vasić obrazovala njegovog sina, ali i da je zbog istog sina posredno postao bivši premijer zemlje
Zvanična biografija mu je, malo je reći, fe-no-me-nal-na, a kad u nju uđu nove biografske jedinice, koje ispisuje u radno vreme i prekovremeno, ima da pobedi sve u svetu
Valjda postojeće oružje nije dovoljno, ni vojska, ni policija, ni paravojske, ni ćaciji, već rešenje stiže sa Pinka. Željko Mitrović na svoj način pokušava da reši problem, jer ako ga sada neko iznervira, on će ga dezintegrisati laserom, pardon, fotonskim snopom
To što je granica moralne pretenzije studenata zgusnuta u proceduralnim sloganima nije loš istorijski ukus nego nemoć protiv hegemone epohalne svesti koja je u Evropi lišena socijalne alternative. U ovom nepovoljnom sklopu možda se od generacijskog proboja studenata previše očekivalo. U protestu jeste snažno markirana neregulisana nezasitost vlasti, ali ne i nezasitost sticanja profita. Iako se tesno prožimaju, ove druge stigme nema u studentskim sloganima. Moralni kompas je pomeren udesno, ka proceduri. Za to studenti nisu odgovorni. U svetu se klatno pomerilo udesno
Pomama za moći, te potpuno odricanje od nje, oblici ponašanja koje je lako opaziti u autoritarnim društvima, nisu posledica samo pohlepe ili nezadovoljstva sobom, već imaju duboke korene u našoj evolucionoj istoriji. Svaki autokrata i diktator, makar u našem dobu, radi sve isto što su naši preci radili poslednjih trista miliona godina, a brojne životinjske vrste rade i danas. I nije nimalo smešno što Trump, Vučić i Erdogan čine sve isto što i neki gušteri, laste, divlji psi ili babuni. Ako su ti instinkti tako duboko ukorenjeni u nama, ima li uopšte leka za opsednutost moći
Vučićev predizborni plan: uterati strahu u kosti policijskim brutalnošću, rasturiti N1 i Novu S, odglumiti za strance spremnost za dijalog, demagoški stvoriti privid bogatijeg života... No, izuzev stvaranja afera, ništa mu ne ide od ruke
Festivalska godina u Srbiji protiče ili bez festivala, ili sa festivalima bez publike koje su naprednjaci napravili u inat umetnicima i narodu
Uz Aleksandra Vučića su većinski jedino penzioneri i oni koji imaju najviše osmoletku. Drugim rečima – sirotinja koju je najviše ojadio i u koju se opet uzda
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
