Kako bi našoj borbi protiv korupcije doprineo Međunarodni sud za borbu protiv korupcije

...

Ideja o formiranju međunarodnih sudova kao mehanizama za postizanje pravde u slučajevima kada nacionalni sudovi država nemaju dovoljno snage, kapaciteta ili volje da tu pravdu ishoduju, odavno je prihvaćena kao opravdana, od Međunarodnog vojnog suda u Nirnbergu, preko ad hoc tribunala za bivšu Jugoslaviju i Ruandu, do Međunarodnog krivičnog suda (eng. ICC). Da li su ovi sudovi zaista i ostvarili svoju svrhu u punom kapacitetu, ostaje za neke druge analize.

Podrška stvaranju “nadnacionalnog” suda za borbu protiv korupcije pojavila se u javnosti prvi put 2012. godine, na predlog Marka L. Volfa, sudije Okružnog suda Sjedinjenih Američkih Država za okrug Masačusets, na Međunarodnom pravnom forumu u Sankt Peterburgu.

Nesporno je i da najveći broj zemalja nema efikasne mehanizme u borbi protiv visoke korupcije, a Srbija je, nažalost, pri dnu te liste. Korupcija najviših državnih zvaničnika (kleptokrata) uveliko utiče na stepen demokratije u nekoj zemlji, na vladavinu prava, ljudska prava, klimatske promene i zaštitu životne sredine. Kao takva, korupcija svakako ima internacionalni karakter kroz tokove novca ili kupovinu luksuznih nekretnina, aviona, jahti i drugih skupocenosti u zemljama širom sveta.

Donedavno se ovoj ideji prigovaralo da je utopijska, da lepo zvuči, ali da nije realno ostvariva. Međutim, intenzivna kampanja i rastuća podrška ovoj ideji u celom svetu i među svim društvenim faktorima osporava ovu tvrdnju.

Najznačajniji pokretač za stvaranje ovog suda je Integrity Initiatives International. To je nevladina organizacija koju je osnovao sudija Mark L. Volf 2016. godine sa sudijom Ričardom Goldstonom, bivšim sudijom Vrhovnog suda Južne Afrike i glavnim tužiocem Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju i Međunarodnog krivičnog suda za Ruandu, zajedno sa drugim kolegama. Oni su u junu 2021. godine objavili Deklaraciju koja poziva na stvaranje ovog suda. Deklaraciju je do sada potpisalo više od 125 svetskih lidera, više od 300 istaknutih pojedinaca iz 80 zemalja, uključujući više od 50 bivših predsednika i premijera i 32 Nobelova laureata i brojne međunarodne organizacije (spisak svih potpisnika je javno dostupan).

Za naš region je zanimljivo izdvojiti da su deklaraciju potpisali i Redžep Meidan – bivši predsednik Albanije i član “Club de Madrid”, Alfred Gusenbauer – bivši kancelar Austrije i član “Club de Madrid”, Haris Silajdžić – bivši premijer i bivši član Predsedništva Bosne i Hercegovine, Zlatko Lagumdžija – bivši premijer Bosne i Hercegovine i član “Club de Madrid”, Rosen Plevnelijev – bivši predsednik Bugarske, Ivo Josipović – bivši predsednik Hrvatske i član “Club de Madrid”, Konstantin Simitis – bivši premijer Grčke, Danilo Türk – bivši predsednik Slovenije i predsednik “Club de Madrid” i mnogi drugi, kao i predstavnici raznih internacionalnih organizacija.

Tako je 2023. godine formirana grupa vodećih međunarodnih pravnika, advokata, akademika i stručnjaka iz oblasti borbe protiv korupcije kako bi izradili model ugovora za IACC.

ZNAČAJ IDEJE I PROBLEM VISOKE KORUPCIJE

Korupcija se ogleda i u nemogućnosti ostvarivanja naših svakodnevnih prava, od pristupa zdravstvenim pregledima i operacijama, preko dobijanja dokumentacije, upisa prava u katastar, do ostvarivanja drugih prava koja nam pripadaju. Ona utiče na stvaranje nelegalnih deponija, rudnika i fabrika koji ne zadovoljavaju osnovne standarde zaštite životne sredine i tako pogađa sve nas, podjednako i snažno. Korupcija šefova država ili vlada dovodi i do međunarodnih sukoba.

Problem visoke korupcije nije nedostatak zakonske regulative koja reguliše sankcionisanje primanja mita, pranja novca i korupcije jer, primera radi, svaka od 191 zemlje koje su ugovornice Konvencije Ujedinjenih nacija protiv korupcije (eng. UNCAC), ima zakone koji kriminalizuju koruptivno ponašanje. I Srbija je još 2005. godine ratifikovala ovu konvenciju.

Bečka konvencija o ugovornom pravu, koju je Srbija ratifikovala još 1972. godine, zahteva da svaka zemlja uloži iskren napor da sprovede preuzete ugovorne obaveze primenom domaćih zakona koji kriminalizuju određeno ponašanje. Dakle, naši zakoni su solidni i postoje široke mogućnosti kažnjavanja za koruptivno ponašanje, koje u praksi izostaju. Naravno, problem je što pojedine ugovornice UNCAC-a vode upravo kleptokrate koje kontrolišu sve institucije, što im omogućava nekažnjivost.

Srbija je, u većoj ili manjoj meri, uskladila svoje zakonodavstvo sa relevantnim međunarodnim standardima u oblasti korupcije. Problem nekažnjivosti najviših državnih funkcionera ne leži najčešće u tome, već u nedostatku političke volje da se obračuna sa visokom korupcijom. Upravo zato što oni kontrolišu policiju, tužilaštvo i sud, koji su često i sami korumpirani. Usled zarobljenosti institucija, oni nemaju kapaciteta da vode kompleksne istrage i da pred sud izvedu moćne i bogate ljude. Zakoni kao što su Zakon o stranim koruptivnim praksama SAD-a (eng. FCPA) i njegova četrdeset i tri ekvivalenta doneta u zemljama koje su ugovornice Konvencije Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (eng. OECD) protiv podmićivanja nisu dovoljni da bi se smanjio imunitet koji kleptokrate na visokim pozicijama uživaju i obilato koriste.

U političke, najčešće predizborne svrhe, izvode se pompezna hapšenja koja po pravilu ne dobijaju odgovarajući sudski epilog, a mnogo godina kasnije, građani tiho, nečujno plaćaju ogromne troškove vođenja takvih postupaka.

Svedoci smo i toga da istraživački novinari često pribave dokaze o korupciji, a da ti dokazi gotovo nikada ne dovedu do delotvorne istrage, niti ikada dobiju sudski epilog.

KOGA BI PROCESUIRAO IACC (PERSONALNA NADLEŽNOST)

Zbog svega ovoga, razumno se javila ideja osnivanja međunarodnog suda koji bi procesuirao šefove država ili vlada, kao i druge visoke javne zvaničnike (npr. sve one koje imenuju šefovi država ili vlada kao što su pomoćnici ministara i državni sekretari, direktori javnih preduzeća, direktori bolnica i kliničkih centara) i sve one koji im svesno, voljno u tome pomažu. To znači da bi IACC bio nadležan da procesuira i one (privatne stranke) koji daju mito ovim visokopozicioniranim službenicima.

Lideri država ili vlada i drugi visoki zvaničnici koji bi potpadali pod nadležnost ovog suda ne bi imali ni lični, ni funkcionalni imunitet. Prihvatanjem nadležnosti IACC-a zemlje bi pristale da nikakav imunitet ne štiti bivše ili sadašnje zvaničnike od procesuiranja pred IACC-om.

KAŽNJAVANJE VISOKIH DRŽAVNIKA TREĆIH ZEMALJA

Kao što su to predviđali i raniji međunarodni ugovori (oni sa kojim je uspostavljen rad Međunarodnog krivičnog suda i drugih međunarodnih sudova), ni zvaničnici trećih zemalja, uključujući sadašnje i bivše šefove država i vlada tih zemalja, ne bi imali imunitet pred IACC-om, imunitet koji ih obično štiti od procesuiranja pred nacionalnim sudovima, osim u njihovim sopstvenim zemljama. IACC bi sprovodio zakone koje zahteva UNCAC, posebno one koji propisuju kažnjavanje mita, zloupotrebe službenog položaja, javnih sredstava i javne imovine, pranje novca i dr.

Ovo bi se moglo postići davanjem IACC u nadležnosti, uz saglasnost određene države članice, da sprovodi ili samo postojeće, domaće zakone ili jedinstvenu verziju tih zakona uključenu u ugovor kojim se stvara sud, ili obe varijante. U svakom slučaju, IACC ne bi zahtevao stvaranje novih pravnih normi tj. novih krivičnih dela, kojih već nema u domaćim zakonima i prihvaćenim konvencijama.

TERITORIJALNA NADLEŽNOST (NOVČANE TRANSAKCIJE I KUPOVINA VREDNIH VILA, AVIONA I DRUGIH DRAGOCENOSTI U INOSTRANSTVU)

Posebno je važno naglasiti da bi IACC imao i nadležnost da procesuira kleptokrate država članica i strane državljane koji počine zločin ili neke njegove delove unutar nadležnosti IACC-a, na teritoriji države članice. Zbog ovoga, kleptokrata koji, na primer, primi mito u državi koja nije članica IACC-a, ali koristi bankarski sistem države članice da prenese ili sakrije novac stečen kriminalom, kršeći pritom nacionalne propise države članice, može biti procesuiran za pranje novca pred IACC-om, ako država članica ne bi mogla ili ne bi želela to da procesuira.

Kleptokrate gotovo bez izuzetka sarađuju sa pomagačima kako bi koristili međunarodne finansijske sisteme za pranje para i žele da prenesu svoju imovinu u privlačna, strana odredišta, dok pokušavaju da prikriju svoje stvarno vlasništvo nad tom imovinom.

Ako bi bilo koji element krivičnog dela bio počinjen od strane kleptokrate u zemlji članici IACC-a, zločin bi mogao biti procesuiran pred tim sudom.

Primera radi, 2016. godine, “Panamski papiri” su otkrili da su bliski saradnici predsednika Vladimira Putina preneli dve milijarde dolara kroz međunarodne banke i kroz kompanije koje su stvorene da prikriju njihove stvarne vlasnike. Tako je otkriveno da je Putinov prijatelj iz detinjstva, violončelista, koji je tvrdio da nije bogat, vlasnik skoro 19 miliona funti u švajcarskoj banci i raznih investicija kako u ruskim tako i u ofšor entitetima. Godine 2017. otkriveno je da je ruski premijer Dimitri Medvedev stekao imovinu vrednu više od milijarde dolara, uključujući zemljište u Toskani i dve jahte.

Važnost ovako određene nadležnosti došla je do izražaja u radu Međunarodnog krivičnog suda (ICC-a). Taj sud je odobrio istragu mogućih ratnih zločina koje su počinili pripadnici američke vojske u Avganistanu, koji je član ICC-a, iako Sjedinjene Američke Države nisu članice tog suda.

DOPUNJUJUĆA ULOGA SUDA (PRIMENA PRINCIPA IZ ČL. 17 RIMSKOG STATUTA)

Primenjujući princip komplementarnosti, IACC bi bio sud poslednje instance. Ovaj sud bi istraživao ili procesuirao predmete samo ako država članica sama ne bi bila spremna, voljna ili sposobna da procesuira predmet.

Ukoliko ne dođe do upućivanja predmeta od strane države članice, IACC bi odlučivao da li da se povuče u korist države članice i njoj prepusti rad na slučaju ili da samostalno preuzme nadležnost. Pri tome bi se i ovaj sud vodio principom iz čl. 17 Rimskog statuta koji je stvorio Međunarodni krivični sud (ICC), kao i sa značajnom pravnom praksom u vezi sa komplementarnošću koja je već razvijena u tom sudu.

Primera radi, i IACC bi kao i ICC razmatrao da li država članica već istražuje ili već procesuira neki slučaj, da li u tome pokazuje iskren napor ili koristi izgovore za zaštitu moćnih ljudi od odgovornosti, da li država članica ima kapacitet i volje da sprovede delotvornu istragu i da procesuira predmet, nezavisno, nepristrasno i efikasno, kao i da li je njeno pravosuđe pošteno ili korumpirano.

Značaj principa komplementarnosti je i u tome što bi postojanje IACC mnogim zemljama bio podsticaj da poboljšaju sopstvene kapacitete i napore u procesuiranju korupcije, kao što se ICC nakon preliminarne istrage u Kolumbiji povukao u korist kolumbijskih istražnih organa. Kolumbija je u sporazumu o saradnji obećala da će nastaviti relevantne postupke u dobroj veri, a ICC je obećao da će ih podržati u tome. Tada je konstatovano da je saradnja ICC i Kolumbije u cilju postizanja ovog sporazuma ojačala kapacitete Kolumbije da sprovodi pravdu za najteže zločine od međunarodnog značaja.

Kako bi postigao ovaj cilj, sud će sarađivati sa iskusnim istražiteljima, tužiocima i sudijama, sa nacionalnim ekspertima i sa multinacionalnim organizacijama, kao što je Međunarodni centar za koordinaciju antikorupcije.

Iako se pogrešno veruje da ovi zločini nemaju konkretne žrtve, IACC će imati veliku ulogu u naknadi štete za žrtve visoke korupcije.

Ideja o osnivanju ovakvog suda obuhvata i svest o potrebi vraćanja ukradenih sredstava žrtvama korupcije. Od ovog novca bi se mogla nadoknaditi šteta koju su pretrpeli uzbunjivači i istraživački novinari prilikom ukazivanja ili otkrivanja slučajeva korupcije.

Jedna od ideja je da bi krivično gonjenje kleptokrata pred ovim sudom moglo rezultirati vraćanjem ukradenih stvari (i novca) u korist žrtava. Prema zakonu o lažnim tvrdnjama (eng. FCA), fizička lica mogu da pokrenu parnične tužbe i da u ime Sjedinjenih Američkih Država tuže one koji su po njihovom mišljenju prevarili američku vladu, uključujući slučajeve u koje su upleteni podmićeni javni zvaničnici. Ako Ministarstvo pravde preuzme slučaj (ako nađu tužbu osnovanom), fizičko lice koje je pokrenulo tužbu ima pravo na značajnu isplatu od poravnanja ili presude koja je rezultat tog procesa.

Kao i svaki drugi međunarodni sud, i ovaj bi zadirao u deo nacionalnog suvereniteta. Svaka zemlja koja se pridruži ovom sudu bi na to dobrovoljno pristala, ali bi time sačuvala i svoje zakone koje je usvojila kao stranka u UNCAC-u.

Postavilo se i pitanje zašto se slučajevi velike korupcije ne bi procesuirali pred već postojećim Međunarodnim krivičnim sudom (ICC) umesto pred novim IACC-om. Međutim, izmena Rimskog statuta kojim je ustanovljen ICC zahtevala bi glasanje sa dvotrećinskom većinom Skupštine država članica i ne bi stupile na snagu dok 7/8 država ugovornica ne ratifikuje ovu promenu. Naravno, neke od 123 države članice ICC a su upravo pod vlašću kleptokrata koji bi se protivili takvoj izmeni, pa to ne bi bilo politički izvodljivo.

Čak i ako bi Statut ICC-a bio izmenjen, malo je verovatno da bi tužilac ICC-a prioritetno tretirao krivična dela korupcije u odnosu na međunarodna krivična dela poput ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti, na koje se ICC primarno fokusira.

DA LI BI RAD IACC BIO SKUP

U poređenju sa ICC-om, koji je 2021. godine koštao oko 168 miliona američkih dolara, IACC bi mogao biti tako organizovan da košta manje nego ICC. Iako se ističe da bi njegova nadležnost trebalo da bude ograničena, a procedure manje kompleksne i dugotrajne, taj deo još uvek nije detaljno objašnjen i razjašnjen. Slučajevi korupcije su često teško dokazivi jer se nedozvoljeni dogovori postižu u četiri oka, uživo i u poverenju, a takve prljave dogovore zatim prate čisti papiri i procedure. Ovo bi se moglo primeniti kod pranja novca, gde bi kleptokrata morao da dokazuje njegovo poreklo. Predlog je i da ovaj sud, u cilju pojednostavljivanja procedure, ne bi zahtevao predsudske komore. Broj sudija, tužilaca i ostalih službenika u aktivnoj službi bio bi prilagođen opsegu predmeta suda. Novčane kazne koje bi Sud izricao mogle bi se koristiti i za pokrivanje njegovih troškova. Veruje se da bi troškovi Suda u svakom slučaju bili minorni u poređenju sa procenjenim trilionima dolara koji se godišnje gube usled velike korupcije.

Imajući u vidu koliko godišnje “košta” korupcija, ovaj Sud bi imao ograničenu nadležnost, kao i mogućnost povraćaja sredstava građanima “oštećene” zemlje, te bi bio isplativ.

GDE SE NALAZE DOKAZI I KAKO IH OBEZBEDITI

Iako će biti izazov prikupljanje dokaza koji će se često nalaziti u zemlji kojom vladaju kleptokrate, pojačavaju se međunarodni napori da se isprate tokovi nezakonitih sredstava. I kako je već naglašeno, promet na računima često se vrši kroz račune inostranih banaka, novac se “pere” kroz razne fiktivne kompanije u inostranstvu, skupocene nekretnine i vredne pokretne stvari se kupuju u inostranstvu, a ne samo u zemlji “porekla” izvršenja krivičnog dela.

Jedan od takvih međunarodnih napora rezultirao je i osnivanjem Međunarodnog centra za koordinaciju borbe protiv korupcije (IACCC), koji je osnovan 2016. godine.

ZAŠTO BI BILO KOJI DRŽAVNI ZVANIČNIK, A POGOTOVO KORUMPIRANI, PRISTAO DA NJEGOVA DRŽAVA PRISTUPI IACC–u

Na kraju, najlogičnije, zdravorazumsko pitanje je zbog čega bi korumpirani predsednici dozvolili svojim zemljama da se pridruže ovakvom sudu, koji bi posle mogao da ih goni? Sve ono što je već objašnjeno sadrži odgovor na ovo pitanje.

Kleptokrate peru novac preko stranih banaka i velikih finansijskih centara, preko šel kompanija, i taj svoj novac ulažu u kupovinu skupocenih nekretnina u prestižnim svetskim metropolama (Pariz, London i sl.), na prestižnim skijalištima ili egzotičnim ostrvima. Jahte i avione drže u tim (poželjnim i sigurnim) zemljama. Kao što je objašnjeno, IACC bi imao nadležnost ne samo za krivična dela koja su počinili državljani zemalja članica IACC-a, već upravo i kleptokrate stranci (autokrate koji nisu hteli da pristupe ovom Sudu), ako su ta krivična dela (pranje para, podmićivanje nekog stranog državnika i dr) izvršena na teritoriji zemalja članica IACC-a što će biti čest slučaj, te će Sud ponovo biti efikasan. Važno je da se uključe zemlje koje su značajni finansijski centri i one destinacije gde gleptokrate peru, sakrivaju i troše prljav novac.

foto: milica vučković / fonet

KAKO DALJE DO MEĐUNARODNOG SUDA ZA BORBU PROTIV KORUPCIJE

Nova, sestrinska organizacija Integrity Initiatives International Europe (III Europe) pokrenuta je u Hagu 12. juna 2024. godine uz podršku Ministarstva spoljnih poslova Haga.

Tokom avgusta 2024. godine održan je dvonedeljni sastanak koji je organizovao The New Institute u Hamburgu, gde je sastavljen prvi nacrt ugovora za Međunarodni sud za borbu protiv korupcije (IACCourt). Sledeći korak je da se različiti autori sastanu u manjim grupama kako bi poboljšali delove nacrta.

Planirano je da nakon toga uslede konsultacije sa spoljnim partnerima i da na kraju naprave kvalitetan nacrt koji će biti ponuđen državama na potpisivanje.

Iako je ova tema uveliko u fokusu u ostatku sveta, u Srbiji je malo poznata, čak i među pravnicima. Ideja da je potrebno pronaći nove, drugačije mehanizme za borbu protiv visoke korupcije u “zarobljenim državama” zahteva javnu raspravu. Zakoni su u većini zemalja dobri, ali je problem autokratskih režima u nemogućnosti suda, policije i tužilaštva da te zakone i primenjuju. Kleptokrate i oni koji im pomažu (advokati, računovođe, notari i dr) moraju biti pozvani na odgovornost. To će ne samo odvratiti mnoge od vršenja krivičnih dela, već će iznaći sredstva za reparaciju žrtava korupcije – uzbunjivača, istraživačkih novinara, građana čije je zdravlje ugroženo korupcijom. Samo ustanovljavanje ovakvog suda nateraće neke kleptokrate da sprovedu zakone, jer će im u suprotnom nad glavom “visiti” mogućnost oduzimanja njihove imovine (sredstava, nekretnina i dragocenosti) koju čuvaju u inostranstvu.

Autorka je javna tužiteljka u Višem javnom tužilaštvu u Beogradu