Kad nas Hruščov opali cipelom

...

Ko je gledao barem jedan američki film gde se deo radnje dešava u sudnici ili je čitao o nekom tamošnjem suđenju, primetio je crtače koji slikom opisuju događaj. Crta se olovkama, diskretno i nečujno. Ovaj običaj, takoreći pravilo, postoji otkako su nastali fotografski aparati, najpre iz praktičnih razloga. Prvi aparati imali su dugo vreme ekspozicije pa je fotograf značajno ometao sudski proces da bi napravio fotografiju. Onda se ispostavilo da prisustvo kamere, samo po sebi, menja atmosferu u sudnici i ustanovljeno je pravilo da im tu nije mesto sem kada sudija drugačije odluči. A to se retko dešava.

Jedna slika govori više od hiljadu reči, to misle i sudije širom sveta kada kamerama brane ulazak u sudnicu. Momenat sa suđenja, upotrebljen van konteksta, može da promeni stav javnosti o slučaju te sudije ne dopuštaju ulazak kamerama ni danas, kada su već postale sasvim diskretne. Iz sličnih razloga zabranjeni su i mobilni telefoni. Negde se moraju ostaviti već na ulazu u zgradu suda.

Dolaskom veštačke inteligencije ovo pravilo bi moglo lako da se izigra. Umesto da angažuju crtače, mediji bi scene iz sudnice kroz niz promptova mogli da prenesu kompjuteru koji bi onda generisao ilustraciju koju ne bismo mogli da razlikujemo od dokumentarne fotografije. Takva ilustracija, koju ne možemo zvati fotografijom koliko god na nju liči, mogla bi da se pojavi u medijima sumnjivog morala ili na društvenim medijima gde odgovornost za autentičnost praktično ne postoji.

Posledice mogu biti dramatične. Budući da smo naviknuti da o događajima sudimo na osnovu onoga što smo lično videli i čuli i skloni smo da poverujemo ako je viđeno i čuveno dovoljno realistično (u ovom slučaju čak hiper realistično), vrlo je moguće da će “istina” biti u rukama onoga ko ima bolji kompjuter.

Sa novim alatima poput Sore, sve ovo je moguće uraditi i sa videom. Ako nemamo neki video-snimak, moći ćemo sami da ga kreiramo. Na primer, snimak Hruščova kako lupa cipelom po govornici u Ujedinjenim nacijama, koji ne postoji jer se tako nešto nikada nije desilo, ali se decenijama prepričava kao stvarni događaj. Ne mora da bude ni tako legendarno, možda će urednici štedeti na snimateljima tako što će prepustiti kompjuterima da kreiraju generičke slike gradova iz kojih se izveštava. Stvarnost i njena imitacija mogle bi da se izmešaju toliko da se više ne zna šta je šta. To jest, imitacija bi mogla da bude ubedljivija jer je napravljena tako da poverujemo u nju, za razliku od stvarnosti koja ume da iznenadi.

Jedna od loših posledica biće sumnja u sve što vidimo. Ubeđivaće nas da su autentični snimci zapravo kompjuterski generisani. Takvi slučajevi već postoje. Osoba snimljena kako radi nešto nemoralno ili neprihvatljivo tvrdiće da je snimak lažan, naročito ako je autor snimka anoniman. Pa ko kome poveruje.

Svi ovi primeri vraćaju nas na početak priče i olovku koja ilustruje život u sudnici. Neophodno bi bilo da se pravovremeno postigne dogovor da se kompjuterski generisane slike i video-materijali moraju jasno naznačiti kako ne bismo pomislili da su pravi. Još bolje bi bilo kada bismo zabranili da budu realistični već da izgledaju kao nacrtani ne bi li se jasno razlikovali od stvarnosti. Dozvolimo li da nas tehnologija omami, čula će nam služiti samo za uživanje umesto da opominju na opasnost, suprotno od onoga kako su to dizajnirali Bog i evolucija.