Ko je gledao barem jedan američki film gde se deo radnje dešava u sudnici ili je čitao o nekom tamošnjem suđenju, primetio je crtače koji slikom opisuju događaj. Crta se olovkama, diskretno i nečujno. Ovaj običaj, takoreći pravilo, postoji otkako su nastali fotografski aparati, najpre iz praktičnih razloga. Prvi aparati imali su dugo vreme ekspozicije pa je fotograf značajno ometao sudski proces da bi napravio fotografiju. Onda se ispostavilo da prisustvo kamere, samo po sebi, menja atmosferu u sudnici i ustanovljeno je pravilo da im tu nije mesto sem kada sudija drugačije odluči. A to se retko dešava.
Jedna slika govori više od hiljadu reči, to misle i sudije širom sveta kada kamerama brane ulazak u sudnicu. Momenat sa suđenja, upotrebljen van konteksta, može da promeni stav javnosti o slučaju te sudije ne dopuštaju ulazak kamerama ni danas, kada su već postale sasvim diskretne. Iz sličnih razloga zabranjeni su i mobilni telefoni. Negde se moraju ostaviti već na ulazu u zgradu suda.
Dolaskom veštačke inteligencije ovo pravilo bi moglo lako da se izigra. Umesto da angažuju crtače, mediji bi scene iz sudnice kroz niz promptova mogli da prenesu kompjuteru koji bi onda generisao ilustraciju koju ne bismo mogli da razlikujemo od dokumentarne fotografije. Takva ilustracija, koju ne možemo zvati fotografijom koliko god na nju liči, mogla bi da se pojavi u medijima sumnjivog morala ili na društvenim medijima gde odgovornost za autentičnost praktično ne postoji.
Posledice mogu biti dramatične. Budući da smo naviknuti da o događajima sudimo na osnovu onoga što smo lično videli i čuli i skloni smo da poverujemo ako je viđeno i čuveno dovoljno realistično (u ovom slučaju čak hiper realistično), vrlo je moguće da će “istina” biti u rukama onoga ko ima bolji kompjuter.
Sa novim alatima poput Sore, sve ovo je moguće uraditi i sa videom. Ako nemamo neki video-snimak, moći ćemo sami da ga kreiramo. Na primer, snimak Hruščova kako lupa cipelom po govornici u Ujedinjenim nacijama, koji ne postoji jer se tako nešto nikada nije desilo, ali se decenijama prepričava kao stvarni događaj. Ne mora da bude ni tako legendarno, možda će urednici štedeti na snimateljima tako što će prepustiti kompjuterima da kreiraju generičke slike gradova iz kojih se izveštava. Stvarnost i njena imitacija mogle bi da se izmešaju toliko da se više ne zna šta je šta. To jest, imitacija bi mogla da bude ubedljivija jer je napravljena tako da poverujemo u nju, za razliku od stvarnosti koja ume da iznenadi.
Jedna od loših posledica biće sumnja u sve što vidimo. Ubeđivaće nas da su autentični snimci zapravo kompjuterski generisani. Takvi slučajevi već postoje. Osoba snimljena kako radi nešto nemoralno ili neprihvatljivo tvrdiće da je snimak lažan, naročito ako je autor snimka anoniman. Pa ko kome poveruje.
Svi ovi primeri vraćaju nas na početak priče i olovku koja ilustruje život u sudnici. Neophodno bi bilo da se pravovremeno postigne dogovor da se kompjuterski generisane slike i video-materijali moraju jasno naznačiti kako ne bismo pomislili da su pravi. Još bolje bi bilo kada bismo zabranili da budu realistični već da izgledaju kao nacrtani ne bi li se jasno razlikovali od stvarnosti. Dozvolimo li da nas tehnologija omami, čula će nam služiti samo za uživanje umesto da opominju na opasnost, suprotno od onoga kako su to dizajnirali Bog i evolucija.
Čak i da Tužilaštvo za organizovani kriminal u slučajevima Nadstrešnica i Generalštab, ali i mnogim drugim, uradi svoj posao, sporno je da li će policija pristati da hapsi osumnjičene
Dva čoveka na dve stolice simbolizuju propast naše politike, jer ni Bajatovićevi Rusi ni Đurićevi Amerikanci sada nisu prijateljski nastrojeni ka Srbiji. Doduše, po izrazu lica, kod rusofila vlada veća apatija. Treća stolica, pored Đurića, simbolično je prazna, što nam poručuje da nema nade da će neko treći, recimo braća Kinezi, da nam pomogne. Šta još govori slika “tihog hoda”
Pisanje romana predstavlja za Rilkea potpuno iscrpljujuće iskustvo i nakon njega on nekoliko godina neće moći da napiše ništa novo, živeće u potpunoj agoniji da je presahnuo i da kao pesnik više ništa neće biti u stanju da stvori. Za pomoć se, naravno, obraća Lu Salome, a ona ga 1913. upoznaje sa Frojdom. Ni jedan od tih susreta ne donosi mu nikakvu pomoć ili olakšanje. On ostaje u strahu da bi izlečenje uništilo njegovu kreativnost, da bi “s nestankom njegovih đavola nestali i njegovi anđeli”
Izjavivši da je Vučić pravi cilj Tužilaštva za organizovani kriminal, Selaković je kanda aludirao na američki antimafijaški zakon RICO – ne goni se samo ko je direktno učestvovao u krivičnim delima, nego i onaj ko je bio na čelu organizacije koja ih je počinila. A poznato je ko vodi naprednjačku vlast
Naprednjačke Pirove pobede u Mionici, Negotinu i Sečnju pretvaraju u zgarište ustavno-pravni poredak Republike Srbije. Time je Vučić postao elementarna katastrofa koja pogađa sve građane. Jednostavno – zemlja je izručena bandama
Prethodni dani su bili mučni za navijače Partizana, naredni će isto biti. Oduzet im je san, još jednom sa velikim Željkom Obradovićem na krovu Evrope. Sada je jasno samo jedno – Ostoja Mijailović mora da ode i tako spreči još veću štetu
Odlazak najboljeg evropskog trenera
Ništa nije crno-belo osim “Partizana” i Željka Obradovića Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
