Kad je manje bolje

Postoji dosta uvreženo mišljenje da su onlajn mediji pojeli štampane medije i da su sada zinuli na televiziju. Ova teza, iako deluje logično i mnogo puta je ponovljena, suštinski nije tačna. Štampane medije pojeli su pametni telefoni, a od njih opasnost preti i televiziji. Internet je tu samo posrednik, a ako ćemo pravo, svi kablovski kanali i strimovi sada se prenose internetom i gledaju sa aplikacija. Samo je veličina ekrana različita.

Mada je teško praviti poređenja sa vremenom pre 2008. godine kada je era pametnih telefona uzela zamah, dobro se sećamo da je i tada bilo dosta popularnih onlajn portala. Oni jesu uzimali deo publike štampanim medijima, ali je čitanje bilo zahtevno. Morali ste da budete za računarom, bilo na poslu, bilo kod kuće, a retki su bili oni koji su laptop otvarali u gradskom prevozu samo da bi pogledali “šta ima novo”.

Omasovljenjem smartfona, sve se promenilo. U svim životnim situacijama danas ćemo videti osobu sa telefonom u ruci, u svakoj vrsti prevoza, čekaonici, čak i za volanom, što je opasno po život. Analize pokazuju da u bici sa mobilnim telefonom i računari gube trku. Više od osamdeset odsto korisnika nekog portala pristupa mu sa mobilnog telefona i taj procenat ima još prostora za rast. Sa računara čitaju oni koji ga imaju na radnom mestu ili nešto za njim rade od kuće. U svim drugim situacijama koristi se telefon.

Osoba koja već ima telefon pri ruci nema potrebu da odlazi do trafike po novine, sadržaji na telefonu su uglavnom besplatni i raznovrsniji. Sa razvojem veštačke inteligencije i automatizacije prevoda, više ni jezik neće biti prepreka, moći ćete da čitate “Ženmin žibao” na svom jeziku kada i Kinezi, kao što će tekstovi na vreme.com biti jezički pristupačni svakome na svetu. I video ide u tom pravcu – veštačka inteligencija već veoma uspešno prevodi i izgovorenu reč zadržavajući boju glasa originalnog govornika. Nije baš savršeno, ali napreduje.

Dugo se verovalo da se to neće dogoditi sa televizijom ili bolje rečeno s televizorom, pre svega zbog veličine ekrana. Smatralo se da nije isto gledati film ili utakmicu na ekranu telefona, pa makar imao i bezmalo sedam inča, kao na šest do deset puta većoj dijagonali televizora. Sada eksperti primećuju da tu ima mesta i za priču o distanci na kojoj se ekran nalazi i širini vidnog polja. U tom slučaju, ekran mobilnog telefona, koji držimo u rukama, ne biva mnogo manji od ekrana televizora koji se nalazi nekoliko metara od gledaoca.

Dodatni motiv su različita interesovanja ukućana. Budući da svi imaju telefone, nema svađe oko toga šta će se gledati na glavnom ekranu jer nijedan ekran više nije primaran. To je uočio i Netfliks prateći ponašanje svojih pretplatnika. Pokazalo se da se u večernjem prajm tajmu njihov program i dalje najviše (60 odsto) gleda na televizoru. Ali tokom noći i rano ujuru smartfoni su se približili, a približavaju se i prepodne, mada još ne toliko. Dnevne navike određuje nam ekran na kome ćemo nešto gledati.

Ipak, najzanimljiviji podatak, do kojeg je došla BB Media, jeste da veličinu ekrana određuje prosečna zarada. U Aziji (Indija, Indonezija, Kina) kao i zemljama Južne Amerike i Afrike, gde su primanja niska, video se primarno gleda na telefonu. U SAD i Evropi, gde su plate bolje, i dalje se prednost daje televizoru. To se objašnjava činjenicom da danas svi imaju pametni telefon, pa i oni najsiromašniji, dok je televizor opcija. U siromašnijim domaćinstvima Azije i Afrike nikada ga nisu ni imali, a izgleda i da neće. Kao što ga sve manje imaju i mladi na Zapadu. Uz podršku advertajzing industrije, koja bolji medij od telefona nije mogla da sanja, trend je nepovratan.