Jedna karta za Prirodnjački muzej i akvarijum

...

Prirodnjački muzej u Beogradu predstavlja jednu od temeljnih institucija nacionalne naučne infrastrukture. Njegova uloga nije samo u čuvanju zbirki, među kojima je vredno naučno nasleđe srpskih istraživača Cvijića, Pančića, pa čak i Arčibalda Rajsa, već u sistematskom istraživanju, obrazovanju i formiranju odnosa društva prema prirodi. U tom kontekstu treba posmatrati i akvarijum – ne kao zaseban projekat, niti kao turističku atrakciju, već kao organizacionu jedinicu Muzeja, njegov funkcionalni i prostorni produžetak.

Akvarijum je zamišljen kao deo jedinstvene muzejske postavke. Za Muzej i akvarijum važi jedna karta jer je reč o jedinstvenom sadržaju, o istom institucionalnom okviru i o istoj misiji. Posetilac se kreće kroz različite oblike predstavljanja prirode – od klasične muzejske eksponatne građe do živih akvatičnih sistema. Time se briše veštačka podela između nauke i njenog iskustvenog doživljaja.

U javnom prostoru često se, iz nepažnje ili pojednostavljivanja, akvarijum poistovećuje sa delfinarijumom ili komercijalnim zabavnim sadržajem. Takvo tumačenje promašuje suštinu projekta. Akvarijum je deo naučne infrastrukture, sa jasno definisanim istraživačkim i edukativnim programom, usklađenim sa radom Prirodnjačkog muzeja. Njegova svrha nije spektakl već razumevanje – razumevanje biodiverziteta, ekosistema i odgovornosti prema prirodnim resursima.

Akvarijum treba da bude deo naučne infrastrukture Univerziteta u Beogradu gde studenti Veterinarskog i Biološkog fakulteta treba da imaju vežbe i praksu, kao što su do sada radili u postojećem Javnom akvarijumu i tropikarijumu u Beogradu.

Objekat akvarijuma u Parku prijateljstva na Ušću nije koncipiran kao dominantna forma niti kao arhitektonski znak koji pretenduje na samostalnu prepoznatljivost. Polazi se od pretpostavke da arhitektura nije izdvojeni artefakt, već deo ambijenta, deo zatečenog prostora sa sopstvenim slojevima i ograničenjima. Novo se gradi iz postojećeg, u kontinuitetu sa pejzažom i urbanim kontekstom.

Akvarijum je, u tom smislu, arhitektura mimikrije. Ne kao skrivanje, već kao prilagođavanje logici mesta. Visina objekta, materijalnost i prostorna organizacija proističu iz potrebe da se objekat ponaša kao deo ambijenta. Arhitektura ne imitira prirodu, već preuzima njene principe – slojevitost, kontinuitet i prilagođavanje.

Zelenilo na krovu Akvarijuma je ravnopravni činilac prostorne strukture. Nije dekor, već generator odnosa i karaktera. Učestvuje u regulaciji mikroklime, u formiranju vizura i u prostornom povezivanju objekta sa okruženjem. Nestaje granica između prirodnog i izgrađenog. Prostor je kontinuitet našeg vizuelnog doživljaja ambijenta.

Trebalo bi naglasiti da rad na ovom konkursu nije bilo samo profesionalni izazov, već i traženje modela ponašanja u ovakvom zelenom ambijentu. Struka mora da učestvuje i odlučuje o velikim arhitektonsko-urbanističkim temama. Konkurs je mehanizam koji omogućava da se različite ideje analiziraju kroz suočavanje stavova o prostoru, a ne isključivo interesima naručioca. Da je, na primer, za prostor na kome je danas Beograd na vodi bio raspisan otvoreni i dosledno sprovedeni urbanističko-arhitektonski konkurs, možda bismo danas govorili o drugačijem pejzažu – o lakšim, protočnijim urbanim strukturama, o pejzažima sa mešavinom različitih sadržaja i javnih prostora, umesto o čvrstim i zatvorenim frontovima. To nije pitanje nostalgije, već pitanje procedure i poverenja u znanje.

Projekat našeg biroa na konkursu je prepoznat upravo po doslednosti i jasnoći koncepta. Nije nagrađena forma koja obećava spektakl, već rešenje koje pokazuje razumevanje mesta i institucije kojoj pripada. To je važna poruka u vremenu kada je pritisak na prostor sve veći.

Autor je član SANU i profesor Arhitektonskog fakulteta u Beogradu