Izraelsko bombardovanje nemačko-libanskog centra: Greška ili namerno uništenje

Jedan nemačko-libanski centar za susrete u Libanu dugo je važio kao mesto gde se može pronaći i pomoć i sigurnost. Sve dok nije uništen u izraelskom napadu. Da li je cilj napada neko ko nije smeo da bude u tom centru?

Said Arno trudi se da ostane pribran. Taj 73-godišnjak iz Tibingena još uvek ne može da shvati šta se dogodilo. Njegovo okupljalište, interkulturalni centar u Libonu, uništen je. Šest je ljudi poginulo, a mnogi su ranjeni. Nije bilo upozorenja, kaže: „Nikakve vesti nisu stizale iz Izraela. U ratu nema prekida i nema milosti.“

Pre 25 godina taj državljanin Nemačke libanskog porekla je, zajedno s prijateljima i istomišljenicima, osnovao „Dar as-Salam“ – „Kuću mira“. To je trebalo da bude mesto susreta i mesto za dalje usavršavanje i školovanje.

„Naš centar je bilo nadaleko poznat. U Kući je svojevremeno bio i nemački ambasador. Posetili su nas i predstavnici Ujedinjenih nacija, a i švedski konzul je bio tu. To mesto je most između Nemačke i Libana“, kaže Said Arno.

Dom za brojne izbeglice

Njegova žena pokazuje fotografiju na kojoj je velika kuća za goste u planinama Šuf u Libanu. U sred idiličnog sela, sa mnogo drveća i zelenila. Ispred centra, na terasi su stolovi i stolice. Tu je i suncobran. To je slika iz mirnih vremena.

Par sa ponosom priča da je poslednjih godina tamo boravilo više od 6.000 nemačkih posetilaca. Ali, rat u Libanu pogodio je i Kuću mira. Tamo su bile smeštene brojne izbeglice s juga.

U trenutku kada su dve rakete pogodila krov kuće, u njoj se nalazilo više od 80 osoba. Od dve rakete, eksplodirala je samo jedna, a kuća se delimično urušila.

Žrtve za supružnike Arno nisu bili stranci. „Gotovo sve izbeglice koje smo primili lično smo poznavali. Direktor škole bio je kolega moje supruge, a njegovo dvoje dece sada plaču za svojim ocem.“ Zašto je njihov centar pogođen? Said Arno, koji od 1972. godine živi u Nemačkoj, i njegova supruga, to ne mogu da razumeju.

Hajke Mardirian, predsednica Nemačke protestantske zajednice u Bejrutu, takođe je dobro poznavala Kuću: „Taj centar je bio mesto koje su ljudi koristili jer su mislili da će tamo biti bezbedni.“

Lažni osećaj sigurnosti?

Friderike Velcin, dugogodišnja protestantska sveštenica iz Štutgarta, koja je živela u Libanu i pre nekoliko nedelja bila u Kući mira, ne može da shvati šta se dogodilo. „Bilo je to mesto s kojeg je dolazila pomoć čitavom okolnom području. Za nas je velika misterija zašto je bombardovana“, kaže ona. Izraelska vojska naglašava da preduzima ciljanu akciju protiv Hezbolaha u Libanu, ali bombardovanje tog centra baca sumnju na tu priču. Ili u kući nisu bile samo izbeglice??

„To je verovatno presudilo, jer upravo to ne možemo da garantujemo“, kaže Velcin. Dodaje i da je nemoguće suditi o ljudima samo po njihovoj spoljašnjost i kaže da su tamo dolazile žene, deca i porodice. „Nama se činilo da to nisu ljudi iz Hezbolaha.“

Izraelska vojska se ne oglašava

Koliko je rat u Libanu zaista „precizan“ i „ograničen“ kao što to Izrael stalno naglašava? Upit novinara javnog servisa ARD za izjavu o napadu na centar za susrete ostao je bez odgovora. „Mislim da je, kada se pogodi takav centar, prekoračena crvena linija“, kaže Bente Šeler iz nemačke fondacije „Hajnrih Bel“, bliske vladajućoj nemačkoj partiji Zeleni. Šeler kaže da je ostala šokirana kada je saznala za napad.

„Ovde ne prepoznajemo ciljane napade i političko ubistvo kakvima smo svedočili poslednjih dana u Libanu“, dodaje. Šeler kaže da je i sama često bila gost u Kući mira. Ona ističe da je to važno mesto susreta u komplikovanom političkom pejzažu Libana, zemlji s brojnim veroispovestima i tradicijom građanskih ratova. „Posebna stvar u vezi s tim centrom za susrete bila je njegova lokacija u planinama. Tamo je vladala atmosfera u kojoj ste se osećali bezbedno, da možete da razgovarate čak i o osetljivim temama. A takvih tema je u Libanu mnogo.“

„Dar as Salam“ treba obnoviti

I upravo zato „Dar as Salam“ mora da nastavi s radom – slažu se svi. Mnogi Nemci javljaju se u znak solidarnosti s osnivačima, a u nemačkom Bad Krojcnahu će se organizovati i bdenje. „Ne želim da dignem ruke od tog centra“, kaže Friderike Velcin iz Štutgarta. „To mesto je simbol za ponovni početak, za to da se ne odustaje tako lako. Kao i simbol da se ne dozvoli da ti napadi unište ono što je duh ovog mesta.“

A Hajke Mardirijan naglašava: „Kuća mira će biti ponovno izgrađena. Kao i mnoge druge stvari u Libanu. I ne odustajemo.“

Ne žele da odustanu ni Said Arno i njegova supruga iz Tibingena. Žele da obnove svoje sastajalište. „Potrebna nam je sigurnost, mir, stabilnost i podrška“, kaže Latife Arno, kako bi Liban u budućnosti ponovo imao Kuću mira, uprkos ratu.