Iza ograde je ambis

...

Ne znam odakle da počnem… Najteže je pisati o stvarima za koje se čini da ih znaš u dušu, a obično nije tako. Šta ja znam o “Šansi” realno? Ništa. A ceo život sam proveo uz nju, što u njoj, što oko nje, skoro svakodnevno. Fantastično mesto. Potpuno neopterećujuće. Ono najbolje što je poratni modernizam dao – da se svako, od dođoša do starosedeoca, od prosjaka do kralja, oseća kao kod kuće. To je mesto na kojem se visi, taj stari dobri beogradski običaj – lenjo boraviti na jednom mestu dok se život oko tebe odvija. Sediš i jebe ti se. Bilo je puno takvih mesta koja su netragom nestala poslednjih godina. Prvo su pretvorili kafane u hajp restorane, pa u slot klubove, pa u ništa, jer su obrnuli lovu i izašli iz posla, sad valjaju gume il’ već nešto. Potpuno nerazumevanje života u gradu il’ osveta jer su oduvek bili polusvet i nerado viđeni gosti. Uvek im je trebalo nešto više pošto su šanirali po Italiji, kao sad će oni nama da prodaju žabarsku kuhinju za masne pare. Pali. I tako ostasmo bez “Manježa”, “Zone”, “Centrala”, “Komunalca”, “Vidinca”, “Arilja”, “Venčaca”, “Plavca”, “Kolarca”, kao i slavnih nastavljača te tradicije – “Ipaneme”, “Absintha” i “Liquid bara”. Neki, poput “Pevca” i “Snežane”, preživljavaju samo po imenu i lokaciji u svem bezličju današnjice, ostatak nije vredan pomena. Onaj pandemonijum na Obilićevom vencu ogledni je ambijent dominantnih struktura današnjice, gde te dok prolaziš zaskaču prpošne hostese kô da ti se, ukoliko sedneš, otvaraju vrata dženeta i opslužuju te vamp hurije, sudeći po saundtreku s tehnoorijenta koji zapljuskuje s obližnjih zvučnika.

Čoveče nemam gde da izađem. Realno.

Ne mogu da izlazim po restoranima, to mi je dosadno. Kao prvo, mora da se jede pod obavezno, a onda te opslužuju konobari u keceljicama, što je neprijatno za gledanje, a i košta, brate. Ne mogu da izlazim po kafićima jer se ponekad ogladni, a oni nemaju ni palačinku da ponude. I opet ti frajeri s keceljicama. Kad baš moram, odem do Srbe i Samsona u “Centralu”. Sigurna muška kuća. Kad ogladnim, odem do “Čubure”. Tamo radi Mile. Mile me jednom uslužio kao poslednjeg gosta u smeni, i seo na voz da odgleda na Prateru “Ejsidisi” s Akslom Rouzom. Gde to ima? Sredili su i klonjaru tip-top, mada je vonj ostô manje-više isti, al’ ko mari.

No, postoji jedan kudikamo veći problem. Nema više ekipica. Sva ta mesta su bila utočišta. Gde god da si zašô, znao si na koga možeš da naletiš. Vodile su se žive diskusije, šikalo i jelo usput, tek da se održe elementarne potrebe organizma. Nešto se duboko promenilo u gradskom tkivu. Mislim, oduvek je toga bilo. Moj matori mi je pričô kako su za vreme okupacije išli da gledaju boks mečeve u “Kasini” i “Koloseumu”. Potom je Joca Jovanović u toj istoj “Kasini” snimô “Plamenih 5” kako drndaju. Pa onda diskoteke – “Monokl”, “Cepelin”, “Delta”, “Akvarijus”, “Dadov”, “Ef”, “Šumadija”, “Bezistan”, noćni klubovi – “Rupa”, “Zvezda”, “Fuzija”, “Buha”, “Busić”, “Džangl”, “Soul fud”, ne mogu više ni da im popamtim imena, stalno se nešto otvaralo i zatvaralo, ali ključ je bio u inkluzivnosti. Te boks mečeve u “Koloseumu” gledali su podjednako klinci iz Druge muške i predstavnici oficirskog kora Vermahta. U “Cepelin”, “Rupu” il’ “Zvezdu” mogô si da se provučeš bez kinte. Sedeo bi u “Klubu književnika” iako nije imô pas za šta da te ujede, drpajući viljuščicom po hrskavoj kori krempita, okružen podjednako bardovima ovdašnje kulture i misli, političarima, direktorima, wannabeesima, sifražetkinjama, animir damama i vucibatinama. Danas, gde god da zađem, smrtno mi je dosadno. Dosadan svet, dosadni, spektakularno uređeni ambijenti. Svi tripuju na ekskluzivu, a kurac su od ovce. Sad imam love, a plače mi se nad svakim dinarom koji ostavim u tom besmislu. Beživotno smaranje. Prđevina.

I šta sad sa “Šansom”, jebešimater, je l’ moralo i to? Jer kad pogledaš malo pažljivije, “Šansa” je uvek bila “Šansa”. Otvaralo se i zatvaralo, menjale epohe, države, a “Šansa” je i dalje bila tu, neokrnjena. Sedamdeset godina čoveče, nije to malo. Kakav ambijent, ultramodernistički, minimalistički, fluidan, savremen do ludila, izdržô je test vremena.

Taj Mihajlo Janković je zaista bio genije, čudo nad čudima, a o njemu se tako malo priča i zna. Ili o Stoletu Maksimoviću, koji nas je napustio ove godine. Evo patim i dan-danas nad preuređenjem kafane “Ušće”, najstarijim izvedenim Stoletovim projektom u Beogradu. Stvarno je sramotno u šta se to pretvorilo do neprepoznatljivosti, standardni novobogataški kič ambijent. Uvek imam transfer blama na tim mestima.

Oko dvehiljadite, u Beogradu za ambasadora znamenite visokorangirane neutralne zemlje biva postavljen jedan impresivan tip na zalasku diplomatske karijere. Peder starog kova, muškarčina od glave do pete, besprekoronog stila i stava, a ne kô ova izafektirana gej ekipica sekapersi. Bio je izvanredan sagovornik i poznavalac savremene umetnosti, i u jednom trenutku je rekô: “Znate, svi nouveaux riches su svuda u svetu isti – nemaju ukusa.” To mu dođe kao neka pošast koja se širi kao i novac, radijalno.

Zato su zakoni i njihovo sprovođenje bitni. Pogledajte samo znamenite zgrade na Terazijama. Palatu Igumanova podigao je došljak iz Prizrena, hotel “Balkan” braća Samuilo i Golub Janić iz Mavrova, sve piše na fasadama, samo što ne čitate. Miša Anastasijević je iz Poreča na Dunavu. Nisu oni bili nikakve aristokrate, već ljudi koji su se dizali iz blata, bistri, preduzetničkog duha i moderne orijentacije, koji su s uvažavanjem gledali na stručne, inovativne, školovane ljude.

To se zove meritokratija. “Meritokratija je vođstvo zasnovano na zaslugama, talentu, veštini, inteligenciji, a ne na nasleđu (aristokratija), bogatstvu (plutokratija) ili volji većine (demokratija)… To je politička filozofija po kojoj se vlast daje ljudima sa zaslugama, kompetencijom, dostignućima i mogućnostima koje su proverene ispitima ili demonstracijama veštine. Po rečniku Merriam-Webster to je sistem u kome su talentovani izabrani i unapređeni na osnovu dostignuća, a lideri izabrani na osnovu intelektualnih kriterijuma.” Tako je svojevremeno pisao Milan Milošević na stranicama ovog magazina za odrasle. Bogaćenje šaniranjem i triper kombinacijama ne spada u to. Samim tim nema mesta čuđenju zašto je tako kako jeste.

foto: marija janković

Sećam se, tamo negde krajem šezdesetih, došle bi Mira Čohadžić i keva po Gordana i mene u francusku Alijansu u Kneza Miloša i, po kraćem zadržavanju kraj kioska zbog kupovine preslikača i najnovijeg broja Panorame s Taličnim Tomom, uputili bismo se do “Šanse”. Njih dve bi sedele i pričale svoje priče, a nas dvojica bismo jurcali unaokolo u ulozi kauboja, austronauta, detektiva, partizana, il’ šta god je tog dana bilo aktuelno. Tu sam se zacopô u jedinu plavušu ikad, zvala se Asja, i kad smo potom krenuli u školu, sretoh je u dvorištu i nešto je nedostajalo, sva magija je nestala. Tad sam prvi put shvatio važnost pravovremenosti.

Odjednom su se na prelazu u sedamdesete na platou levo pojavili električni automobilčići. Došô sam sa tetkom, koja je bila šizika u duhu epohe, seo u jedan i pošto nisam baš najbolje razumeo koncept upravljanja vozilom jer sam verovao da će auto skrenuti uz pomoć mojih misli, opalio sam pravo u ogradu i zviznô čelom u volan. Brzo je priskočio jedan od kosatih momaka koji su upravljali luna parkom, seo do mene i uputio me u osnove. Tako sam naučio da vozim.

Tri decenije kasnije na isto to mesto dovodio sam svoju ćerku da se vozika na karuselu. Sad su tu sprave za vežbanje na otvorenom, uzurpirane od strane lokalnih napumpanih dijabola, redovno golih do pojasa. Dole u podnožju, kod dečjeg igrališta s ljuljaškama, klackalicama, toboganom, peskom i penjalicom-raketlom, dugo godina je po pravoj pruzi ordinirao vozić koji smo mi kauboji redovno napadali po izlasku iz tunela. Današnje bitange i razni skupljači sekundarnih sirovina to bi demontirali i odneli u toku noći dok kažeš keks.

U jednom trenutku su na platou do automobilčića postavili neku skalameriju koja je glumila rolerkoster za mališane u obliku gusenice koja jurca. Tu je Papić doveo “Idole” u proleće ‘80. i ispucô rolne slajdova koji su završili na srednjim stranama “Vidika”, uz poklon singl “Retko te viđam sa devojkama”, neposredno po Tiletovoj smrti, u broju koji je bio posvećen ludilu i instituciji.

Leta ‘83, pre mog odlaska u askaru, “Šansa” je bila glavno sastajalište u gradu, ko “Pevac” i bašta SKC-a, koja se otvorila prethodne godine, ceo park je bio krcat. Tu sam na jednoj od klupa popio prvu korpu u životu, od izvesne Stefani Barić iz Hemiltona u Ontariju. Pala je na nekog tipa u Sarajevu koji joj je zvizno šljagu pa zaplakô. Pomislio sam, kakav majstor, ja se nikad toga ne bi’ setio. Potom mi je slala pismo iz Kanade u Vipavu, pa sam posto sumnjiv vojnim vlastima. Mada sam već došô sumnjiv jer sam se kod Bore Zeljuga ošišô kraće nego što je bilo predviđeno.

Te noći pred odlazak u JNA s ekipom sam proveo veče u “Šansi”, potom smo pojeli picu kod Vladimira i zaseli da poduvamo na stepeništu Crkve Svetog Marka. Tu mi se dupe navuklo ‘ladnoće pa sam celu noć proveo povraćajući i s tegobnom mučninom odleteo sutradan za Ljubljanu. Po povratku, zimi bi’ redovno zaseo u “Šansu” s drugaricama sa studija, imali su odlične palačinke s orasima. Neposredno pred rat u delu bašte su otvorili bilijar. Flavio i ja nismo izlazili odatle godinama. Flavio igra dinamično i zvao sam ga Cepačoja. Nije mu se dopalo. Rekô bi mi: “Uki, pa nisam ja Cepačoja!” Te noći, imao sam utisak, trajale su beskrajno, dok se stvarnost oko nas urušavala.

Ceo taj kompleks je čista magija. Mika Janković je uvek savršeno uklapao svoje građevine u postojeći ambijent, dajući okruženju poseban pečat. Ključni element tog prostora je zapravo ograda koja ograđuje nekadašnji majdan. Ona se prostire od stadiona prateći greben do bazena, i u njen okvir je zapravo vešto uklopljen taj čudesni bife naših života, institucija za sebe, testamentarno delo modernističkih tendencija ovog područja upisanih u trivijalni ugostiteljski objekat. Ponekad je potrebno da stvari budu baš tako bazično postavljene da bi se razumela sva veličanstvenost i dubina određenih ideja i tendencija. Nadam se iskreno da će ta ograda opstati, pokazala se vrlo upečatljivom i korisnom, gotovo neuništivom. Dobro bi bilo za sve nas. Jer iza ograde je ambis.