Fantom slobode

Već punu deceniju, Aleksandar Vučić pokušava da sistematski izvrši reviziju skorije istorije Srbije u kojoj naročito važna mesta imaju dva događaja od izuzetnog značaja. Prvi je 5. oktobar 2000. godine kada je posle izbora oboren režim Slobodana Miloševića. Druga prelomna tačka bez sumnje je ubistvo Zorana Đinđića 12. marta 2003. godine kada je fizički zaustavljen niz promena i kada je skrenut kurs Srbije od dubljih i suštinskih promena društva.

Zahvaljujući ogromnoj moći medijske propagande, iz godine u godinu se stvara drugačiji zvanični narativ koji se sve više razlikuje od istorijskih činjenica, a naročito uloge Srpske radikalne stranke ili lično Vučića u tim događajima. Uzroke opsednutosti možemo pronaći na nekoliko različitih nivoa.

Počeo bih od Vučićevih liderskih ambicija – on često sam sebe otvoreno opisuje kao istorijsku ličnost. Ta poređenja idu od Tita, preko Miloševića (istini za volju u najmanjoj meri), do Đinđića sa kojim se često poredio predstavljajući sebe kao žrtvu i reformatora kome je glava uvek u torbi. Ta želja da se bude upamćen ove godine je još intenzivnija, jer se Vučić dugo i bolno medijski opraštao od funkcije Predsednika. Ova ostavka je prikazana gotovo na nivou smrti i vaskrsenja u “običnog građanina u kampanji za premijera” , a taj simbolički gubitak neki od njegovih pristalica su doživeli toliko tragično da se plakalo kao kad je umro Tito.

Nažalost, tri glavna aktera 5. oktobra danas ne možete videti u medijima, niti čuti njihova svedočenja. Milošević i Đinđić nisu među živima, a Koštunica je već godinama u dobrovoljnoj medijskoj izolaciji. Poistovećivanje ove dve smrti, Miloševićeve u Hagu tokom suđenja koje nije završeno pa se time implicira da je njegova nevinost dokazana (a i da su ga “tamo ubili” kao Mladića nedavno), sa tezom da su Đinđića ubili “njegovi” ili “mafija” sa kojom je bio u kontaktu ili je bio njen deo laži su koje godinama slušamo, a najupornije ih iznosi u Vučićevo ime njegov politički otac – Šešelj.

Ove godine smo, recimo, na društvenim mrežama videli rođendansku čestitku ubici Zorana Đinđića koje je uputio državni službenik zaposlen u policiji, komandant jedne od jedinica specijalne namene.

POLUKRUŽNO OKRETANJE

Drugi, objektivni uzrok revizionizma nasleđa 5. oktobra treba tražiti u konfuznom i oportunističkom ponašanju mnogih koji su 2000. bili u DOS-u kao politički oponenti Miloševiću. Mnogi od njih su se tokom narednih decenija diskreditovali na različite načine, prelećući iz stranke u stranku, da bi na kraju mnogi završili upravo u Vučićevoj partiji. O ličnim sudbinama i aferama mogla bi se napraviti poduža dramska serija sa poprilično tragičnim epilozima. Pokazalo se da nije došlo do suštinskih sistemskih promena i da nije došlo do stvaranja ili jačanja demokratskih institucija, što je dovelo do svojevrsnog polukružnog zaokreta i povratka na vlast onih političara i onih politika koje su poražene 5. oktobra. Naravno, u novom pakovanju, prihvatljivom za partnere u EU.

Važno, do danas možda najmanje obrađeno pitanje vezano je za ulogu EU i SAD, nakon 5. oktobra, kada je neobično brzo Zoranu Đinđiću i DOS-u ispostavljen račun za sve greške Miloševića i Šešelja. Tu su prvenstveno bili zahtevi vezani za Haški tribunal i Kosovo. Razvoj demokratskih institucija nije bio prioritet, pa ti isti “strani faktori” nisu oklevali da se nešto više od 10 godina kasnije okrenu Dačiću i Vučiću, pustivši Borisa Tadića niz vodu.

Sledeći, svakako najvažniji razlog za Vučićev medijski obračun sa nasleđem 5. oktobra vezan je za predstojeće parlamentarne izbore u oktobru. Ova analogija je ocenjena kao izuzetno opasna, pa je tokom predizborne kampanje dobila važno mesto. Da se ne radi o slučajnom poklapanju, numerološkom ili astrološkom, shvatio sam kada je Ivica Dačić u jednom od svojih obraćanja 5. oktobar nazvao “najvećim političkim razočaranjem”.

Ukoliko pokušate da razmišljate prostom logikom, ovaj datum je trenutak najvećeg pada SPS-a i Miloševića, koji je izgubio izbore, pa zatim pokušao da manipuliše rezultatima i time izazvao masovne proteste građana. Za Ivicu bi to bio dan najvećeg razočaranja, jer on tada nikako nije delio entuzijazam građana da će posle Miloševića doći do promena. Ivici je pre pada bilo super. Pokazalo se da se veoma brzo pridigao, napravio istorijsko pomirenje sa Tadićem i ostao na vlasti do danas. On govori o razočarenju nas koji smo glasali protiv njegove stranke. On zapravo radi isto što i Vučić, koji tokom kampanje kritikuje stanje u Srbiji kao da je opozicija.

Zamislite da je pred 5. oktobar, ili pre izbora 24. septembra 2000, umesto DOS-a i Otpora, Milošević išao okolo i govorio ljudima kako je loše stanje, kako je pravio greške i praviće ih. ubuduće, kako su njegovi na lokalu korumpirani i nesposobni, ali da ljudi glasaju za njega jer je patriota, a njegovi protivnici izdajnici pod kontrolom “ustaša, Šiptara i stranih službi”. Ovaj mehanizam projekcije poznat je odavno, pa su Vučić i Dačić odlučili da pred svojim biračima u medijima sami sebi glume opoziciju, jer se medijsko vreme studenata i ono malo opozicije meri sekundama.

PETOOKTOBARSKA FRUSTRACIJA

Zato je i Vučić o 5. oktobru ovih dana govorio kao o “strateškoj i suštinskoj katastrofi za srpski narod” ili o danu kada je “sa Zapada stigla presuda Srbiji o Kosovu i Crnoj Gori”. Zato je poručio biračima da ne budu prevareni ponovo i pomisle da ga menjaju ko nekada Miloševića. Naravno, ni Dačiću ni Vučiću ne pada na pamet da u priči o 5. oktobru pomenu činjenice o povratku Srbije u UN, skidanju sankcija, otpisu ogromnog dela duga, liberalizaciji viznog režima, normalizaciji ekonomske katastrofe, hiperinflacije, početak normalizacije odnosa sa susedima, NATO-om i pacifikaciju pobune na Kosovu.

Paniku vezanu za medijsku analogiju i značaj 5. oktobra svakako ne možemo razumeti bez novog i važnog političkog aktera, a to je Studentski pokret i Studentska lista. Na prvom nivou sličnosti, možemo se setiti uloge Otpora u promenama 2000, kada je jedna politička organizacija mobilisala mlađe birače, ali uspela da prevaziđe podele u opozicionim strankama i sujetama njihovih lidera. Ovu analogiju možemo uzeti uslovno, jer mi se čini da se ona tiče prakse samoorganizovanja, građanskog aktivizma koji su 26 godina kasnije studenti unapredili plenumima, a kasnije i građani zborovima. Otpor nije bio prevashodno vezan za akademsku zajednicu i relativno brzo se utopio u postojeći politički establišment.

Sličnost postoji i na nivou međugeneracijskog sukoba koji je možda najslikovitije opisan studentskom parolom “Nemoj da mi lažeš babu!” Za razliku od otpora, Studentski pokret uspeva da poveže veoma širok ideološki opseg i na prvom mestu afirmiše izgradnju demokratskih institucija i vladavinu prava. Zato studenti kao simbol svog programa nude Ustav, za razliku od Vučića kojeg proglašavaju nenadležnim. Tokom nekoliko prošlih izbornih ciklusa, Vučić je u izbore ulazio potpuno siguran u svoju pobedu zahvaljujući medijskoj i finansijskoj superiornosti i blago rečeno konfuznoj opoziciji. Sada se ishod posle dužeg vremena ne zna unapred i to je izvor velike frustracije.

Šta onda žulja Vučića i Dačića kada se pomene 5.oktobar, toliko da se iz petnih žila trude da ga medijski pokopaju i uvedu najnoviju reviziju istorije Srbije? Za ove potrebe je pripremljen i dokumentarni film Državnik, koji je lansiran na televiziji Informer ovog datuma u vreme Dnevnika.

Autorka Adrea Veskov iz Informera skrpila je propagandnu priču o propasti Srbije nakon 2000. za razliku od nepostojećih devedesetih i neverovatnog procvata 2012. O pljačkaškoj privatizaciji govori Siniša Mali, akter svih tih privatizacija, dok Ana Brnabić svedoči o izdajničkoj ulozi nevladinih organizacija gde je godinama bila na najvažnijim funkcijama. O zdravstvu tada i sada govorio je Zlatibor Lončar, koji je od supruge pripadnika zemunskog klana kupio stan. Dubravka Handanović opisuje kako je 2006. dizala kredit za renoviranje Kliničkog centra. Ona nas je tada zadužila, ali nije ona ništa kriva. Siromaštvo, naročito siromaštvo dece počinje tek nakon 5. oktobra, valjda pre biznisa sa obrvama Branka Babića, a stotine hiljada ljudi tada je bilo gladno.

Kroz emisiju je prodefilovala kompletna vlada u ostavci, plus pomenuti “kralj obrva” Babić i guvernerka Jorgovanka Tabaković. Ni reči o SPS-u, radikalima, devedesetim godinama koje su dovele do 5. oktobra 2000. Meni je posebno zanimljivo što je cela emisija skarabudžena od izjava radnika, političara i aktera iz vlasti i opozicije, kritike vlasti koju ste mogli da vidite u svim medijima. Iako se to ne vidi, većinu materijala autorka je pokupila sa B92. Tu je i priča o kreditima u švajcarskim francima, opet skinuta sa TV programa iz tog vremena navodnog jednoumlja, gladi i mraka. Jorgovanka opisuje katastrofalnu ekonomsku situaciju ne objašnjavajući kako su ti gladni i bedni ljudi uopšte dobili priliku da podignu stambene kredite. Ovo je ta providna i beskrupulozna laž, predizborna papazjanija sa samoobmanjujućom porukom u kojoj akteri pljačke sebe ne prikazuju kao problem, već kao rešenje. Poruka biračima je frizirana prošlost i potencijalna propast ako narod ne izabere Vučića. Nema priče o ubistvu Đinđića u ovom selektivnom slepilu u osvrtu na dvehiljadite.

Zato mi se čini da je 5. oktobar nadživeo svoje aktere, nadživeo je i svoje nade i očekivanja iz 2000. godine i danas postao simbol smenjivosti vlasti. Zamislite, u Srbiji danas su demokratske vrednosti poput vladavine prava, podele vlasti ili njene mirne primopredaje opisani i predstavljeni kao delo izdaje, postkolonijalna tema, delo stranih službi i nacionalna katastrofa. Vlast je spremna da se posipa pepelom, glumi sopstvenu opoziciju, ali i da preti građanima plašeći ih nasiljem koje će uslediti i nacionalnom propašću ako nema Vučića.

Zahvaljujući studentima i energiji promene koju nose, a koju su prepoznali i građani, kao i vlast, 5. oktobar je postao Fantom slobode, simbol promene i nade.

Vreme izbora! A neko mora da Vas izveštava nezavisno. Zato je u oktobru godišnja pretplata na digitalno izdanje „Vremena“ čak 2.500 dinara jeftinija. Izaberite odmah!