Empatija, putokaz ka drugom

Ne znam primećujete li koliko preterujemo sa insistiranjem na značaju jezika. Prethodna rečenica deluje besmisleno – poziv čoveka, čiji je posao da sluša, priča i piše upućen ljudima koji kupuju i čitaju pisani tekst da razgovaraju o besmislenosti pričanja.

Svakako da nije baš tako, razgovaranje bi čak moglo biti i najsmislenija od svih ljudskih aktivnosti. Ali, u našim svakodnevnim životima, jezik je istisnuo sve ostalo, mi se gušimo u terminima, imenima, brojevima, lažnim vestima koje ćemo sutra pokušati da zaboravimo, a ne znam ume li iko više da govori s takvom dubinom i iskrenošću da vam se te reči urezuju u samu srž, da li će iko ikad više umeti da napiše “Ne, nisam, pre rođenja, znao nijednu tugu”.

Evo najjednostavnijeg primera: siguran sam da se svakome desilo da se nakon svega nekoliko minuta zbuni i ne može da se seti imena nekoga koga je upravo upoznao. Odgovor na pitanje zašto se desi da zaboravite deluje prilično jednostavno. Naš um, pri susretima, prikuplja ogromnu količinu informacija u ne više od par sekundi: da li sam ovo lice već video, koliko ova osoba ima godina, kog je pola, koliko je visoka, koliko joj je stisak ruke čvrst, kako miriše, koja joj je boja očiju, da li mi na nekoga liči, itd, itd. Bezbroj utisaka o kojima možda možete da mislite tek mnogo kasnije, ali vaša briga je što ste možda zaboravili ime i prezime.

ČITANJE NEIZREČENOG

U svim takvim trenucima, a da ne govorimo o francuskoj filozofiji i psihoanalizi, previđamo dva važna detalja. Uprkos tome što je jezik najsavršenije sredstvo za komunikaciju, mi smo, prvo, kao vrsta evoluirali tako što desetinama hiljada godina nismo imali jezik i nismo govorili, i, drugo, najvažniji razvojni procesi odvijaju se u tako ranoj dobi kada je jezik za bebe i decu samo čudna muzika bez jasnog značenja ili složene simbolizacije. To nam objašnjava zašto psi i mala deca nekada intuitivno znaju ono za šta je odraslima potrebno mnogo razmišljanja: oni prikupljaju informacije tako što se oslanjaju na miris i pilje u lica. Ili zašto Hari Stek Saliven, autor najvažnije knjige o prvom psihijatrijskom intervjuu, nikad u superviziju nije primao kolege koje nisu voleli njegovi psi. Mi smo vrsta koja je neuporedivo duže preživljavala bez jezika, da bismo postali opčinjeni njime i zaboravili kako da efikasno koristimo proksimalna čula, neverbalne znake i “čitanje između redova”.

Uprkos svemu tome, sigurno vam se nekad desi da nešto znate pre no što vam druga osoba išta kaže i da, pride, nemajte pojma otkud to znate. Neko može pokušavati da prećuti, ali vi osećate “u vazduhu”, čujete u tonu glasa ili kvalitetu ćutanja; nekad pogodite nečiju tajnu samo po pogledu ili osmehu; ili “znate” da bi nekoga koga ste upravo sreli bilo pametno kloniti se. Ta sposobnost je osnova naših društvenih života, sredstvo za saradnju i opstanak, dok su aritmetika i deklinacije čist evolucioni luksuz.

Ima, takođe, mnogo viceva o ljudima kojima nepisana pravila socijalnih odnosa moraju da budu detaljno objašnjena, “nacrtana”, bez obzira na mogući IQ, uzrast ili obrazovanje. Ima vanredno uspešnih ljudi, posebno naučnika, koji ta pravila uče napamet, kao za ispit, crtaju šeme i šablone, ne bi li nekako pogodili zašto se drugi ljudi smeju ili šta nikad ne bi pitali. A ima i odraslih i dece koji čuju svaku nijansu u tonu, osećaj za to kako nekome treba prići uvek im je tačan, i jedva čekate priliku da im se poverite.

PUTOKAZ ZA LJUDE

Prvi aspekt empatičnosti upravo je to – kapacitet da naslutite tuđa unutrašnja stanja. Empatija, uprkos raširenom uverenju, nije prevashodno povezana sa dobrotom, toplinom oko srca, ljubavlju. Ona je putokaz, razvijen tokom prethodnih milenijuma, pomoću kojeg možete brzo da naslutite ono najvažnije o drugome – da li je opasan, da li bismo mogli imati dece, hoće li moći da mi pomogne… U tom smislu, njeno najvažnije svojstvo jeste preciznost u opažanju i tumačenju opaženog. Empatičan prijatelj je onaj koga ste barem jednom pitali “Kako si znao da mi baš to treba!?”, a istraživanja efikasnosti psihoterapije pokazuju da deci najviše pomaže kada naučimo njihove roditelje kako da preciznije rastumače detetove neverbalne signale.

Uz ovo, međutim, mora da dođe i jedno upozorenje. Empatija nije ništa više od zamišljanja tuđeg unutrašnjeg sveta, specifična imaginativna aktivnost. Nikada ne možemo biti sigurni da uistinu znamo šta se u drugome odigrava (pa ni u nama samima, ali to je malo drugačija tema), a potpuno uverenost u tačnost svojih procena pre je znak problema nego sposobnosti. Zbog toga je pitanje uvek mudriji izbor od tvrdnje, a intimni razgovori zahtevaju mnogo vremena. A zbog toga i psihoterapije tako dugo traju. U tom krajnje neobičnom poslu, najvažniji profesionalni alat jeste živa mašta za sve ljude koje nikad nećete sresti: svoje pacijente kad su mirni s porodicom ili besni na poslu, kakvi su bili kao deca ili u trenucima kriza, njihove roditelje, ljubavnike, decu, neprijatelje…

ULAZAK U TUĐI SVET

Postoji, naravno, i emocionalna komponenta empatije. Mi na nju obraćamo najviše pažnje, a proučavanje je tako i počelo. Početkom devetnaestog veka, primećena je epidemija samoubistava među mladićima koji su čitali Geteovog Vertera, Nemačkom je odjekivala pesma “Deutschland ist Hamlet”, Betoven se uzdigao do statusa paradigme genijalnog (romantičarskog) umetnika i njegova muzika je izazivala izrazito jake emocionalne reakcije, pozitivne koliko i negativne. Među filozofima se onda pojavilo pitanje zašto ljudi tako lično reaguju na nešto za šta znaju da su samo kapi mastila na papiru ili gluma u pozorištu ili operi. Odgovor do koga su došli skovan je kao Ein–fühlung, što je naknadno prevedeno na starogrčki kao en–pathos. Naš prevod bilo bi jednostavno u–osećavanje. Zamislite kako bi bilo “ući u nečiji unutrašnji svet” i onda vas nešto dirne, obraduje, zaboli…

Mi nepogrešivo razlikujemo živo od neživog, socijalne od fizičkih objekata i nema dileme šta nam je od čega važnije i šta doživljavamo kao sebi slično. Nema dileme ni da je ovo urođeno. Ljudsko lice izaziva jedinstven osmeh već u uzrastu od osam sedmica, a lako je naći snimke dece koja još nisu progovorila a već pokušavaju da uteše odraslog koji glumi tugu i plač. I svakako se vredi nadati da se razvoj kapaciteta za empatičnost nastavlja do duboko u starost, postajući osnova za mudrost, dobrotu, nežnost, unutrašnji mir…

Sada znamo da postoje nervne ćelije, deo takozvanog motornog korteksa, koje se aktiviraju kad posmatrate kako neko drugi nešto radi. Istraživač koji ih je slučajno primetio, Vitorio Galeze, nazvao ih je “neuroni ogledanja” (a, kako mu je nakon jednog predavanja rekao moj prijatelj Mihael Buholc, nažalost, ne “neuroni intersubjektivnosti”) i mi sada znamo, na primer, da se nakon moždanog udara najbolje oporavljaju ljudi koji rade vežbe i gledaju snimke ljudi koji rade iste te vežbe. Mnogi autori takođe veruju da empatija ima i “akcionu komponentu”, da vas iskrena empatija uvek motiviše da nešto i uradite za osobu koja pati.

Istovremeno, jasne su nam i rodne razlike. U doslovno svim istraživanjima, žene sebe opisuju kao empatičnije i postižu više rezultate na testovima, a to je očigledno i u svakodnevnom životu i u profesionalnim sferama (na primer, žene čine gotovo 95 odsto zaposlenih u oblasti zaštite mentalnog zdravlja). Dugo se smatralo da je to uzrokovano majčinstvom, brigom o bebama i prastarom podelom poslova, ali savremena biohemija pokazuje jednostavnu pravilnost: što su viši nivoi testosterona, empatičnost je niža.

EMPATIJA I GENERACIJE KOJE DOLAZE

Nema sumnje da u današnjem svetu empatije ima nedovoljno i čak, sve manje. Ona zamire u svetu koji pati od opsednutosti površnošću, okupiran samo onim što bi na televiziji izgledalo dobro. Mi smo usmereni na vrednosti potpuno drugačije od empatije: uspeh po svaku cenu, bogatstvo, popularnost, izgled, socijalni status… Nije stvar samo u tome da istraživanja pokazuju kako su bogatiji ljudi manje empatični. Tuđa patnja, bolest, smrt – sve je pretvoreno u biznis i potpuno razdvojeno od bilo kakvih osećanja, ratovi se vode kao da su filmovi, u velikim gradovima svi smo okruženi anonimnim licima s kojima ne poželimo bilo šta da podelimo.

Mnogo je reči bilo i o nestanku empatije u najmlađim generacijama: brutalnom školskom nasilju, uvredama na društvenim mrežama, sve površnijim prijateljskim i romantičnim odnosima. Najveća novina možda je ova hladnoća s kojom se snimaju prebijanja umesto da se priskoči u pomoć. Nažalost, teško da se može očekivati nešto drugo od dece koju su i zabavljali i “vaspitavali” Jutjub i društvene mreže, u čijem nesvesnom, a možda čak i svesnom, ne postoji jasna razlika između likova iz igrica ili ljudi, a kamoli ideja o tome da bi neko mogao da pati i o odgovornosti za tuđu patnju.

Nade uvek ima (mada je, verovatno, već i “pametne telefone” trebalo zabraniti). Empatiju je moguće razvijati, pa postoje i pokušaji da se naprave “treninzi” za odrasle. Kod dece je razvijaju umetničko izražavanje, kome bi trebalo posvetiti što više školskih časova i vannastavnih aktivnosti, i čitanje, tokom kojeg bi se trebalo poistovećivati s likovima, te misliti i razgovarati o njihovim unutrašnjim procesima. Uz to, “rečnik za osećanja” unapređivali su klasični pesnici, pa ga iz njihovih knjiga treba i učiti, sada kada je sve ili kul ili smor.

Autor je psiholog