Dva veka Devete

Istorijske prekretnice su obično dramatični politički događaji, poput pada Zida, Hirošime, Titove smrti, ili Francuske ili Oktobarske revolucije. Posle toga, za zajednice ili čak čovečanstvo, ništa nije isto. Mogu to biti i velika otkrića, kao što je ulazak televizije, potom i interneta u naša domaćinstva, pojava štampe, masovna upotreba sapuna, antibiotika i kontracepcije, sletanje na Mesec…

...

Mnogo ređe je pomenuta granica – što deli vreme na “pre” i “posle” – neko umetničko ili filozofsko delo.

Mada jedan engleski romantičar pesnike naziva nepriznatim zakonodavcima sveta, njihov uticaj je obično spor i mogu proći čitave generacije pre nego zaživi na taj način: Šekspir postaje kičma engleske kulture o dvestogodišnjici rođenja, Bah je otkriven skoro vek nakon smrti, Spinoza umire nepoznat i u potpunoj izolaciji, Platona su prodali kao roba, i to dvaput.

Međutim, postoje izuzeci.

RAZGOVOR S NEBESIMA

Pre dve stotine godina, početkom maja 1824. u Beču je izvedena premijera Betovenove Devete. Niko poput Betovena nije tako promenio naše opažanje i razumevanje umetnosti, a Deveta je bila vrhunac toga, jedna od pomenutih istorijskih prekretnica. Na osnovu čega to tvrdimo?

U vreme izvođenja kompozicije, njen tvorac ima 54 godine. Ne drži do sebe, hapse ga zbog zapuštenosti i pijanstva, ne kupa se, kuća mu je prljava i zapuštena. Neprestano jadikuje kako nema nijednog prijatelja, kako mu nijedna ljubav nije bila uzvraćena. Nema porodicu. Ali, u muzici pomera sve postojeće standarde, krši svako pravilo kojem su ga podučavali, ne obazire se na to što ni najbolji izvođači ne mogu da otpevaju ili odsviraju njegove kompozicije. Izaziva skandale, strah i divljenje.

Primarijus kvarteta koji je godinama izvodio njegova dela – iza komplikovane nemačke transkripcije prezimena tog čoveka verovatno se krilo slovenačko Župančič – požalio se zbog toga; Betoven ga, nakon probe jednog od poslednjih kvarteta, udara po glavi odbrusivši da ne može da misli o violinama dok razgovara sa nebesima.

Jedan klavirski koncert otvorio je solista a ne orkestar; sonate su sadržavale erupcije osećanja; simfonije su bile pune iznenađenja. Sva ta silina novog, dela neuporedivog i jedinstvenog talenta izazivala su ushićenje, podozrenje i strahopoštovanje. Izuzimajući verovatno operu, nema ničega u klasičnoj muzici što Betoven nije temeljno promenio.

BETOVENOVA PLANETA

Kroz iscrpljujući kreativni proces, Betoven postaje otelotvorenje genija romantizma. Umetnik koji iz dubina svog bića donosi “poruku” kakvu – mnogi veruju već tada – svet još nije bio primio.

Razlike među njegovim zrelim simfonijama su tolike da bi vas mogli prevariti da ih uopšte nije napisao isti čovek, klavirska muzika je univerzum za sebe, pozni kvarteti, prvobitno neshvaćeni, opet nešto potpuno novo. A ništa od te muzike nisu himne bogovima iz kojih se umetnik namerno povlači, niti laka, zabavna i dopadljiva muzika epohe bidermajera. Naprotiv, kroz nju se sve vreme čuje jedan glas.

Uprkos svim psihoanalitičkim tumačenjima, ne možemo tačno znati otkud Betovenov umetnički izraz potiče. Da, on je gluv i ne može da čuje svoju muziku, diriguje ili svira sa orkestrom. To ga inicijalno vodi takvom očaju, da u 32. godini piše testament i planira samoubistvo. No, spoljna tišina može da dovede do više unutrašnje muzike (nevoljne aktivacije “auditivnih zona” u mozgu), ali je nesumnjiva i izrazita emocionalna potreba da se dopre do drugoga, ostavi utisak i bude upamćen. Tu se može dodati i to da se radi o osobi koja nije imala dovoljno ljubavi u svom detinjstvu – otac ga je tukao čim odsvira pogrešan ton. U Beč je došao iz Bona, a inače je imao flamanske korene (“Beet hoven” na holandskom znači imanje na kome se uzgaja repa).

Betoven je praktično prvi umetnik koji živi nezavisno i bori se kako bi sam sebe finansirao. Hajdn je na imanju Esterhazija sluga koji podučava muzici, o Mocartovom životu odlučuju nadbiskupi i carevi. Ali, Betoven je verovatno previše ponosan za to. Njegova prepiska obiluje raspravama o zakasnelim isplatama, on piše po porudžbinama nadvojvoda, Razumovskih, Krojcera, ali uvek svoju muziku. Ne sklanja im se s puta i prvi je koji će se usuditi da kaže: “Aristokrata je mnogo, Betoven je samo jedan”. Već to je prekretnica i svaki savremeni umetnik je Betovenov dužnik.

DUHOVNA I MUZIČKA KATARZA

Deveta sve ono dovodi do vrhunca i donosi još mnogo više. Iako je Beč muzička prestonica Evrope tog vremena, u njemu nema toliko profesionalnih muzičara koliko partitura zahteva. U simfoniju se uvodi ogroman hor pored koga peva i četvoro solista. Ali, ponovo je problem što ih nema dovoljno, a neki od prisutnih ne uspevaju da odgovore zadatku. Kompozitor sledi svoju viziju do te mere beskompromisno kako se niko pre njega nije usudio ni da pokuša.

Osnovni tonalitet simfonije je De-mol, što bi trebalo da donese osećanje tuge (na govornom srpskom bi se reklo “da razvali”), a na jednoj skici i piše – “očaj”. Ali, tu kreću problemi sa kompozicijom. U prvim trenucima čuje se nešto što nije stvarno muzika – nema teme, nema tonaliteta, nikome nije jasno da li je u pitanju nastavak štimovanja. Neki to tumače kao lični ponor, a drugi kao prikaz ontološkog ništavila. Odmah nakon toga, Betoven nas uvlači u uragan razornih osećanja, čiji su delovi opisani kao “apokaliptični”. U skercu – koji je, za Betovena neprirodno, drugi a ne treći stav – nema ničeg veselog ili razigranog, a udarci u timpanima su gotovo nasilni. Treći, spori stav, isto pun tuge, toliko je lep da će, čitav vek kasnije, Toskanini pisati da bi ga trebalo dirigovati klečeći. I onda, nakon 40-45 minuta, sve tek počinje. Finale kreće takozvanim akordom užasa, nakon koga slede izuzetno brzi pasaži, pa praktično povratak na početak prvog stava. Niko više nema orijentaciju. Orkestar onda ponavlja i “odbacuje” teme sva tri prethodna stava, da bi se u basovima i čelima začela melodija koju izjednačujemo sa celom simfonijom – “Oda radosti”. Iz očaja, dolazimo u svet nade i opšteljudskog zagrljaja, otprilike pola sata muzičke i duhovne katarze koja slušaoce već dva veka lako uvodi u nešto slično ekstazi.

Tekst koji pevaju solisti i hor je adaptirana verzija Šilerove pesme, a Betoven ju je već koristio, petnaestak godina ranije, uz vrlo sličnu melodiju u neobičnom aranžmanu za hor, orkestar i solo klavir, a osnovnu melodiju i u mladalačkoj pesmi o uzvraćenoj ljubavi (nemački naslov Gegenliebe doslovno znači Protivljubav).

BORBA ZA SLOBODU

Jedna linija poruke je izrazito subverzivna. Upravo je u Beču, 1815. godine, ozvaničen pokušaj da se Evropa vrati monarhizmu, striktnim klasnim podelama i konzervativnom ustrojstvu. Betovenova poruka je sve suprotno tome: optimizam, bratski zagrljaj, jednakost među ljudima. Umetnik se usuđuje da “gurne prst u oko” političkim moćnicima i propagira ideale revolucije čiji je vatreni pobornik bio u mladosti, kada je podržavao i Napoleona sve dok se ovaj nije krunisao. Takođe, izbor Šilera svakako nije slučajan. Betoven sledi njegovu viziju da politička sloboda može doći samo kroz izloženost umetnosti, kroz estetičko vaspitanje. I zato je “Oda radosti” postala himna Evropske unije, kompozicija koja se izvodi u čast pada Zida, jednaka inspiracija danas kao i pre dvesta godina.

Druga linija je neobičnija. U njoj se pominju nebeski otac, tvorac koji živi iznad zvezda, Eleusina, božanska iskra. Hor ima instrukciju da peva “pobožno” (“Adagio ma non tropo ma devoto”), a možda najjači fortississimo prati reč “Bog”. Deveta je nastala odmah posle Mise Solemnis i (uz sve poštovanje prema trećoj svesci bagatela) odmah pre poslednje serije kvarteta, između njegove najvažnije crkvene, hrišćanske kompozicije i ličnih, nekanonskih, možda panteističkih preispitivanja večnosti, bolesti, ozdravljenja i smrtnosti. Da li se jedan umetnik (konačno) izborio za slobodu da razvija svoju duhovnost, gotovo pa ličnu religiju, bez pristanka na bilo kakve spoljne naredbe, a da ga čuje mnogo više ljudi nego što je ikad čitalo Miltona ili Blejka?

Koncert je ogroman trijumf, mada sam kompozitor ne može da čuje ovacije. Maltene odmah, Deveta, više nego ijedno drugo pojedinačno delo, vodi kultu Betovenovog genija koji je bacio senku na celi 19. vek. Šubert u toj senci umire doživevši samo jedno koncertno izvođenje svoje muzike. Za Šumana i Mendelsona, Betoven je bog. Vagner pokušava da oživi duh Devete u operama, a Maler, kasnije, u simfonijama sa horovima i solistima (a on i “popravlja” Betovenove orkestracije). Brams bi samo da bude Betovenov nastavljač; divi mu se i Verdi, inače vrlo kritičan prema “nemačkoj muzici”; Brukner navodno pati od “opsesije Devetom”.

Zbog Betovena muziku tumačimo kao autobiografiju, opsednuti smo idejom genijalnosti (talenta, obdarenosti), tragamo za svojim (unutrašnjim) glasom. Na Betovenu se zasnivaju klišei da umetnik mora biti socijalno neprilagođen, samotnjak potpuno okrenut stvaralaštvu. Njegovu muziku u svojoj prozi opisuju Tolstoj, Rilke i Man, o njegovom životu snimljeno je nekoliko filmova. Naša slika romantizma je slika legende o Betovenovom geniju; postmodernistička ideja o smrti autora jeste pokušaj da se otarasimo bremena te slike. Svako ko je tokom ovih dvesta godina imao naoštrenu olovku skicirao je svoju Devetu.

Ne deluje da će ovo ikad prestati. Betonovove simfonije su kičma orkestarskog repertoara, a koncerti i veliki deo kamerne muzike spadaju među najčešće izvođene i najpopularnije kompozicije u svetu klasične muzike. Kompakt-diskovi su inicijalno napravljeni da mogu da ponesu sedamdesetak minuta muzika, da bi cela Deveta stala na jedan. Betovenova vizija, beskompromisna originalnost, hrabrost u suprotstavljanju profesionalnim, političkim i religijskim centrima moći, a pre svega jedinstveni način da u muzici uvek prepoznajemo njegov glas, njegov vulkanski temperament, oblikovali su naš svet neuporedivo više nego što smo obično svesni.

Autor je psiholog