Dolorizam

...

Dolorizam u katoličkoj teologiji označava praksu samomučenja, samobičevanja, trpljenja i ispaštanja kod isposnika. Ima ga i u politici, ali u drugačijoj formi. Iako je partija organizovana drugačije od crkve, dovoljno istorične analogije racionalnog i iracionalnog mogu pomoći. Kod obeju ustanova postoje različito maštoviti i prozaični rituali koji regulišu srazmeru pragmatičnog i ekstatičnog ponašanja. Hladni proračun sapostoji sa iskrenim zanosom i ekstazom. Uprkos razlikama između svetog i svetovnog u teološko-politikom smislu, poslušnost je na obema stranama uslov spasenja.

TANKA LINIJA IZMEĐU DISCIPLINE I SAMOPONIŽAVANJA

Kako se u politici proživljava poslušnost? Kako kadrovi SNS podnose svevlasnog vođu koji se meša u sve? Da li ga ponosno slede, ćute i plivaju ili se osećaju poniženim? U ovom prilogu treba hipotetički razmotriti izazove zadnje alternative oslanjajući se na političko iskustvo regiona u poslednjih pola stoleća. Politički dolorizam je vrsta netelesnog samobičevanja, moralnog unižavanja koje se ispoljava u nikada dovoljnom isticanju partijske pravovernosti i lojalnosti vođi.

Mnogo je primera samounižavanja isticanjem bezuslovne lojalnosti i samomučenja na najtvrđem ležaju podložnosti. Zarad jačanja jedinstva stranke ponosna poniznost je katkad isposnički podvig. Tanka je linija između discipline i samoponižavanja. Svevlasni vođa je poverilac milosti koji zauzvrat traži lojalnost, oborene oči i pognutu glavu. “A onda Mićo nešto drugo da radiš”, tešio je Vučić 2021. pokunjenog direktora EPS, ugostitelja koga je kasnije hapsio.

Knjigovodstvo političkog dolorizma je saldo pragmatizma i nedostojanstva. Poniznost može biti iskrena i dvolična, od fanatične ljubavi do neiskrenog ketmana – “Slobo mi te volimo” ili “Aco Srbine”.

Preiskusni Tito je prilično pouzdano razlikovao iskrenu od ritualne lojalnosti. Odanost od jezuitski zamagljenog ketmana. Konverzija je druga strana ketmana, pretrčavanje od Tita Slobi, Šešelju i Vučiću. Premda je poturica žešći od Turčina, nije uvek lako proceniti lojalnost potencijalnih prebega. Što se vođa više uznosi, što je manje kadar da trijumfuje nad vlastitim nervnim nedostacima i što je dalji od spokojstva, to je veći daltonista u proceni lojalnosti. A njegovo knjigovodstvo milosti i kažnjavanja postaje nepredvidljivije.

Lojalnost vođi nije uvek iskrena ni ponosna. Kadrovi smišljeno grade harizmu vođe i trguju njenim uticajem. Mogu li ova komercijalna iskušenja biti i nelagodna? Ne treba potcenjivati unutrašnje “bolove” lojalnih ni cenu koju plaćaju trpljenjem. Politički trbušni bolovi nisu fizički. Francuski istoričar Žan Delimo uverljivo je pokazao verski dolorizam kod katolika: samoranjavanja plamenom voštanica, pokrivanje tela koprivama ili bičevanje lancima sa šiljcima. Ima li nečeg sličnog u politici posle staljinističkih procesa?

Kao što je crkva podsticala neumereno ispaštanje tako i partija traži razne obrasce nedostojanstvene lojalnosti. Strah od Božjeg suda ekvivalent je svesti o nedovoljnoj lojalnosti vođi, lojalnosti koja se mora uvek iznova osvedočavati. Ovu vrstu partijskog junaštva agresivno pokazuje predsednica srpskog parlamenta zvučnim ponavljanjem imena i prezimena predsednika republike u svakoj drugoj rečenici. Nije li ritualno prizivanje nepogrešivog vođe indirektno priznavanje vlastite inferiornosti? Ili je više od poštovanja hijerarhije i jedinstva reč o osobenoj žeđi za poniznošću? Naravno isplativoj.

“ŠTO JE VIŠE KLEVETA I LAŽI…”

Klimanje glavom saradnika koji stoje u redu iza vođe koji daje izjave za štampu nije dolorizam nego protokol. Obredna kazuistika. Partijski dolorizam je dublja unutrašnja nelagoda, natruha samosvesti o vlastitoj poniznosti iz koristi ili straha. Da li je cena jačanja jedinstva stranke unutrašnja nelagodnost lojalista kada se manje ili više neiskreno zaklinju vođi? Koliko se može izdržati u nedostojanstvu? Da li je svako samomučenje uvek isplativo? Kada vođa padne, saradnici brzo zaborave vlastiti dolorizam.

Lekoviti zaborav prati sračunata amnezija. Bivši komunisti su govorili: “Iako sam bio član SKJ bio sam antititoista”. U stvarnosti je sve do kastriranja Titove harizme njegovo poštovanje bilo ponosna odvažnost. Da li se jednako prihvata autoritet vođe i rizik sunovrata sa njim? Ili je blaćenje srušenog vođe redovna osveta lakeja? Koliko kadrova SNS danas ponavlja “Moja čast je moja vernost”, koliko ih je ravnodušnih, a koliko njih trpi nelagodu dolorizma? Srazmera lojalnih, karijerista i dolorista postaće vidljiva tek nakon sunovrata vođe. Do tada je partija i za vođu enigma.

Kod vladajućih kadrova je različito intenzivna samosvest o nedostojnosti samoutehe zbog unižavanja pred vođom. Verovatno se u Srbiji ponajviše budila proletos na vrhuncu najmasovnijih studentskih i građanskih protesta. Ni danas ne treba potcenjivati nelagodu u podređivanju labilnom, narcisoidnom i svevlasnom vođi. Kao ni manevrisanje kadrova ni mogući virus raskola. Obredno i ritualno iskazivanje lojalnosti uvek je počivalo na veštini kojom se svevlasni vođa odobrovoljava ili mu se ublažava gnev. Kadrovi dobro znaju da nema priznavanja neuspeha, defetizma, očajanja niti oproštaja političkom protivniku. Zato se utrkuju u borbenosti jer su samosumnja i politička melanholija simptom kolebanja.

I frakcionaštva.

Međutim, iza čvrstog ritualnog prizivanja vođe vizionara i spasitelja skriva se katkad i dolorizam lojalnih. Koliki, teško je reći. Ali je izvesnije da je dolorizam prisutniji kod saradnika onog vođe koji reguliše sve: od spoljne politike do cene paštete. Njegovi kadrovi znaju da treba stati iza svake vođine iracionalne i sitničave arbitraže. To nije uvek prijatno. Saradnici koji se ne slažu s vođom trpe u tišini zarad jedinstva partije. Ili zbog straha. Strah od Boga je u političkom dolorizmu ekvivalent strahu od zatvora i od gubitka posla.

Da bi se izbegla zla sudbina, dolorističko ispaštanje i samounižavanje kadrova maskira se reaktivnom lojalnošću. Kao što je konverzija prenaglašeno pokajanje i kao što poniznost otvara vrata vođinog milosrđa, tako i nadmetanje u lojalnosti i divljenju vođi dodatno jačaju napadi na vođu iz redova opozicije. Zato ga treba junački braniti veličanjem.

Samounižavajuće veličanje vođe nije znak lošeg ukusa saradnika niti pokazatelj njihove potkupljivosti, nego je cena dolorističkog rizika koji se prihvata ulaskom u politiku. Reč je o ispaštanju u naročitoj vrsti ketmana. Pritvornost kadrova pokazuje odbrambena reaktivna lojalnost “Što je više kleveta i laži, Vučić nam je miliji i draži.” Slične parafraze, po pravilu, ne iskazuju samo poverenje vođi iz inata nego pre strah od njegovog sunovrata, koji će povući i saradnike. Nakon sloma će veštiji konvertirati i ostati uvek uspešni, manje vešti će ostati bez posla, a najmanje snalažljivima će biti suđeno.

TOMPSONOV SINDROM

Psiholozima je lakše da dolorizam raščlane na individualnom planu, dok sociolozi u njemu vide organizovano bekstvo od slobode u kom se pojedinac dobrovoljno podvrgava iracionalnom autoritetu u naročitom sklopu moći i u osobenom vremenu. I na različite načine ispašta.

Andrićevska dijagnoza “Plaha li vakta za hrđava insana” zvuči kao samouteha, kao očekivanje da će loša vremena proći. Sporo prolaze. Harizmatizacija nacionalnog vođe “Aco Srbine” svedoči o neobično žilavom etnomoralizmu desnog ekstremizma iz kog je vođa istekao. Ali ne samo u Srbiji. Posvuda u regionu onaj ko je bio desni ekstremista važi za nekoga ko ne može da izda i ko je uvek budan, čak i kad se naizgled izmenio. Pouzdan je zbog prošlosti.

Ovo poverenje u izvorne desne ekstremiste izopačeni je rezon etnomoralista. Drugim rečima, Tompsonovog sindroma ima svuda. Održava se jer je, teološko-politički rečeno, nacionalna nebudnost ekvivalent večnog prokletstva. Treba li onda poneku promenu očekivati od zasićenosti dolorizmom vladajućih kadrova? Zbog neprebolnog samoponižavanja? Pretraga ili zauzdavanje savesti – Gretino je pitanje.