Demontiranje kulise

Postoje razni načini na koje neka zemlja postaje otvorena diktatura – na primer, vojska ili neka druga oružana formacija izvrši puč ili grupa zaverenika zarobi ili ubije legalno izabranog predsednika, zatoči Vladu, razjuri skupštinu etc. – ali ovoga što se desilo sa Srbijom mislim da još nije bilo.

Srbija je, naime, postala otvorena diktatura u jednom omanjem pograničnom gradu, tačnije u prostorijama gradske biblioteke. Neobično mesto za proglašenje diktature? Nije to ništa, povod je još neobičniji. Lokalni gradonačelnik odšetao se sa svitom do biblioteke (čijim članom izgleda da nikada nije bio, ili ako jeste, nije ostavilo traga na njemu) i komandujući razlaz poput nekog nadrndanog falangističkog natporučnika, zabranio održavanje već odavno etabliranog književnog festivala rekavši da u njegovom gradu ne mogu da javno nastupaju tamo neki tipovi (“domicilne ništarije”, što bi rekao jedan od njegovih mnogo slavnijih uzora) koji ne vole njegov grad (?), državu i njenog predsednika. Po svemu sudeći, grad i državu bi im možda i oprostio, ali predsednika ne može.

Razumem čitaočevo čuđenje. Zar zemlja u kojoj na doslovno svim nivoima i svugde vlada jedna te ista partija i njeni derivati nije ionako otvorena diktatura? Zar zemlja u kojoj postoji brižljivo i sistematski gajeni kult bezličnosti smušenjaka koji njome upravlja kao da ju je nasledio od prisebnih predaka nije otvorena diktatura? Zar zemlja u kojoj većina stanovništva nema normalan pristup osnovnim informacijama i činjenicama nije otvorena diktatura? Zar zemlja kojom divlja sprega etatizovane mafije i mafijizovane policije nije otvorena diktatura? Zar zemlja u kojoj se održavaju izbori na kojima bilo ko može da učestvuje ali se ništa zapravo ne bira, ponajmanje vlast, jer je ona samu sebe još 2012. častila neograničenim mandatom nije otvorena diktatura?

Jeste, sve su to nedvosmislena obeležja diktature, i to one koja je već dovoljno uznapredovala da se više ne stidi ispoljavanja svoje prave prirode. Pa ipak, i takva kakva je, ona je podrazumevala neku vrstu geto-slobode za džepove otpora i alternative, malo zbog inercije prethodnog demokratskog poretka čija ljuštura ili fasada i dalje mora da se održava tako da bude i dalje vidljiva s “ulične” strane, malo zbog šminkanja svog imidža u inostranstvu, malo zbog toga što je procenjivala da je bolje da postoje i da su vidljivi nego da ne postoje (što je, istorijski dokazano, nemoguće) ili da budu nevidljivi (nevidljivo je uvek opasnije) sve dok nisu dovoljno jaki da predstavljaju jasnu i neposrednu opasnost. A žalosno mnogo puta smo mogli da se uverimo da nisu ni približno tako jaki.

Sada je na red došla, izgleda, demontaža te kulise. Nije baš jasno zašto i zašto baš sada, i sam proces deluje dosta iracionalno čak i sa stanovišta interesa same vlasti. Ona, naime, nije ni od čega i ni od koga ozbiljno ugrožena, pa da se brani sve manje birajući sredstva, niti joj ovakvo samoogoljavanje može doneti bilo kakvu političku korist, čak i ako joj za sada ne škodi mnogo.

Pa kako su onda baš u poslednje vreme umetnici iz regiona postali sumnjivci koje treba držati na oku ili preventivno proterati, ruski i beloruski demokratsko-antiratni aktivisti državna opasnost, a ovi što bi da kažu “Mirdita” tamo gde je bog zapovedio da se kaže “Dobar dan” teroristi i separatisti?

Sve je to prirodno vodilo k tome da neki palanački serator-imperator pomisli da može, sme, pa čak i mora da policioniše srpskom kulturom i da rasteruje ugledne pisce i njihovu publiku kao švercere sa Zelenog venca.

Pri tome su, da se razumemo, kritički intonirani glasovi, ma koliko ugledni i argumentovani, u velikoj većini odavno proterani iz institucija kulture (kao i medija) u javnom vlasništvu, ali se to radi fino i tiho, u rukavicama, preventivno (jednostavno ih ne pozivate u svoje programe) a ne ovako siledžijski, raspištoljenim gerilskim upadom na ugledni festival, poput tzv. gradonačelnika Kikinde.

Takve stvari danas su nezamislive doslovno bilo gde u Evropi (uključujući Mađarsku ili donedavnu Poljsku), ali su moguće i stvarne u Putinovoj Rusiji i još nekim postsovjetskim tiranijama, naročito u “Borat-pojasu”. Može li Srbija da se profiliše kao ostrvo-filijala takvih političkih poredaka i civilizacijskih modela? Teoretski, to nije nemoguće, ali nije jasno ni koliko bi to bilo održivo ni kome je to zaista potrebno, jer u Dvoru i široj okolini pre generiše paniku i paranoju kao tehnike vladanja i ponašanja, nego promišljenost i racionalnost, bez kojih nema dugovečnijeg opstanka na vrhu. To je, međutim, zakon dekadencije i degeneracije suštinski trulih poredaka: s vremenom se sve nesposobniji, opasniji, beskrupulozniji i doslovno sve luđi tipovi pitaju i odlučuju (dobro: operativno rukovode) o sve važnijim i osetljivijim stvarima, a to nužno vodi prema sramoti i, naposletku, katastrofi. Utešno? Možda, za one koji to dočekaju.