Da li protesti u Srbiji mogu da sruše vlast?

Novinar Mihael Martens, dobar poznavalac Balkana, u tekstu za ugledni „Frankfurter algemajne cajtung“ ocenjuje da se Vučić nalazi „pred najvećim izazovom“ od dolaska na vlast 2012. godine kada je njegova SNS počela da preuzima državu, prenosi Dojče vele.

Današnji protesti, uprkos razlikama u detaljima, podsećaju na „narodnu pobunu“ koja je srušila Slobodana Miloševića 2000. godine, piše Martens.

U tekstu se podseća da su protesti počeli posle smrtonosnog obrušavanja nadstrešnice u Novom Sadu te da se kao „laž“ ispostavila početna tvrdnja vlasti da nadstrešnica nije renovirana.

Od tada se, piše Martens, redovno u 11:52 – sat i minut kad je nadstrešnica pala – širom Srbije održava četvrt časa ćutnje.

„Tih politički znakovitih petnaest minuta se sve više ispostavljaju kao pretnja za vlast, posebno jer su povezani sa masovnim demonstracijama koje su počele na univerzitetima, ali sada prevazilaze akademski milje.“

Frankfurtski list podseća da je centralni zahtev protesta objava kompletne dokumentacije o rekonstrukciji Železničke stanice u Novom Sadu što će, kako su ubeđeni opozicionari, dokazati da je SNS u žiži korupcije.

„Srpski premijer Miloš Vučević, ađutant predsednika Vučića, u nedelju je najavio da će zahtev biti ispunjen. Ali to je Vlada i ranije obećala pa nije ispunila“, piše Martens.

Opisujući „kontramiting“ u Jagodini, novinar beleži da kritičari vlasti tvrde da su se onde našli samo primorani ljudi, zaposleni u javnim preduzećima i socijalni slučajevi.

„Ipak, Vučića jedan deo društva i dalje podržava“, piše Martens. „To su ljudi koji su donekle zadovoljni ekonomskim razvojem i kojima sve jači nacionalistički ton vlasti ne smeta ili im čak godi – takvih ima u Srbiji, posebno u starijoj generaciji.“

Nejasno je, nastavlja „Frankfurter algemajne“, da li će se i kako politička energija protesta prevesti u stalnu partijsku relevantnu opoziciju.

„Studenti se za sada svesno drže podalje od svih opozicionih partija. Organizuju se na svakom fakultetu po principu bazične demokratije sa zavidnom disciplinom“, piše Martens.

„Ali, ukoliko protesti ne dovedu do pada vlasti kao 5. oktobra 2000. godine, ostaje otvoreno kako će se nezadovoljstvo učvrstiti i postati parlamentarno delotvorno.“

Dodaje se stav mnogih demonstranata da je u Srbiji ukinut prostor za partijski angažman jer SNS kontroliše Regulatorno telo za elektronske medije, izborne komisije, pravosuđe…

„No, ako se odbaci parlamentarna opcija kao instrument političke promene, onda ostaje samo narodna buna – a Vučić je ne samo kontramitingom pokazao da neće predati moć bez borbe“, navodi Martens.

Podseća se na Vučićevu pretnju „Kobrama“, specijalnom jedinicom policije. To pokazuje, piše Martens, razlike u odnosu na Miloševića.

„Ondašnjem srpskom vladaocu su na kraju i snage bezbednosti okrenule leđa. U današnjoj Srbiji to za sada nije tako. Takođe, u poređenju sa ekonomski iznurenom i sankcijama izolovanom Miloševićevom Srbijom, danas ta balkanska zemlja stoji donekle solidno, a nezaposlenost je niska.“

Zato će, piše Martens, naredne sedmice u Srbiji biti uzbudljive. „Zemlja više nije ista kao pre nesreće u Novom Sadu. Ali, još nije rešeno hoće li protesti trajno potresti Vučićev sistem vladavine.“