Jedna od mitskih podela u našem društvu je deo hladnoratovske tradicije i deli nas na ljubitelje Amerike ili Rusije. Tu se, nažalost, podele ne završavaju jer je personifikacija Rusije svakako Vladimir Putin. Zato su predsednički izbori u Rusiji, gde je Putin, očekivano, osvojio peti mandat bili prilika da se ponovo opredeljujemo u medijima “za” ili “protiv” kao da od nas uopšte nešto zavisi. Ovo je superizborna godina u svetu, pa nam posle izbora u Rusiji, odnosno novih šest godina Putina u Kremlju, predstoje i oni u Americi, gde mi računamo na pobedu Donalda Trampa, opet, kao da od nas uopšte nešto zavisi.
Za razliku od gerijatrijske izborne trke u Americi, koju prati uobičajena medijska groznica, izbori u Rusiji su medijski neuporedivo manje interesantni. Putin nije imao ozbiljne oponente, pobednik se unapred znao, tako da se licitiralo samo sa procentima izlaznosti i procentom konačne podrške. Naši mediji su tako i koncipirali izveštavanje o izborima. Istini za volju, ove izbore je medijski mnogo više obeležila vest o smrti Navaljnog u zatvoru koji i danas izgleda kao gulag iz dela Solženjicina. Putinova ubedljiva pobeda, sa 87 odsto podrške, govori o uspehu ratne propagande koja je uspela da podršku Putinu prikaže kao isključivi oblik patriotizma dok se zemlja nalazi u ratu, odnosno, kako se to pod pretnjom kazne u Rusiji kaže – “specijalnoj operaciji”.
U nedelju sam sa prozora novobeogradskog stana lično mogao i uživo da gledam ceo izborni dan na jedinom biračkom mestu u Srbiji, koje je otvoreno u prostorijama Ruske škole.
Potpuno nestvarno je izgledao kilometarski red disciplinovanih birača koji je okružio dva susedna bloka. Ispred ulaza je postavljen šator iza kojeg smo videli neobično spor tempo glasanja, prema kojem je već u jutarnjim časovima bilo jasno da će biti potrebna dva dana da svi pristigli birači glasaju. Ubrzo smo mogli da vidimo i antiratne aktiviste i pristalice Navaljnog kako obilaze glasače. Ono što je za mene lično bilo potresno jeste činjenica da smo na jednom mestu, u dostojanstvenom redu, konačno mogli da shvatimo da se u najvećem broju radi o mladim ljudima koji bi danas u Rusiji verovatno mogli biti mobilisani. Red za glasanje je pokazao da je to obrazovan svet, modernog hipsterskog izgleda, koji kao da je došao da se prijavi za posao u IT kompaniji. Bilo je i onih starijih, koji su dolaskom na biralište želeli jasno da pokažu kako su za Putina. Uprkos toj podeli, koja danas u Rusiji znači možda život ili smrt na ratištu u Ukrajini, desilo se samo par incidenata. U tom redu za mene su bili samo Rusi različitog političkog opredeljenja koji su, u oba slučaja, u Srbiji ipak našli sigurno pribežište. Na sreću, nikome nije palo na pamet da Ruse deli na patriote i izdajnike.
Dok je glasanje trajalo, sve do 20 sati uveče kada je ozbiljan broj birača izgubio priliku da glasa, pratio sam izveštavanje naših medija. RTS je apotekarski precizno izveštavao o izborima u Rusiji i Beogradu, prikazavši kako je glasao Ambasador. Ogroman red je pomenut, baš kao i konačni rezultati. Hepi je očekivano slavio Putina, Pink takođe, dok je TV Kurir imao i reportere iz Moskve i specijalni izborni program. Kritike na Putinov račun, kao i na stanje demokratije u Rusiji, opet očekivano, mogli smo da vidimo samo na Novoj S i N1.
Ono što smo prvi put videli, a ostalo je van medija, jesu lica ruske dijaspore u Beogradu. To su ti famozni “naši Rusi” koji imaju svoje restorane i kafiće, kojima smo zacepili kirije i cene kvadrata, koji su u Srbiju, nalik na njihove pretke “Bele Ruse” posle Oktobarske revolucije doneli duh velikih metropola poput Moskve ili Sankt Peterburga. Njihovo obrazovanje, znanja i veštine, biznisi, navike i životni stil neuporedivo više podsećaju na duh Njujorka ili metropola Zapadne Evrope nego na maslinasto sivilo ratne Rusije.
Verovatno su čak i organizatori izbora u Srbiji bili svesni političkog opredeljenja birača u Beogradu pa su postavili samo jedno biračko mesto, najavili proceduru ranijeg prijavljivanja glasača, da bi na dan izbora bilo dovoljan samo pasoš. Svi koji su stajali u redu u trenutku zatvaranja nisu mogli da glasaju, pa smo jasno čuli povike i skandiranje iz reda da se biračko mesto otvori i glasanje produži. U čudnom stanju su se našli diplomatski predstavnici Rusije jer su izbori postali jasan oblik mirnog demonstriranja neslaganja sa Putinovom politikom.
Prema kasnije objavljenim rezultatima, Putin je u Beogradu osvojio tri odsto, dok je pobedu odneo Vladislav Davankov. Bilo je mnogo onih koji su dopisivali Navaljnog, dok su ostali kandidati dobili po jedan odsto glasova. Eto još jednog srpskog političkog paradoksa, jer je u Srbiji, koja na Zapadu važi za ispostavu Putinove politike na Balkanu, dijaspora jasno pokazala da je protiv njega, za razliku od, recimo, Hrvatske gde je Putin osvojio 15 odsto, ili Grčke gde je odneo natpolovičnu pobedu.
Srbija se pokazala kao sigurno mesto za one koji se ne slažu sa Putinom, dok ankete među našim građanima pokazuju da je on verovatno, uz Tita i Vučića, najpopularniji političar. Da parafraziram Lavrova i Putina, Srbi su veći putinisti od ruske dijaspore u Srbiji. Mislim da je ovo takođe važna poruka našim medijima koji već više od dve godine sistematski ignorišu hiljade ljudi koji, bežeći od Putina i rata, dolaze u Srbiju. Sve dok na vreme plaćaju kiriju.
