Povodom smrti ikone 9. marta: Požuteli grupni portret s damom

Prilog kulturi sećanja nad slikom slabašne žene s podignuta tri prsta, jednim od izbledelih vizuelnih otisaka pobunjeničkog duha Beograda, koji se nastavljaju igrankom

Simbol 9. marta 1991, Dragana Milojević-Srdić, krhka žena sa podignuta tri prsta koja prkosi policijskom šmrku, umrla je 8. septembra, a sahranjena 12. u Beogradu u svojoj šezdesetoj godini. Slika podseća na takođe kultnu sliku mladića, čija se sudbina ne zna, sa Tjenanmena na kraju pobune u Pekingu iz 1989.

Fotografije ponekad fiksiraju generacijsko sećanje, a ta ikona je jedan od vizuelnih otisaka pobunjeničkog duha Beograda, koji su nosili mladi, na koji su se oslanjali opozicionari tokom svojih borbi 90-ih.

DIGOSMO SE: U godinama devedesetim u Srbiji, kako se sećamo, i deci tada rođenoj, koja sada imaju 19 godina i druge preokupacije, pričama dosađujemo, bilo je najmanje sedam talasa velikih demonstracija, sa stotinama hiljada ljudi, koje traju danima (1991, 1992, 1993, 1996, 1997. 1999. i 2000). Pored 9. marta 1991, obimne demonstracije su bile i 5. oktobra 1991, prilikom dočeka princa Aleksandra u Beogradu, duge i uporne pacifističke demonstracije, manje po obimu trajale su danima. Godine 1992. Vidovdanski sabor trajao je tri nedelje. „Marširala, marširala kralja Petra Garda“ i „Oda radosti“, po julskoj žezi „dok Beograd liže sladoled“. Juna 1993. mesec dana trajala je odbrana prebijenog Vuka i Danice Drašković (jauci s Terazija, beše li, Ljiljane Lašić čuli su se u noći čak do Novog dvora). Godine 1996/97. građanski protesti su trajali neprekidno 88 dana, a studentski preko 117 dana.

Opozicione bitke studenti su počeli obogaćivati: 10. marta 1991. dok su tenkovi bili na beogradskim ulicama; 1992. organizovali su Studentski protest. „Beograd je svet“ iz 1996/97. smatra se lekcijom građanskog stila, a u zapadnim medijima je zapaženo da divlji, sankcijama izolovani Srbi ipak nose „puma“ patike. Na kraju Studentski pokret Otpor (kasnije nazvan Narodni pokret Otpor) bio je deo petooktobarskog prevrata 2000. Neke od vođa su sada visoko u državnoj službi.

Slobodan Jovanović je u portretu Svetozara Markovića pokazivao izvesnu distancu prema đacima koji uplivavaju pravo u politiku. Ipak, u javnom mnjenju na bunt „cveta srpske mladosti“ uvek se gleda apsolutno romantično.

Studentska bundžijska tradicija je, kako izgleda, uspostavljena još od 70-ih godina 19. veka, kada studenti nisu hteli da prihvate smenu popularnog profesora i političara Aćima Čumića; pa se nastavila pod raznim režimima: 1905, protiv ograničenja slobode studentskog udruživanja; pa u doba aneksione krize 1908/09; pa 1931. i 1932. godine, protiv diktature i uticaja vlasti na univerzitet (dekan Medicinskog fakulteta dr Đorđe Jovanović izvršio je samoubistvo posle upada žandarmerije na fakultet); pa 1939, pa u tvrdo socijalističko vreme 1954, kada su studenti protestovali zbog loše ishrane u studentskim menzama, pa ih Udba pohapsila na osnovu tragova maltera s obližnjih novobeogradskih gradilišta; pa 1966, kada su studenti protestovali protiv američkog rata u Vijetnamu; pa velike studentske demonstracije 1968. kao deo talasa demonstracija koji je u to vreme zahvatio veliki broj zemalja, mada su izbile zbog toga što su brigadire pustili na koncert „Karavan prijateljstva – Mikrofon je vaš“, a studente nisu. Na mestu sukoba s policijom, tamo kod nadvožnjaka koga više nema blizu novobeogradske opštine, gde su na ulici ostali delovi odeće i cipele studenata, sada je poluprazni YU-biznis centar. Nekima je učešće u demonstracijama ostalo kao beleg za ceo život, a na kraju i važan podatak u biografiji.

LJUBILI RUKE: Raniji, pomalo zaboravljen deo te priče o građaninu na ulici imao je suprotan smer. Beogradski studenti su izvedeni i na demonstracije o Kosovu „povodom skupa u Cankarjevom domu“ 1989, koje su bile deo tadašnjeg „događanja naroda“. To događanje naroda iz 1988. i 1989. je deo formule po kojoj će Srbija svoje interese zaštititi statutarno ili vanstatutarno, ustavno ili vanustavno, institucionalno ili vaninstitucionalno. Bile su organizovane u strukturi vlasti. Književnik Vidosav Stevanović u dnevničkim beleškama čije delove smo nedavno preneli podseća na jedan deo tog scenarija. U Prosvetu, čiji je direktor tada bio iz opštine Stari grad, došao je poziv da se kreativni potencijal tog izdavača uključi u pripremu „mitinga istine“, smišljanje parola, poput „jagnjeće brigade“ i slično. Nije bilo bez efekta: tokom posete S. M. kragujevačkoj Zastavi, radnice su vikale „Sloba Sloboda“, istrčavale iz špalira, probijale se kroz obezbeđenje i ljubile mu ruku. To je bila masovna akcija učvršćenja vođe za čije je rušenje trebalo organizovati mnogo upornih demonstracija – čiji su učesnici sokolili jedan drugog pitanjem tipa: „Ima li nas milion?“ „Ma više!“

VODILJA STREPNJA: Dragana Milojević-Srdić je u toj priči akter druge vrste – ona nije stala pod taj mlaz zbog pobunjeničkog impulsa mladosti, niti iz opozicionarske borbe za vlast, već je sa svojih tadašnjih 40 godina ta majka dvoje dece tamo možda bila zbog egzistencijalne strepnje jače od neposrednog straha. Kad su je iduće godine izveli na tribinu da govori povodom godišnjice demonstracija, delovala je raspuklo. Pre dve godine u jednom listu prilično nezadovoljna evocirala je uspomene na svoje učešće u svim opozicionim demonstracijama 1990-ih, u Vidovdanskom saboru 1992, šetnjama koalicije „Zajedno“ 1996/97… Žalila se: „Danas, gledam skupštinu. Na vlasti su i DS i SPS i SPO. Svi, svi, svi. A ja sam, sanjajući drugačiju Srbiju, ostala slika na bedžu.“

Zbog slike koja je obilazila svet uznemiravali su je, zvali telefonom, psovali, kinjili na poslu. Od ‘96. godine bila je u prevremenoj penziji. Njeni sinovi žive van Srbije – jedan u Sloveniji, drugi u Kanadi. Živela je sama u Čika Ljubinoj ulici u Beogradu. Pre dve godine rekla je u jednom intervjuu da će „svoju unuku, kada poraste, savetovati da nikada ne ide na demonstracije, posebno da ne staje sama ispred vodenog topa…“.

Reagujući na vest o smrti Dragane Srdić, objavljenu na sajtu www.vreme.com čitalac „Vremena“ Boža Bogdanović iz Bora piše ljutito: „Osnovna i jedina razlika između nekoliko hiljada bezimenih heroja iz NOB-a i Petog oktobra je u tome što nas nisu slali na Goli otok…“

Vođa devetomartovskih demonstracija Vuk Drašković, potresen smrću Dragane Srdić, izjavio je da je ona bila simbol hrabrosti i slobode, ali da se demokratska Srbija ogrešila o nju, i ne samo o nju. Međutim, čitalac „Vremena“ koji se potpisuje kao Saša piše tim povodom: „Sećam se ove žene sa demonstracija. I sam živim u Kanadi i srce me boli kod se setim koliko se poštenog sveta i časnih ljudi napatilo i još uvek teško živi. Samo još da dodam da se demokratska Srbija ogrešila o mnoge, naročito kada je Vuk bio ta Srbija.“

Ta devetomartovska slika je simbolički izražavala otpor mnogih bezimenih ljudi jednom režimu koji je srljao odvlačeći za sobom čitavu zemlju u propast i patnju. I njen skromni život i raseljena porodica takođe simbolizuju tihe patničke sudbine tih mnogobrojnih anonimnih ljudi koji su dizali svoj glas i prsili grudi kad je trebalo, a onda nastavili svoje živote, dok su njihov moralni kapital naplaćivali i trošili razni „kneževi i prinčevi revolucije“.

Evo dolazi deseta godišnjica 5. oktobra 2000, videćete kako se za potrebe frakcijskih borbi ili spinovanja slike tih događaja stalno retuširaju kao nekada slike članova kineskih i sovjetskih politbiroa.

Pobunjeni milioni već su pretvoreni u statiste.

GENERACIJA R: U osnovi reč je o drami naše najnovije ratne generacije, naše Generacije R, u koju sociološkinja Isidora Jarić svrstava ljude rođene od 1971. do 1984, koji su završavali srednju školu 1990, pa nadalje tokom devedesetih i pre svog punoletstva osetili razornost socijalno-političke krize koja je zahvatila prostor bivše Jugoslavije…

Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu Todor Kuljić u radu „Istorijske, političke i herojske generacije“, međutim, zaključuje da na prvi pogled politička generacija formirana između 1990. i 1995. u Srbiji zapravo i nije nova istorijska generacija, a da je oktobar 2000. samo donekle stvorio novu srpsku političku generaciju.

„Generacijska zajednica sećanja“ na stabilnost socijalizma i na Tita još je prilično raširena kod običnog čoveka.

Kuljić ipak zaključuje da to ipak jeste radikalno nova alternativa: „Ako se bliže razmotre vrednosti proistekle iz generacijskog iskustva ovog razdoblja, onda nije teško uvideti da je zaokret u suštini bio restaurativan: obnovljeni su kapitalizam, religija i nacionalizam.“

On konstatuje da je hegemonija te restaurativne generacije u Srbiji kasnila čitavu deceniju, a da su iskustvo trijumfa nove generacije i nova zajednica sećanja službeno oktroisani tek 2000, što nije podjednako važilo za ostale nove balkanske države. Kako izgleda, što je prostor bio više zahvaćen ratom, što je rat više službeno shvatan kao pobeda, to su se generacije jasnije razgraničavale od predratnog stanja. Nema sumnje da je danas to najupadljivije u Hrvatskoj, Sloveniji i na Kosovu. U Hrvatskoj je službena zajednica sećanja na Domovinski rat u generacijskom pogledu najsličnija Titovom Savezu boraca, jer služi kao snažna okosnica realnog i pripisanog oslobodilačkog učinka i iskustva. Kod Srba je trauma izazvana progonima takođe bila aktivan činilac izdvajanja nove generacije.

U Srbiji su, piše Kuljić, odsustvo radikalne promene i proživljene ratne traume dugo bile nadmoćne nad diskontinuitetom nužnim za stvaranje nove generacije. Čak ni agresija NATO-a 1999. nije mogla postati žrtvena ni generacijska zajednica sećanja, jer je službeno podsećanje na ovaj događaj nova vlast nakon 2000. po prirodi stvari smatrala disfunkcionalnom, zbog okretanju ka EU. Smetnje nastanku političke generacije bile su raskol u pobedničkom taboru DOS-a i različita svojatanja prekretničkog čina kod nove vladajuće elite. Traumatično ubistvo premijera Srbije 2003. još više je podstaklo raskole, pa je diskontinuitet prelaza u kapitalizam lišen markantnosti zbog snažnih raskola unutar nove političke elite i različito konstruisanih generacijskih jedinstava: kod jednih je uporišna tačka sećanja, tj. generacijski nulti čas, bio protest iz 1996, kod drugih oktobar 2000, kod trećih šokantni doživljaj ubistva premijera, konstatuje Kuljić.

U postoktobarskom periodu sociolozi su najpre uočavali duh nove generacije gubitnika koja je lišena socijalne države i prepuštena ciničnom svetu. U tekstu Zagorke Golubović „Promene u Srbiji 2000. godine: uzroci, očekivanja, postignuća“ od pre dve godine vidi se da je velika većina pod pritiskom stalne borbe za opstanak. Njihovi stavovi variraju od bede i beznađa („Ja sam niko i ništa, bez rada i korena u društvu“) do nezadovoljstva zbog neadekvatnog posla koji su prinuđeni da obavljaju.

Neoliberalnom društvu lišenom utopije nije cilj zadovoljan i socijalno zaštićen pojedinac, nego nezasit potrošač.

„Ti nemaš šansu, ali iskoristi je“, glasi naslov jednog bestselera o mladima koji se muče da zarade hleb da bi mogli da odrastu. Neki takav posao ironično zovu „mekdžob“. Šta ćeš, poslužuješ u Mcdonalds restoranu!

IGRANKA, POSLE REVOLUCIJE: Istraživanja profila dolazećih generacija pokazuju, pak, da se dešava obrt koji liči na dosetku iz 1968: posle revolucije igranka.

U istraživanju uzora i idola srednjoškolaca (I. Stepanović, D. Pavlović-Babić i Z. Krnjaić) sprovedenom decembra 2009, među 2426 učenika iz 26 srednjih škola uzrasta od 15 do 19 godina, odgovori su se raspršili na veliki broj ličnosti, što je često u ovakvim istraživanjima, a kao uzori najviše se pominju ličnosti iz oblasti estrade (pevači i glumci) – i sporta. Više je stranih nego domaćih ličnosti.

Dakle, rasuta pažnja srpskih tranzicijskih srednjoškolaca ovako registruje najpopularnije javne ličnosti:

1. Anđelina Džoli (71 odgovor); 2. Svetlana Ražnatović (56); 3. Ana Ivanović (54); 4. Novak Đoković (38); 5. Vlade Divac (31); 6. Ronaldinjo (24); 7. Isidora Bjelica (22); 8. Džesika Alba (22); 9. Tjeri Anri (17); 10. Ronaldo (17); 11. Rijana (16); 12. Zoran Đinđić (15); 13. Viktorija Bekam (14); 14. Zdravko Čolić (13); 15. Avril Lavinj (13); 16. Bred Pit (13); 17. Dejvid Bekam (13); 18. Bil Gejts (13); 19. Paris Hilton (12); 20. Dženifer Lopez (12)…

Sveukupno gledano, dominiraju ličnosti sa estrade (30 odsto odgovora) – od toga glumci (15,5 odsto), muzičari (12,4 odsto), TV lica, voditelji, manekeni (2,1 odsto).

Slavni su, bogati i dobro izgledaju.

Popularnost sportista je prilično velika (15,9 odsto) što je, kako izgleda, rezultat medijski izuzetno propraćenog uspeha domaćih tenisera. Ana Ivanović i Novak Đoković su među pet najpopularnijih ličnosti, a sport je jedina kategorija u kojoj su domaće ličnosti nešto brojnije od stranih. U vreme jednog ranijeg istraživanja sportisti su bili manje pominjani, možda i zbog toga što su tada bile još na snazi sportske sankcije, pa nije bilo sportskih senzacija.

Političari se u toj novoj rendgren slici kao uzori pojavljuju u samo 0,9 odsto odgovora. Do smanjenja interesovanja za politiku i do pada ugleda političara možda je došlo usled prolongirane društvene krize (u kojoj su politički skandali svakodnevni), ali i vremenskog udaljavanja od ratova. Dolazi neka „distancirana generacija“ koja reaguje s „protestnom uzdržanošću“, što je bilo vidljivo unutar evropskog socijalizma 1980-ih.

Ličnosti iz elitne kulture pominju se kao uzori samo u 1,3 odsto odgovora srednjoškolaca. Među pripadnicima elite naučnici (0,3 odsto) tri puta ređe se pojavljuju nego umetnici (1 odsto). Uz podatak o retkom pojavljivanju nastavnika kao uzora među srednjoškolcima nalazi su poražavajući jer govore o bledom uticaju škole na vrednosni sistem mladih.

Prethodna slična domaća istraživanja stavova srednjoškolaca (Popadić 1994, Skoko 2000) pokazuje da je estrada i tada bila izvor inspiracije (32 odsto), ali su političari pominjani u 16 odsto odgovora, a pripadnici elitne kulture u 24 odsto odgovora.

Izgleda da dolazi i do ozbiljne kulturne regresije, uprkos prividu da se ovde uspešno imitiraju pa i prenose globalni trendovi koje nose elektronski pismene generacije X, Y i Z, kao što je utopija ‘68. bila deo svetskog talasa. To je taj novi loši kontekst u kome pred očima savremenika još lebdi devetomartovska slika te krhke žene, koja će vremenom požuteti i izbledeti, što će biti još jedna od onih nepravdi koje se ponavljaju.

Vreme – 23. septembar 2010; takođe u knjizi

Desna deca levih roditelja, Vreme 2015.