Dudovača

Dud je valjda jedina voćka koja je stigla u ove krajeve po nalogu sa najvišeg mesta jedne od starih dobrih propalih država. Bilo ga je, dakako, i ranije, ali je tek grof Mersi u Banatu a Marija Terezija i u ostalim delovima današnje (jučerašnje) Vojvodine, čak i zakonski, obavezala podanike da sade ovo plemenito drvo. Razlog je bilo gajenje svilenih buba, jer imperija nije želela da se njeni novci troše za uvoz svile. (Ipak, dudovi nisu spasili KuK monarhiju, kao što ni balvani nisu spasli RSK.)

Početkom prošlog veka po širokim vojvođanskim šorovima i kraj državnih puteva već su se dostojanstveno šepurile desetine hiljada krošnji listopadnog drva, u nauci poznatog pod imenom morus (alba, nigra ili rubra, to jest bela, crna ili crvena murva). Prepuštajući svilarstvo stručnjacima, ovde ćemo smerno skrenuti pažnju na jedan sporedni, ali ništa manje dragocen proizvod. Reč je, pogodili ste, o dudovači.

Plodovi se zovu dudinje i neobično su sitni u odnosu na veličinu drveta. Počinju da zriju već krajem juna, a ima ih sve do kraja avgusta. Bilo da se dud nalazi na ulici, ukraj lenije ili u avliji, dudinje se skupljaju ručno, najčešće iz trave. Posao je izuzetno pipav, pa se u njemu često koristi dečja radna snaga. Mada su dudinje slatke, klincima ovo maltretiranje pada izuzetno teško, pošto krajnji proizvod sa njihove tačke gledišta nema nikakvog smisla. Skupljanje dudinja može da traje i po nekoliko nedelja. Ako je murva u dvorištu, najbolje je prostrti ispod nje plastične ponjave i predveče lepo pokupiti ono što je tog dana sazrelo.

Dalji proces je istovetan kao i kod proizvodnje ostalih rakija: sirovina se smešta u sudove, pokriva i redovno meša, uz stalnu upotrebu čula mirisa. Ko se odriče kakvoće zarad količine, upropastiće buduće piće dodavanjem ostalog voća ili, što je krajnji bezobrazluk, šećera. Jer, dudovača se, kao i sve prirodne rakije, peče isključivo za domaće potrebe. Tamo gde se kupuje ili prodaje nema ni govora o plemenitom piću, već o brljama različitih mirisa i sa različitim količinama kojekakvih sastojaka.

Ako godina ponese i ako je dud posadio još deda ili pradeda uoči stupanja u brak (uzgred, u crno-žutoj monarhiji to je bio jedan od uslova za ženidbu odnosno udadbu), sa jednog stabla se, bez grama šećera, može dobiti po litar za svaku sedmicu u narednoj godini.

Priče o tome da se ona peče samo u nedostatku boljeg voća ili da je nečiji deda umro od dudovače spadaju u opake izmišljotine. Od svih pića umiru samo oni koji ne umeju da piju i oni koji loču šta god im se nađe. Dakle, nije isključeno da je nečiju jetru izjelo nešto za šta je on mislio da je dudovača, ali to je svakako bilo nešto što se samo očešalo o dud.

Nakon pečenja sledi takođe uobičajeni postupak: točenje u staklene balone od pet ili deset litara, te pečačenje voskom. Ostatak ide u buriće (zapremine 30-50 litara) od ponajbolje dudovine. Baloni se ostavljaju za rođenja i venčanja unuka, ostalo se nakon isteka određenog vremena pušta u opticaj. Dudovača je u početku samo bezbojna tečnost specifičnog mirisa. Kroz koji mesec, a naročito kroz koju godinu, biće to prvoklasna rakija za vrhunske meraklije. Merači se uz kisele krastavce i pokoje parče slanine.

Pre tri godine jedan gospodin mi je, kao deo naknade za intelektualnu uslugu, doneo politru dudovače made in FNRJ, što će reći starije od četiri veka. Dotični je odavno ostavio piće. Ipak, razumeli smo se bez reči: znao je da daje nekom ko zna šta dobija.

Putujući zimus u Evropu, poneo sam i jednu flašu. I gle: gospodin sa severa Bačke je omirisao, lagano prineo čašicu ustima, još laganije gucnuo, zadivljeno pogledao i krajnje sabrano izgovorio: „Čoveče, mislio sam da toga više nema!“ Ima, i imaće sve dok živi duh dedova.