Šta je Jević čitao

Sećate li se kako je to izgledalo u školi, kada nastavnik(ca) maternjeg jezika i književnosti krene da „pita lektiru“, pa prozove nekoga ko tu istu lektiru nije pročitao, već je pogledao neku ekranizaciju ili mu je neko prepričao delo? Izgleda isto kao i članak gospodina Ivana Jevića.

Možda je I. J. film odgledao na DiVX-u sa lošim zvukom i još lošijim titlom, a možda je film gledao u bioskopu, ali je pri tom više pažnje obraćao na osobu do sebe ili na kesicu kokica, pa mu se moglo desiti da mu se pričini nekakav neutronski mozak tamo gde se pominje pozitronski. Takva omaška se dâ oprostiti. Ono što se, međutim, ne može oprostiti, jeste činjenica da autor ovog članka nije pročitao niti jedan naslov Isaka Asimova o robotima i umesto da to otvoreno kaže, u ovom članku, on pokušava da glumi kako nešto zna o ovim delima.

Kada ekranizuju delo jednog od vaših najomiljenijih pisaca, onda sa mnogo bojazni iščekujete šta ćete videti na velikom ili malom ekranu. Potrebno je mnogo filmskog majstorstva pa da ljudi koji su, kao i ja, ta dela iščitavali n-puta (gde „n“ teži beskonačnosti) izađu iz bioskopa nerazočarani ili, u ovom slučaju, zadovoljni.

Piter Džekson je to uradio na jedan način, a Aleks Prodžas na drugi – u oba slučaja majstorski, mada je nezahvalno porediti ova dva dela, kao što je nezahvalno praviti poređenja između Tolkinovog i Asimovljevog sveta. U svakom slučaju, pretakanje pisanog dela na ekran sadrži niz zamki, a Prodžas se svojski trudio da ne upadne ni u jednu od njih.

Prva zamka koju je izbegao jeste pokušaj da pretoči neku od Asimovljevih priča na ekran. Umesto toga, uradio je nešto što mu je sam Isak Asimov omogućio. Naime, Asimovljeve priče o robotima jesu kolekcija potpuno različitih priča, koje povezuju: tri zakona robotike, pozitronski mozak i ponekad dr Suzan Kalvin i korporacija Američki roboti. Štaviše, sam Asimov je ohrabrivao mlade autore da se okušaju u pisanju priča kojima bi zakoni robotike i pozitronski mozak bili zajednički okvir (edicije Robots & Aliens, Robot City i Robots in Time). Krunu Asimovljevih dela o robotima čine upravo naslovi: Čelične Pažine, Golo Sunce, Roboti Zore i Roboti i Carstvo. Radnja ovih dela jeste „rutinski policijski triler“. Radnja svake od ovih knjiga mogla bi stati u jednu epizodu serije Baltimore Homicide, ali ova dela ne čini radnja (Asimov se uvek gnušao „umetničkog komplikovanja“), već svet u kom se ona odvija.

Oslobođen stega literarnog dela, film je mogao krenuti bilo kuda, ali je ipak ostao u Asimovljevom svetu. U tom svetu zakoni robotike ne predstavljaju „pisane“ zakone o kojima roboti imaju „političku svest“, već matematičku osnovu na kojoj počiva struktura pozitronskog mozga. U filmu nešto brže, u Asimovljevim delima nešto sporije, roboti postaju sve složeniji i sve složeniji, spoznajući da je jedini način da u potpunosti funkcionišu u okviru prvog zakona zaštita celog čovečanstva.

I kod Asimova i kod Prodžasa ljudi, u društvima koja se oslanjaju na robotski rad, robote smatraju strašno zgodnom stvari, ali ih tretiraju kao i svaki drugi komad bele tehnike. Jedino se glavni junaci detektivi Elija Bejli i Del Spuner ne uklapaju u tu sliku. Oni su nepoverljivi prema robotima, shvatajući, na koncu, da je to zato što ih zapravo sve vreme prihvataju kao bića ravnopravna ljudima. Prema drugom čoveku možete biti nepoverljivi, ali ne i prema usisivaču.

Iako mu, verovatno, niko ne bi preterano zamerio, Prodžas nije želeo da „oskrnavi“ lik dr Suzan Kalvin, gurajući je u zagrljaj detektiva Spunera. Iako ne baš „ružna usedelica“ iz Asimovljevih priča, dr Suzan Kalvin na filmu je inteligentna i pomalo cinična osoba koju u životu interesuju isključivo njeni roboti. Čak je i Artur Klark, iz poštovanja prema svom pokojnom prijatelju i kolegi, ugurao dr Suzan Kalvin u neke od svojih priča (Duh sa Grand Benksa).

Iako sam sve vreme koristio ime Aleksa Prodžasa, scenaristi Džef Vintar i Akiva Goldsman su podjednako zaslužni što je ovaj film izuzetno ostvarenje, koje na pravi način odaje počast jednom od najvećih bardova SF-a.