Šta je alternativa

Svideo mi se tekst gospodina g. Aleksandra Ćirića. Reč je o jednom, po mom mišljenju, duhovitom osvrtu na praznike koji danas važe u Srbiji i SRJ.

Ipak, svojoj prvobitnoj ideji g. Ćirić je podredio tačnost podataka koje je u tekstu naveo. Na prvom mestu, iako se dobro obavestio o istorijskoj pozadini važećih praznika, g. Ćirić po svemu sudeći nije pročitao tekst Zakona o državnim praznicima Republike Srbije. Da ga je pročitao, svakako ne bi napisao da prema novom Zakonu pripadnici drugih veroispovesti u Srbiji nemaju pravo da slave svoje verske praznike. Zakonom o državnim praznicima Republike Srbije predviđena je potpuna ravnopravnost sve četiri velike (priznate) verske zajednice koje postoje u Srbiji. Štaviše, ne stoji ni g. Ćirićeva primedba prema kojoj samo pravoslavci imaju pravo na slobodan dan radi proslave krsne slave, pošto pravo na taj jedan slobodan dan imaju svi – katolici zbog imendana, a ostali, prosto zato što hrišćani imaju to pravo. Da bih utešio autora vašeg teksta i uverio ga da ako naša država nije „najgora“, možemo da uživamo u drugoj krajnosti i da ustvrdimo kako je „najbolja“ (a mi Srbi valjda ne možemo da živimo ako nismo ili „najgori“ ili „najbolji“), biću slobodan da postavim drugačiju tezu. Naime, prema novom Zakonu (a ni stari nije bio drugačiji) manjinske verske zajednice su i ravnopravnije od pravoslavne većine, i to prosto zato što njihovi vernici imaju slobodu da ne rade za vreme svojih praznika, a u većini slučajeva je nemoguće organizovati radni proces samo za njih u vreme pravoslavnih praznika.

Veoma mi je teško da razumem primedbu g. Ćirića prema kojoj je nejasno zašto su verski praznici uvršteni u državne. Odgovor je više nego jednostavan: zato što je u svim civilizovanim zemljama tako (recimo u Velikoj Britaniji većina državnih praznika je verskog karaktera, a hrišćanstvo aktivno ispoveda svega desetak procenata britanskih građana). Naposletku, šta je alternativa tome? Da li možda da se verski praznici vrate tamo gde su bili u doba g. Miloševića – u Zakon o radnim odnosima? Slažem se, ali u tom slučaju predlažem da ministar rada g. Milovanović onda postane episkop!

Veoma je neodređena definicija verskih praznika koju podrazumeva g. Ćirić. Za njega su Dan palih za Otadžbinu (Vidovdan, datum Kosovske bitke) i Dan svetog Save isključivo verski praznici. Svetog Vida u Srbiji čini mi se niko ne slavi, ako biste pitali prolaznike odakle je taj svetitelj, verovatno vam niko ne bi odgovorio da se ne radi o nekom pobožnom Srbinu. Kada je reč o svetom Savi on spada u nacionalne svetitelje (kakvi su sv. Aleksandar Nevski, sv. Ćirilo i Metodije, sv. Istvan ili sv. Patrik) koje njihov narod ponajmanje pamti zbog njihove pobožnosti. Građani će međutim Dan državnosti Srbije uvek zvati Sretenje, kao što će i Dan duhovnosti, prosvete i kulture za većinu biti Savindan. Zvaće ih tako zato što je to tako činjeno vekovima, pa i onda kada su Turci pokušavali da „vaspitno“ utiču na netolerantne Srbe. A razlog za to nije činjenica da su naši preci bili preveliki vernici, već zato što do 19. veka nisu poznavali drugi kalendar, osim crkvenog.

Duhovita opaska u vezi sa spajanjem praznika, nažalost, može da se odnosi sa na Božić, pošto je g. Ćiriću verovatno poznato da je Uskrs pokretan praznik, što znači da ako ove godine i može da se spoji sa 1. majem, sledeće godine neće biti tako. Takođe, tu je i pitanje saveznih praznika; za nas u nekadašnjoj Komisiji ono je bilo veoma bolno, valjda zbog toga što uopšte još uvek postoji ta birokratska tvorevina po imenu SRJ. Dok stvarnost bude bolna, slaviće se 27. april kao Dan SRJ, međutim više se ne slavi 29. novembar (ako se ne varam Savezna skupština ga je prošle godine ukinula, mada se tada slavio) dok 1. decembar nikada nije usvojen kao državni praznik.

Toliko o praznicima. Zahvaljujem se gospodinu Ćiriću na priči o Sretenju (mada se u Srbiji 15. februara slavi Dan državnosti, koji je igrom slučaja vezan za Sretenje), pošto bi bez nje verovatno u čitavom njegovom tekstu bila tačna samo anegdota o Hemingveju, a jedini utisak njegovo veoma uporno nastojanje da nasmeje čitaoce.

S poštovanjem,